RECENZIJA: Bon Iver - i,i

12 avgust 2019
Author :   Srđan Strajnić

Sad bi mi trebalo da tumačimo zašto je Džastin Vernon dao albumu naslov „i, i“. Da znate da i hoću da tumačim. Lako je, samo treba bukvalno prevesti: „Ja pa ja“. Bar je iskren Bon Iver. Jedino što njega zanima je on sam. Možda tako mora, možda tako treba. On o sebi, kao što se vidi iz ponuđenog, ima vrlo visoko mišljenje. Povrh toga, izborio se za poziciju iz koje mu je sve dozvoljeno (što se muzike tiče). Dakle, album koji je pred nama je Džastin Vernon u punom kapacitetu. Posle višekratnog preslušavanja došao sam do zaključka da je napravio korak dalje od rok muzike sa kojom je počeo karijeru. Ovde je od roka ostalo malo ili ništa.

Nazivi pesama su ponovo nagradno pitanje za kriptografe. Time se ipak neću baviti u ovom prikazu. Radije ću pokušati da odgonetnem poziciju koju Džastin Vernon pokušava da zauzme u arhitekturi pop sveta danas. Najbolji način za to (najbolji koji ja znam) je analiza svake pojedinačne pesme i, nakon toga, albuma kao celine.

Dakle, prva pesma „Yi“ je instrumentalni uvod koji se teško može nazvati pesmom. „iMi“ počinje nekakvim struganjem i šuštnjem, pa kreće izobličeni vokal koji se smenjuje sa recimo „normalnim“ vokalom u formi dijaloga uz steruganje i šuštanje koje traje. Eksperimentalna stvar, ako mene pitate koja nije lako svarljiva. Naslov „We“ obećava da će pesma biti konvencionalnija i tako i biva, bar na samom početku. U refrenu biva oneobičajena do kakofonije da bi se ponovo vratila u svoj tok. Za 2:22 minuta koliko traje sasvim dovoljno dešavanja. A tekst? Ko mi ga objasni častim ga pićem po izboru. Nešto o ranama, to sam uspeo da razaznam. Pazite sad ovo! „Holyfields,“ se zove sledeća. Holifilds zarez. Pesma sva pulsira, možda taj zarez iz naslova ukazuje na neko nabrajanje koje je prikazano pulsiranjem. Možda je to štos ove pesme. Džastin kaže da je ona rođena što se ono kaže sa kosom i noktima, nije ništa menjano u studiju. Izgleda da je to bolja varijanta, jer pesma ima određeni pop potencijal. „Hey, Ma“ ga sigurno ima. I kod nje je melodija pevanja klasičana džastinvernonovska, nerokenrol melodija pevanja. Radi se o majci i detinjstvu. Ne pitajte me kako znam. Pominju se i rudnici uglja i narkotici. Ova pesma mi se najviše sviđa od do sada slušanih. Liči mi na Sufjan Stivensa sa „Carrie & Lowell“ što je kompliment.

„U (Man Like) bi se moglo prevesti kao hjuman lajk ili u prevodu – čovekoliko. Gospel pesma socijalne tematike koja budi daleke reminiscencije na Regni/Rado klasik iz mjuzikla „Kosa“ „Let The Sunshine In“ (ne znam odakle mi ovo?!?!). „Naeem“ ima sličnu melodijsku liniju pevanja koje povremeno prelazi u falseto kao kod „Hey, Ma“, dakle, jedna je od „normalnijih“ pesama. Međutim, moram reći da u ovom stadijumu preslušavanja, a došao sam na pola, ova muzika počinje da me nervira. Previše toga je strpano unutra. Bitovi, pevanje, efekti, zujanje, škripanje, promena dinamike, promena tempa, promena svega…Prilično je zamorno sve to ispratiti. „Jelmore“ je o – nikad nećete pogoditi – klimatskim promenama, pa i o politici generalno. Džastin je zabrinut za sudbinu čovečanstva. Lepo od njega, ali meni sve to deluje prilično pretenciozno. U „Faith“ Džastin se bavi pitanjem religije, pre svega na ličnom planu. Ovo je jedna od razumljivijih pesama u kojoj obrazlaže neke svoje dileme po pitanju vere. Muzika je svečano dramatična sa lirskim krajem koji me je „kupio“. Čućete ovu pesmu na mojoj DME kompilaciji.

„Marion“ je još jedna lirska pesma – čini se da kako idemo ka kraju albuma eksperiment je ređi i bleđi a album sve prijatniji za slušanje. „Salem“ čiji je naslov jasna referenca na spaljivanje veštica u sedamnaestom veku je pesma o prihvatanju različitosti sa dopadljivom melodijom u Vernonovom stilu. „Sh’Diah“ je akronim za „The Shittiest Day in American History“, dan kada je Donald Tramp izabran za predsednika. Lepa pesma otpevana falsetom koja se završava prilično ravnim  saksofon solom. „RABi“ je opet razgovor Vernonov sa samim sobom o veri ili nedostatku iste. Na kraju krajeva, izgleda da je ceo album o tome. Unutrašnji dijalog autora o religiji, odnosno njegovom gubitku vere. Kad pogledam unazad, prvi deo albuma, teži za slušanje, je unutrašnja borba sa tom spoznajom a drugi, spokojniji i lakši za slušanje, uspostavljanje unutrašnje ravnoteže na nižem nivou verovanja. Tako kaže sam Vernon u pesmi „Faith“: „And we have to know that faith declines, I'm not all out of mine.“ (Moramo znati da je vera u opadanju, ja još nisam skroz izgubio svoju).

Vratiću se na onu opservaciju s početka teksta da je Bon Iver nastavio da se udaljava od rokenrola kao žanra. Ovo više nije rokenrol. Nedostaje mu onaj „crnački“ element da bi se mogao zvati tim časnim imenom. Taj, kako sam ga nespretno nazvao, „crnački“ element rokenrolu dodaje telesnost i trans, dve stvari koje su blisko povezane a koje kod Bon Ivera nisu prisutne. Telesnost (čulnost, putenost) je antiteza duhovnosti a „trans je posebno psihofizičko stanje obeleženo promenom ritma disanja, krvnog pritiska, osetljivosti na bol…, do kojeg se dolazi „izlaskom“ iz sebe i utapanjem u nešto veće, praćeno osećanjem ushićenosti, ozarenosti ili zanosa“ (Wikipedia). Te dve stvari, da ne okolišamo, definišu seksualnost – toga kod Bon Ivera nema.  A gde toga nema – nema ni rokenrola!

Čini se da je objavljivanjem ovog albuma zaokružena tetralogija koja bi se mogla nazvati „Četiri godišnja doba“. Naime, sam autor je u najavnom videu za poslednji album svaki od svojih Bon Iver albuma povezao sa godišnjim dobima. Tako je „For Emma, Forever Ago“ zima, album „Bon Iver“ proleće, „22, a Million“ leto a ovaj poslednji „i, i“ jesen. To bi značilo da je objavljivanje četvrtog albuma jedan stvaralački ciklus završen. Da li to znači da Džastin Vernon neće više objavljivati pod imenom Bon Iver, videćemo.

Na kraju, treba oceniti ovaj album. Meni lično, te enigmatske igrice Džastina Vernona sa svojim fanovima (koje fanovi očigledno jako vole) nisu simpatične. One skreću pažnju sa glavne stvari, muzike. I tako, dok mi dešifrujemo naslove, odgonetamo značenja pojedinih pesama, provaljujemo podelu na godišnja doba, pored nas promiču pesme koje smo već čuli, donekle promenjene, sa dodatim efektima, reciklirane. Kada se jedna za drugom preslušaju sve četiri ploče, kao što sam ja ovom prilikom učinio, postaje jasno da je sve rečeno već na prvom, najboljem albumu „For Emma, Forever Ago“.  Rečeno u muzičkom smislu. Na drugom albumu počinje „pumpanje“ i „budženje“ pesama a na trećem ta „šarena laža“ dostiže vrhunac, da bi ovim poslednjim, naročito njegovom drugom polovinom počelo odbacivanje suvišnog balasta, poput lišća koje opada (pa nije li to jesenji album!). Dakle, ako bih rangirao opus Bon Ivera, album „i, i“ bih postavio ispod prvog i drugog a iznad trećeg albuma. Čista sedmica.

Ocena: 7.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio