RECENZIJA: Svemir - Strah od dubine

21 mart 2019
Author :   Srđan Strajnić

Da vas ne držim u neizvesnosti – u pitanju je remek delo. Možda ga neće razumeti slušaoci mlađi od 45, ali njima nije ni namenjen. Album neuobičajen za ovo podneblje, jer je vrlo ličan i vrlo konkretan. Naime, ovde je uobičajeno da se rok autori u svojim pesmama bave opštim mestima, kvazi-politikom, izvikivanjem parola, i više ili manje uspelim duhovitostima, a vrhunac je kad uspeju da naprave autentičnu ljubavnu pesmu koja se bazira na ličnom iskustvu. Albumi kakav je „Strah od dubine“ koji idu još dalje, u vrlo lične priče, su kod nas izuzetno retki, skoro da ih uopšte nema. Tema kojom se dosledno, kroz ceo album, bave Zvonka Obajdin pre svih, Daniel Rodik, Matko Boršić i San Mikulec je depresija srednjih godina.

Kada dođeš u te famozne srednje godine, hteo ne hteo, nametnu ti se pitanja poput „šta sam postigao u životu“, „šta će ostati iza mene“ koja su znak suočavanja sa smrtnošću, jer smrt u tim godinama postaje daleko opipljivija nego u mladosti (po Frojdu), ali i egzistencijalna pitanja poput „da li sam odabrao dobar put“, „da li sam odabrao pravog partnera“, „da li sam zadovoljan postignutim“, „da li uživam u svom poslu“, „da li bih radije radio nešto drugo“, „da li bih radije bio s nekim drugim“, i druga slična (po Jungu). To je nekakav presek stanja, rekapitulacija dosadašnjeg života, „merenje prolaznog vremena“ i upoređivanje sa željenim ciljem. U zavisnosti od odgovora koje daš sam sebi, ispoljiće se, ili neće, ta često pominjana, ali nikad jasno definisana, kriza srednjih godina. Ako su svi odgovori na pitanja postavljena samom sebi pozitivni, onda krize nema, nastavljaš mirno i spokojno da živiš svoj život. U suprotnom, ako uopšte nisi zadovoljan ili ako si samo u nekim segmentima svog života zadovoljan, dolazi do krize.

Muškarci se najčešće protiv krize srednjih godina bore tako što nađu daleko mlađu partnerku, ili kupe motorcikl, ili skupa kola (kabriolet po mogućstvu), izlaze u klubove, rade sve što rade mladi. Žene, koje su složenije prirode, ali i znatno manje slobodne u svojim izborima u ovoj muškoj civilizaciji, reaguju daleko radikalnije. Oslobađaju se patrijarhalnih stega i prestaje da ih zanima mišljenje okoline, negde u to vreme im i deca (ako ih imaju) napuštaju porodično gnezdo, pa kao posledica svega toga, drastično menjaju svoj životni put. Zvonka Obajdin je to uradila. Shvatila je da je u svojoj ne-znam-tačno-kojoj godini života ne zadovoljavaju odgovori koje je sama sebi dala na ona gore postavljena pitanja. Mislim da joj je, od celog njenog pređašnjeg života, ostao samo onaj njen dnevni posao u struci, sve ostalo je promenila. Zahvaljujući toj promeni, mi uživamo u njenom, evo, već četvrtom albumu, koji je tematski potpuno posvećen krizi srednjih godina. Dakle, „Strah od dubine“ je konceptualni album, ali ne u smislu praćenja neke konkretne priče, već tematski konceptualan. I pesma „Žmirečki“ koja je na prvi pogled ljubavna, ipak se tekstom (bar delimično) uklapa u ovu temu. Međutim, ovaj album ne govori o terapiji krize srednjih godina – on govori o samoj krizi, onim trenucima kad si „ni na nebu ni na zemlji“, kad tek artikulišeš to nezadovoljstvo, nespokoj, neostvarenost, strah od budućnosti, besperspektivnost… i kad pokušavaš da smogneš snage da sve to prevaziđeš.

Dokaze za ovu moju tezu možete naći svuda po albumu. Zvonka odmah, na samom početku pesme koja otvara album, a i najavni je singl istog, „Plus 40“, kaže: „Leći ću na asfalt, na plus četrdeset, ljeto nek me uzme, neka me odnese…“, i uz rastegnuti poput toplog asfalta gitarski rif, savršeno dočarava raspoloženje rezigniranosti, predaje. Međutim, već sledeća pesma, „Kada pređeš Savski most“ govori o novom početku, neizvesnom kao što je svaki novi početak. „Ispred nas je mračna noć, a još svetli ova večer…“ – jeste mračno, ali to je mrak neizvesnosti, a ne mrak pesimizma. Prelazak preko mosta bi trebalo da simbolizuje, kao što Van Morison (Van Morrison) reče, period tranzicije. Kad se uzme da se za prelazak koristi tramvaj („sedmica“) kao prelazno sredstvo, onda se zna da je put zacrtan, da nema odstupanja. Autobus može da skrene i levo i desno, kod tramvaja nema vrdanja - tračnicama pravo u svetlu budućnost. Ne treba ispustiti iz vida ni reku Savu koja se takođe pominje u ovoj pesmi. Sava je jedan od stubova Zvonkine poetike (drugi je kiša, treći je ljubljenje) i simbolizuje nešto moćno što prolazi li prolazi - sam život. „Žmirečki“ je u osnovi ljubavna, ali se može shvatiti i na drugi način. U tekstu se nastavlja preispitivanje onoga što je prošlo uz pokušaj da se raskrsti sa životom u srednjoj struji. Dosta je s tim „uvijek nešto između…“, dosta je balansiranja i pravljenja kompromisa, hoćemo malo ekstrema. Naslovna pesma „Strah od dubine“ je ključna pesma albuma. U njoj je opisan trenutak samospoznaje:

„Što sam učinila s vremenom koje mi je dano

Možda sam mogla više, možda bolje

I što vidim kad siđem dolje

Do bijele točke u srcu tame:

Ima li tu ičega?“

Kriza srednjih godina je, jasno se vidi iz ovih stihova, simptom depresije. Trenutak o kome govori ova pesma je zato ključan. Postoje samo dve mogućnosti. Prvu je jednostavno realizovati tako što ćeš nastaviti život kakav si vodio i polako se utapati u to „ništa“ koje u gornjem odlomku svojim pitanjem insinuira Zvonka. Druga mogućnost je teža za izvesti, ali daleko plodotvornija. Osloboditi se stega i konvencija i krenuti u avanturu života, ali, za promenu, vodeći računa i o sebi i svojim potrebama. Biti zadovoljan sobom i, posledično, biti zadovoljan „an general“. „Snova nema“ je pesma Daniela Rodika, ali se svojom depresivnošću savršeno uklapa u tematiku i atmosferu albuma. Pažljivi slušalac će prepoznati da nije Zvonkina po svedenijem tekstu i po skoro klasičnom ugođaju koji njome dominira. A opet, nikad ne bih prepoznao da je muziku za „Žmirečki“ radio Daniel – ona mi je skroz Zvonkina. Daniel je pisao muziku i za „Zadnja djevojka atomskog doba“, dok je tekst Zvonkin. Ona je parnjak pesme „Strah od dubine“ jer govori o istim stvarima, samo ne na introspektivni način prve. Govori o pogrešnim načinima kompenzovanja nezadovoljstva, vrlo deskriptivno i vrlo efektno. Govori i o trenutku kada pojmiš da se stvari moraju promeniti iz korena, i bodriš sebe da ti to možeš. „Ništa“ je pesma o novoj Zvonki, koja se traži u novostečenoj slobodi. A onda dolazi vrhunac ove ploče – prelepa „Da me nema“. U njoj je nekoliko antologijskih stihova, ne mislim samo na područje rok muzike. Ne znam lepši opis depresije:

„Strašna je bila crna noć duše

Al još je gori ovaj bijeli dan

Sve svijetli, i sjaji

Pa se jako dobro vidi da nigdje nema ničega“

Ne znam ni lepši opis tog trenutka preokreta, trenutka pobede nad depresijom od ovog:

„Kroz zimski sumrak vozim doma

Kroz sjaj i slavu shoppinga

Pristala bih na okrutnost, na samoću i na strah

Samo da nešto osjećam“

Pa kaže:

„Nisam valjda tu da me nema

Nisam valjda tu da se predam

Očaju

i teškoj kiši“

Jedini problem ove pesme je to što će je biti teško nadmašiti u budućnosti. I ne, nije moje oduševljenje posledica toga što se pesma završava onim Dylanovim stihovima „and it’s a hard, and it’s a hard, and it’s a hard rain’s a-gonna fall“ jer i bez njih ne bi izgubila baš ništa na kvalitetu.

Moram reći i nekoliko reči o muzici. Svemir svira rok muziku sa jakim uticajima alt-kantrija, bluza, folka sa kantautorskim pristupom. Sve su to meni bliski žanrovi, pa nije ni čudo što mi se toliko sviđa. Još jedan razlog sviđanja je taj što me muzika na ovom albumu asocira na Raj Kuderovo (Ry Cooder) remek delo „Paris, Texas“. Dolaskom gitariste Daniela Rodika bluz je dobio zapaženije mesto u muzici Svemira, ali isto tako mi se u pojedinim pesmama čini da je Daniel prošao i dobru školu klasične gitare. Odlično uigrana ritam sekcija koju čine San Mikulec i Matko Boršić posebno je briljirala u pesmi „Da te nema“ koja me, po tom kotrljajućem ritmu, podseća na rane The Velvet Underground, iako je Svemir ipak znatno mekši i nekako benigniji. Matko je i ovom prilikom potvrdio svoju titulu „kralja metlica“.

Zvonka Obajdin je na četvrtom albumu grupe Svemir napravila veliku promenu – u svoj instrumentarijum je uz gitare dodala i klavir. Time je njen ionako introspektivan stil dobio još intimniji prizvuk. U rok muzici gitara je mačo instrument, klavir tipično ženski. Okidanje vs. prebiranje – to je ta razlika. Istina, klavir više dolazi do izražaja na akustičnom sešnu koji je objavljen uz ovaj album, ali je i ovde primetan. Pevanje se takođe bitno promenilo – Zvonka je pustila glas, ali ne tako što je postala glasnija, nego tako što je (više nego do sada) dopustila da se u glasu čitaju raspoloženja i osećanja. Nije pustila, nego opustila glas. Jer glas je čudesan instrument – njime možeš pevati tačno, precizno kao hirurški nož, dostizati visoke i spuštati se do niskih tonova i ovako i onako. Možeš otpevati kao da pričaš priču koja se dogodila nekome, a možeš i kao da se dogodila tebi. U redu je i jedno i drugo, ali ima razlike između ta dva pristupa. Te razlike se manifestuju preko mikromodulacija koje emituju glasnice. Proces se ne odvija pod kontrolom svesti, bar ne direktnom. Da bi se mikromodulacije postigle moraš da pevaš istinu, ili bar da sebe ubediš da pevaš istinu. Zvuk koji iz usta izlazi se ne razlikuje mnogo od tehnički tačnog profesionalnog pevanja, jedina razlika je to što tom zvuku stopostotno verujemo. Zato znamo da je ova Zvonkina priča sasvim lična. I verujemo joj.

Ocena: 8.2/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio