RECENZIJA: Katarina Pejak – Roads That Cross

27 mart 2019
Author :   Srđan Strajnić

Izuzetno mi je drago što Katarina Pejak dobija odlične kritike za svoj novi album u Americi - kolevci bluza. Sasvim zasluženo, jer ona je uspela ono što je malo kojem studentu Berkli koledža pošlo za rukom - i posle školovanja na njemu sačuvala je srce i dušu u svojoj muzici. Uspela je u još nečemu - da dobije priznanje za svoj rad i od kritike i od publike, bar ako je suditi po visokom plasmanu albuma na aktuelnim američkim bluz top listama.

Znači, može se u tipično američkom žanru uspeti u Americi (nije više Ana Popović izuzetak koji potvrđuje pravilo), znači može se i svirajući bluz uzeti dva boda u gostima! S druge strane, taj uspeh nije baš naročito propraćen u domaćim mejnstrim medijima, kao da se tako nešto našim muzičarima događa svaki dan. Domaći mediji koji se sporadično bave rokom i srodnim žanrovima više vole da kukaju kako je nekad muzika bila dobra a sad uopšte ne postoji. Album Katarine Pejak je dokaz da je takvo mišljenje daleko od istine. Retko ko sa ovih prostora se može pohvaliti da je dobio recenziju u jednom od najrelevantnijih internet portala koji se bavi muzikom -All Music Guide- i to iz pera njihovog valjda najboljeg kritičara Toma Jureka koji ga je ocenio visokom ocenom.

Najlepše u svemu tome je da su u pitanju originali – pesme koje je komponovala Katarina uz dve obrade: „Sex Kills“ od Džoni Mičel i „Turtle Blues“ od Dženis Džoplin. Možda zvuči preterano ali reći ću – originali ne zaostaju mnogo za njima!

Već prva pesma „ Nature of My Blues“ pokazuje da ćemo imati posla sa „crossover“ albumom – bluz je tu samo kao „feeling“, ne kao forma. Pre bi to mogao biti R&B ubrzanog tempa, nego pravi bluz, ali to ni najmanje ne smeta. Dakle, priroda Katarininog bluza je nešto drugačija od onoga iz Delte i Čikaga, ali nije ništa manje dopadljiva. „Sex Kills“ je, s druge strane, od standardne Džoni Mičel pesme postao punokrvni bluz, po svemu osim po formi u užem smislu. I moram reći, mada nerado, jer Džoni mi je omiljena autorka, dobio na kvalitetu u odnosu na original.

„Cool Drifer“ je pesma bržeg tempa koju je teško žanrovski odrediti, ali se da primetiti da naginje popu. Ima par dopadljivih klavirskih i gitarskih sola, ali je brzo u centar moje pažnje došla sledeća, „Moonlight Rider“ koja „vozi“ srednjom brzinom, uz sirovi gitarski solo gosta u ovoj pesmi Majka Zitoa (Mike Zito), koji je i producent albuma, i refrenom koji se pamti. Još jedan pop-bluz, ako takav žanr uopšte postoji. Za „Old Pain“ se nikako ne može vezati „pop“ oznaka, to je već pravi „slowblues“ koji prija starim melanholicima poput mene. I „Chasing Summer“ je brza, kao i većina pesama sa albuma, što nije loš izbor. Današnji ubrzan tempo života zahteva bržu, dinamičniju muziku, a i virtuoznost na klaviru je na sceni vidljivija u bržim pesmama.

Prelepi „Turtle Blues“ Dženis Džoplin je klasični bluz AAB forme sa odgovarajućim klavirskim i gitarskim doprinosom. Uvek je riskantno izabrati obradu pesme tako velike zvezde, jer takva pesma je čvrsto fiksirana u glavama i ušima slušalaca. Imitacija, dakle, ne dolazi u obzir, a i bilo bi potpuno pogrešno natpevavati se sa Dženis. Srećom, to Katarini nije bilo ni na kraj pameti. Njen pristup je bio suptilniji – klavirski uvod, drugačiji, ali sasvim na nivou originala, je otvorio pesmu, a glas nije (kao Dženisin) vikao i pretio, već je tiho, ali vrlo ubedljivo saopštavao to što je imao. Nisu taj glas slučajno u recenziji na exystence blogu uporedili sa tri velike bluz pevačice – Norom Džons, Viktorijom Spajvi (Victoria Spivey) i Besi Smit. Od prve je mekoća, od druge boja glasa i nazalni prizvuk, a od treće fraziranje. Ili obrnuto. Nije ni bitno šta je od koje nasledila, bitno je da je nepristrasni kritičari porede sa najvećim pevačicama bluza i to s pravom (kaže pristrasni kritičar ).

„Down with Me“ je pesma srednjeg tempa sa rege/novotalasnim prizvukom u kojoj bend dolazi do punog izražaja. Briljira, kao i na celom albumu, gitaristkinja Lora Čavez (Laura Chavez) koja je ranije bila nominovana za Gremi, to je dovoljno da nagovesti njene kvalitete, ali, treba je čuti! Stvarno je izuzetna. Basista je bio Loni (Lonnie) Trevino Jr., a bubnjar Damien Lejns (Llanes) koji su odlično obavili svoj posao.

„She’s Comin After You“ je Katarinin original koji kao da je ukraden iz nekog brodvejskog mjuzikla iz zlatnog doba džeza, vrlo zaraznog refrena interesantnog teksta. O toj pesmi sam pisao u prikazu njenog koncerta u Domu Omladine Beograda od pre više od godinu dana. „Roads That Cross“ je meka kao pamuk pamuk iz Alabame i ovom prilikom menja simboliku raskršća – Robert Džonson se na jednom sastao sa đavolom, dok je Katarina vratila toj reči „raskršće“ pravo značenje – pesma govori o rastanku, kao i ceo album, ako se malo bolje pogledaju tekstovi. Poslednja, „The Harder You Kick“ je priča o živom blatu – što se više opireš, to brže toneš, u Katarininom slučaju u bluz.

Katarinina priča je slična priči poznatog strip junaka Obeliksa. On je kao mali upao u kazan sa čarobnim napitkom koji daje snagu, Katarina je upala u kazan pun bluza. Njene manje srećne kolege moraju da ga uče, da stiču praksu, da se trude, da vežbaju. Moraju mnogo više da rade. Katarina ne mora – njoj bluz teče venama. Zato kad je slušate sve izgleda lako. Zato izgleda da bi i vi mogli tako. Zato, šta god da peva, iz njenih usta izlazi bluz.

Ocena: 8.1/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio