RECENZIJA: David Byrne – American Utopia On Broadway (Original Cast Recording)

06 novembar 2019
Author :   Srđan Strajnić

Moralo bi svima biti jasno da je dodelom Nobelove nagrade Bobu Dilanu stavljena je tačka na proces promocije rok muzike u umetnost. Nije to ništa novo pod kapom nebeskom – roku se dogodilo isto ono što se dogodilo klasičnoj muzici kada je od puke zabave za dokono plemstvo postala umetnost, džezu, koji je iz plesnih dvorana u jednom trenutku takođe etabliran nastupima u elitnim koncertnim  dvoranama, operi čiji je put od pučke zabave do umetnosti takođe dobro poznat. Može se primetiti da u tom procesu postoji zakonitost. Popularna muzika koja izgubi primat pojavom neke nove popularne muzike, nekim nepisanim pravilom promoviše se u umetnost. Promocija se obavlja tako što dotičnu muziku akademska zajednica prihvata kao nespornu vrednost uz obavezno nipodaštavanje trenutne popularne muzike. Po onoj logici – sve što je staro je dobro, sve što je novo je prolazno. Jedino što svima izmiče prosta činjenica da ono što je danas novo, sutra postaje staro.

Već počinjemo da ubiramo prve plodove novog položaja rok muzike. Ko bi drugi nego Dejvid Birn! Čovek koji sigurno nije najtalentovaniji muzičar koga su vaše oči videle i uši čule, ali je isto tako sigurno da jeste jedan od najinteligentnijih. Samo pročitajte njegovu knjigu „Kako radi muzika” i biće vam sve jasno. Biće vam sve jasno i ako preslušate diskografiju njegove grupe Talking Heads. U knjizi doslovno opisuje strategiju svog uspeha u muzičkom svetu, a grupa Talking Heads je živi dokaz da ta strategija ima uspeha. Nema, dakle, kod Birna spontanosti, božanskog nadahnuća ili bilo čega sličnog. On sasvim racionalno pristupa stvaranju umetničkog dela, u ovom slučaju rok pesme. Da budem precizan – ne samo stvaranju, već i plasmanu u najširem smislu. Počinje od notnog zapisa (ili zapisa na nekom mediju) – to je kreacija umetničkog dela. Sve ostalo je plasman. Birn tačno primećuje u svojoj gorepomenutoj knjizi da nije svejedno kako ćete ga upakovati. Ako ćete svirati u maloj prostoriji za mali broj ljudi biće vam dovoljna akustična gitara. Pank klub (CBGB na primer) zahteva pravi rok bend sa instrumentima uključenim u struju. Kad se dođe do nivoa stadiona mora se pucati iz svih oružja. Mnogočlani bend, scenski pokreti vidljivi i iz poslednjeg reda tribina, uočljiva garderoba…

Prošle su godine, Talking Headsa odavno nema, Birnovi solo albumi nisu bili mnogo vidljivi i pamtljivi, osim u uskom krugu sledbenika (sve do poslednjeg, “ American Utopia”, koji je prvi put u celokupnoj njegovoj karijeri zaseo na prvo mesto Bilbordove liste rok albuma) pa je kao kec na jedanaest došlo ovo unapređenje rokenrola u umetnost. Dobra prilika da reciklira katalog svojih starih i novih pesama tako što će ih predstaviti novoj publici – onoj koja prati umetnička dešavanja. Kako je Birn još od najranijih dana vrlo polagao na vizuelnu prezentaciju svoje muzike i koketirao sa pozorištem i plesom (setimo se Kabuki epizode i ne zaboravimo konstantno korišćenje scenskih pokreta) uopšte me ne čudi što je izabrao Brodvej za ovaj svoj projekat. Umetnost, pozorište i ples – sve na jednom mestu, sve to jednim udarcem. Brodvej sa svojim mjuziklima je takođe i jedan od najameričkijih simbola koji je u istoj ravni sa Holivudom. Imajući u vidu izrečeno, ovaj projekat skoro da nije mogao da propadne.

I nije propao. Još je u toku period od šesnaest nedelja svakodnevnog prikazivanja u Hadson pozorištu na Brodveju. Cena karata od 170 do 500 dolara. Publika je brojna, kritika je oduševljena.

Nemam ni ja nikakvog razloga da ne verujem da je sve tako lepo i krasno. Neću, ipak, ovom prilikom mnogo govoriti o predstavi iz prostog razloga što je nisam gledao. Iz onoga što sam video gledajući promo materijale mogu da zaključim da je ona samo nastavak istraživanja scenskog pokreta kojim se Birn bavi od početka karijere. Tu je i klasično „kockasto“ odelo u koje su obučeni svi učesnici, kao deo scenografije, (jedini, pošto osim zavesa i svetlosti na sceni nema ničega osim učesnika). Novina je to što su svi učesnici bosonogi. To bi trebalo da simbolizuje nešto. Šta – teško je reći. Sam Birn kaže da je to veza sa tlom, ma šta to značilo. Kontakt sa prirodom? Kritika industrije obuće? Eskapizam? Nije do kraja jasno! Ono što jeste jasno, to je fakat da koreografija upućuje na komunikaciju. Učesnici su u stalnoj komunikaciji koja je živa i dinamična. Muzičari i plesači tokom predstave dolaze u različite međusobne odnose. Da li je to ta američka utopija,  direktna ljudska komunikacija u današnjoj Americi?

Govoriću sada o originalnoj muzici sa predstave izvedenoj od strane učesnika – Dejvida Birna i još jedanaest muzičara koji su istovremeno i plesači i, usput, o njegovoj dugoj i uspešnoj karijeri. Nema previše pesama sa istoimenog prošlogodišnjeg albuma Dejvida Birna, svega pet od ukupno dvadeset i jedne. Ostale su iz repertoara Talking Heads ili sa njegovih solo albuma. Odmah je uočljivo da nedostaju najveći hitovi „Psycho Killer“ i „Life During Wartime“. Ali, što kaže naš narod, koga nema bez njega se može! Dakle, pesme koje su se našle na ovom albumu su izvedene od strane samih učesnika šoua „American Utopia“ uživo na Brodveju. Namerno ne kažem „mjuzikla“ jer „American Utopia“ nije pravi mjuzikl. Nema povezanu priču, nema dijaloge koji povezuju muzičke numere. Nije to ni običan koncert, čak ni „običan“ po standardima Dejvida Birna. To je nešto između – možda je najispravnije reći „šou“. Ono što povezuje ovaj niz pesama, kao što rekoh, nije priča, već koreografija i kostimografija. Ali, o tome sam već govorio.

Što se muzike tiče, nema previše iznenađenja – u aranžmanima nije bilo drastičnih promena u odnosu na originalna izdanja s tim što su pesme iz različitih delova duge karijere Dejvida Birna zvukovno ujednačene izvođenjem ovog benda. U bendu dominiraju udaraljke a Birn se na nekim pesmama pojavljuje samo kao pevač a na nekima se maša i gitare. Nisu slučajno odabrane baš ove pesme. Primenjeno je staro pravilo „prema svecu i tropar“ što znači da je Birn odabrao pesme koje će biti moguće izvesti sa bendom koji mu je na raspolaganju bez mnogo prilagođavanja. Zato su birane pesme u kojima dominiraju udaraljke. Zato su izostale pesme sa prvih nekoliko albuma (izuzimajući „I Zimbra“ sa trećeg). Zato su, pored pesama sa najnovijeg albuma „American Utopia“ (5), izabrane pesme sa Talking Heads albuma „Remain in Light“ (3), „Stop Making Sense“ (2) „Speaking in Tongues“ (1), „Little Creatures” (1), „Naked“ (1). Ostalih deset su sa Birnovih solo projekata i kolaboracija (St.Vincent, BPA + Dizzy Rascal, X-press 2).

Pesme su pretežno plesnog ugođaja sa povremenim uplivom world mjuzika. Čak šest perkusionista daju osnovni ton zvuku, uz podršku klavijatura, basa, dve gitare i vokala, Birnovog i pratećih vokala, ženskog i muškog. Treba naglasiti da svi oni sve vreme plešu, što je, verujem, vrlo zahtevno. Ansambl izvodi i jednu obradu, pesmu „Hell You Talmbout“ mlade R&B zvezde Žanel Mone (Janelle Monáe) koja imenom i prezimenom nabraja Afroamerikance poginule usled rasno motivisanog nasilja i/ili prekoračenja upotrebe sile od strane policije. Birn je objasnio da je pesmu uključio da bi pokazao „gde se mi kao društvo nalazimo 2018. godine“. Nije to jedini politički gest ovog anti-trampovski orijentisanog intelektualca. Pre i posle ove predstave, u holu teatra aktivisti vrše registraciju glasača, što je zakonska procedura u SAD koju mora da prođe svako ko želi da glasa. Time Birn podstiče liberalne glasače (za koje se pretpostavlja da će biti većinska publika na njegovim nastupima) da izađu na izbore u što većem broju. Lep primer proaktivnog pristupa političkom aktivizmu. Konkretna akcija je uvek bolja od izvikivanja parola.

Iako smatram da je u roku mnogo bitniji instinkt nego intelekt, ne mogu da ne iskažem divljenje prema Dejvidu Birnu, jednom od najvećih intelektualaca koje je rok muzika imala. Čistim intelektom je nadvladao sva svoja ograničenja i napravio respektabilnu karijeru. Uvek je znao da prepozna duh vremena i da na vreme uskoči u pravi voz. Tako i ovoga puta. Ovo je svakako kruna jedne uspešne karijere koja je došla kao posledica pameti, talenta, samopouzdanja ali i uživanja u svemu što radi. Dva poslednje navedena principa je objasnio sam u svojoj pesmi:

I dance like this

Because it feels so damn good

If I could dance better

Well, you know that I would

Izgleda da Birn ipak igra dovoljno dobro da dobije nepodeljene ovacije od američke pozorišne kritike koja ume da bude veoma surova, znatno surovija od muzičke. Neki od kritičara čak ovu predstavu proglašavaju budućnošću Brodveja. Što se tiče muzike (koja je trebalo da bude glavna teme ovog prikaza), moram da primetim da ju je nemoguće posmatrati odvojeno od koncepta čiji je bitan deo. Iako su mi omiljeni Birnovi albumi baš oni koji jedva da su zastupljeni, koliko sam uspeo da vidim pesme koje su odabrane za predstavu sasvim su u funkciji iste, pa će dobiti relativno visoku ocenu. Verujem da bi sveukupna ocena za ovaj šou, da sam uspeo da ga vidim,  bila daleko veća.

Ocena: 8.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio