Recenzije
Davno nisam čuo bolji početak nekog albuma. Prva pesma, We Are TheSoldiers In TheArmy, počinje klaustrofobičnim zvucima saksofona i vokalom Fay Victor, pevačice sa Trinidada i Tobaga, sličnim onom koji se čuje u završnoj sceni filma WarriorsWaltera Hilla kada glavni negativac polako kruži kolima i doziva „warriors, warriors…“ lupkajući pritom flašicama navučenim na palac i kažiprst ruke. „We are soldiers in the army.Wehave to fight although we have to cry, We've got to hold up the blood-stained banner. We've got to hold it up until we die!“ To je ceo tekst ovog gospel tradicionala koji jasno nagoveštava tematiku ove ploče. Pesme otpora!
Prijatan je svijet niškog benda Igralom, prijatan i onda kada preispituje i kada zabrinjava. To su melodije koje se lagano upisuju u proces starenja svakog pojedinca koji im se prepusti, one izdižu iznad tvrdog tla, kao pod dejstvom halucinogenih sredstava, ali tako da se pogled uvijek vraća zemlji i onome što zemlju čini lošijom od bestežinskog. U tom smislu meditativni post rock koji konstantno počiva na zapadnoafričkom bluzu, s izrazitim bas linijama i repetitivnim bubnjarskim razigravanjima, nekad dovršenim, a nekad ostavljenim da se nadograde na značenja ostalih zvučnih slojeva, postaje prostor na kom se informacija preobražava u konkretne slike, zavisno od onoga šta će svaki pojedini slušalac tražiti od svake pojedine pjesme.
Veteran Kinky Friedman (73 god.) je ponovo sa nama. Sedamdesetih sam maštao da nabavim njegov album Sold American koji je bio i ironičniji od Randy Newmanovih i više kantri orijentisan. To remek delo političke nekorektnosti, koje dobija na značaju tek danas, kada je politička korektnost uzela toliko maha da donosi mnogo više štete nego koristi, nije bilo naročito primećeno te 1973. u vreme objavljivanja. Ne preporučujem ga ljudima bez smisla za humor – neće im se svideti. Njegovi kasniji albumi, koje je sporadično objavljivao doneli su mu još manje uspeha (osim dobro prodavanog Laso From El Paso), međutim, budući bistar, duhovit i originalan kakav jeste, Kinky Friedman je ostvario karijeru u sasvim drugoj oblasti, kao pisac detektivskih romana u kojima je glavni lik detektiv koji se zove – pogodite – Kinky Friedman!
Hrvatski bend koji svira, nazovimo ga revival baziran na bluzu. Ništa revolucionarno, ali prilično čvrsto sa dozom sete što imamo zahvaliti Martini Burulić, koja je svoje pevačke dužnosti obavila na uverljiv i dopadljiv način. Ima izražajan vokal koga nikada ne zloupotrebljava, dakle uspešno izbegava zamku u koju upada većina pevačica/pevača svesnih svojih glasovnih kvaliteta. Martinu bih po izražajnosti mogao uporediti sa Lolom Miković iz beogradske grupe Stepa, što je, da se razumemo, kompliment. Gitarista je Bruno Vrgoč, bas svira Antonelo Vukić a bubnjeve Ivan Horvatić. Sudeći po onome što se na albumu čuje, svi oni više vole da budu timski igrači nego da „soliraju“ što je kod mene veliki plus. Muzika im je, kao što rekoh, retro - mešavina bluza, surfa, soula, klasik roka, pa se, sasvim logično, sviđa staroj kuki poput mene. Potpisuju pesme zajedno, što je lepo i kolegijalno ali bih voleo da znam ko tu šta tačno radi. Ne verujem da i tekstove pišu zajedno, pretpostavljam da ih piše Martina. U njima se koriste reči i fraze koje su česte u rok muzici – može se reći da su to opšta mesta. Fraze „Shadow and light“, „Cruel Heart“, „Like Mamma said“ i još sličnih ipak nisu upotrebljene na već viđen način – postale su deo ličnih priča tekstopisca (verujem, Martininih). To i jeste najbolje – kad se preko opšteg dođe do ličnog (ili obrnuto), ali to je i najteže postići. Onome ko piše tekstove to polazi za rukom.
