Dođe mi tako sin jednog dana i kaže: ćale, jesi l’ čuo Bohemiju? Odlični su. Ja reko’: jesam, kako nisam, ovo im je drugi album… interesantni su, al’ meni vuku na Bitlse. Ma kakvi Bitlsi, evo slušaj (pušta na Jutjubu na TV-u spot „Pomozi si sebi“), samo sam ovo čuo, super je – muzika je amerikana a vokali ex-Yu rok, suluda kombinacija, al’ radi! I tu mi krenemo priču o drugim temama, a YouTube algoritam nastavlja dalje sa Barcelona Gipsy Balkan Orchestra, pa Queen „Love Of My Life + Bohemian Rhapsody“, sledi The Dead South, ultrapopularni kanadski blugras bend, pa BB King i Erik Klepton, pa Natalia Lafourcade, meksička pevačica… možda algoritam nije savršeno precizan, ali mogla bi se naći trunka od svega toga u Bohemijinoj muzici. Tu je negde i Veliki Prezir, jer sniman je kod Telčera u Vrbasu, i ovaj i prvi album. Ostajem pri tome da su tu i Bitlsi.

Izuzetno mi je drago što Katarina Pejak dobija odlične kritike za svoj novi album u Americi - kolevci bluza. Sasvim zasluženo, jer ona je uspela ono što je malo kojem studentu Berkli koledža pošlo za rukom - i posle školovanja na njemu sačuvala je srce i dušu u svojoj muzici. Uspela je u još nečemu - da dobije priznanje za svoj rad i od kritike i od publike, bar ako je suditi po visokom plasmanu albuma na aktuelnim američkim bluz top listama.

Znači, može se u tipično američkom žanru uspeti u Americi (nije više Ana Popović izuzetak koji potvrđuje pravilo), znači može se i svirajući bluz uzeti dva boda u gostima! S druge strane, taj uspeh nije baš naročito propraćen u domaćim mejnstrim medijima, kao da se tako nešto našim muzičarima događa svaki dan. Domaći mediji koji se sporadično bave rokom i srodnim žanrovima više vole da kukaju kako je nekad muzika bila dobra a sad uopšte ne postoji. Album Katarine Pejak je dokaz da je takvo mišljenje daleko od istine. Retko ko sa ovih prostora se može pohvaliti da je dobio recenziju u jednom od najrelevantnijih internet portala koji se bavi muzikom -All Music Guide- i to iz pera njihovog valjda najboljeg kritičara Toma Jureka koji ga je ocenio visokom ocenom.

Da vas ne držim u neizvesnosti – u pitanju je remek delo. Možda ga neće razumeti slušaoci mlađi od 45, ali njima nije ni namenjen. Album neuobičajen za ovo podneblje, jer je vrlo ličan i vrlo konkretan. Naime, ovde je uobičajeno da se rok autori u svojim pesmama bave opštim mestima, kvazi-politikom, izvikivanjem parola, i više ili manje uspelim duhovitostima, a vrhunac je kad uspeju da naprave autentičnu ljubavnu pesmu koja se bazira na ličnom iskustvu. Albumi kakav je „Strah od dubine“ koji idu još dalje, u vrlo lične priče, su kod nas izuzetno retki, skoro da ih uopšte nema. Tema kojom se dosledno, kroz ceo album, bave Zvonka Obajdin pre svih, Daniel Rodik, Matko Boršić i San Mikulec je depresija srednjih godina.