Recenzije
Čini se da je zvučna estetika, poput bezuslovne ljubavi, postala nešto čime nećemo potrčati da se pohvalimo. Klavirske kompozicije zato uvijek zvuče kao da su vanvremenske, neka zaostavština prošlosti, nesvojstvena gorštačkom mentalitetu našeg poluostrva. U tom smislu je J.R. August već neko vrijeme autor koga provučeš u slučajnom razgovoru, i već nakon nekoliko minuta imaš zahvalnog sagovornika koji je, pazi čuda, tražio baš tu dozu emotivnosti koja se nije podala nedostojanstvenom da bi dokazala da je istinitija. Ostala je suzdržano melanholična, nekako iznad situacija, okolnosti, prostora, uzvišena. Da, uzvišena.
Postoje neki albumi koji svoje prve taktove formiraju na filozofiji uspona, pa nije lako biti opušten i samo preslušati ono što ti se ponudilo. To 'lako' se odnosi na naviku da u novu muziku uklizavamo bez prepreka, da se ista upiše u krvne sudove i isprati se u dahu, bez velikog opterećenja koja će njihov primarni sloj ostaviti, da bi kasnije bio nadograđen značenjima. Na albumu „On death and other problems“ Ivan Grobenski taj uspon gradi kaufmanovski, zadržavajući samo onu publiku koja je svakako već planirala da bude tu do kraja.
Ostavivši simbolična i neprijatna vibriranja, u čijem je kodu upisana smrt, da dočekuje željne slušne kanale koji su nakon njegovog prvog albuma zauvijek unutar svojih stomaka zarobili gorka lepršanja, jasno je stavljeno do znanja da ovaj niz pjesama nije stvaran (od glagola stvarati) da bi se nekom svidio, već da oslobodi sve ono što mu je maglilo vid i paralo uši u svakodnevnici. Od početnih sudaranja s ljudskim rokom trajanja, na koji se navikavamo u periodu kad još uvijek nismo shvatili da nećemo uvijek sve moći kako je nama drago, pa do tihih osuda u čijem je središtu više bespomoći, nego snage za konkretno mijenjanje (što u odnosu pojedinca i kolektiva funkcioniše po principu nadrealnog), sve je obojano opštim nezadovoljstvom. Nezadovoljstvo za naše zadovoljstvo.
Kompilacija koju je sastavio Ivan Lončarević (Pop Depresija) uz pomoć LP Dua i Kišobrana je osveženje na našoj rokenrol sceni. Iako, da ne bude zabune, to uopšte nije rokenrol. Svi mi koji pratimo Pop Depression emisiju znamo da je Ivan sklon klavirskoj muzici, pa ne čudi što je rešio da napravi ovu kompilaciju pomalo i za svoju dušu. Valjda se umorio od pokretanja karijera skoro svih relevantnih srpskih alternativnih bendova još od vremena takođe njegove kompilacije „Jutro će promeniti sve“ iz sada već davne 2007. pa je rešio da se okuša na novom terenu koji je poslednjih godina i u svetu pod reflektorima javnosti. Taj teren je takozvana moderna (savremena) klasika: imena kao što su Olafur Arnalds, Nils Frahm, Ludovico Einaudi postaju pop zvezde što ne čudi s obzirom da u svoju muziku ubacuju elektroniku koja i jeste nosilac savremenog popa. Kompozicije sa kompilacije Klavirsko nebo su, čini se na prvi pogled, konzervativnije od muzike pomenutih autora, jer se (najvećim delom) baziraju samo na klaviru, bez upliva elektronskih instrumenata.
Davno nisam čuo bolji početak nekog albuma. Prva pesma, We Are TheSoldiers In TheArmy, počinje klaustrofobičnim zvucima saksofona i vokalom Fay Victor, pevačice sa Trinidada i Tobaga, sličnim onom koji se čuje u završnoj sceni filma WarriorsWaltera Hilla kada glavni negativac polako kruži kolima i doziva „warriors, warriors…“ lupkajući pritom flašicama navučenim na palac i kažiprst ruke. „We are soldiers in the army.Wehave to fight although we have to cry, We've got to hold up the blood-stained banner. We've got to hold it up until we die!“ To je ceo tekst ovog gospel tradicionala koji jasno nagoveštava tematiku ove ploče. Pesme otpora!
