Već posle prvog slušanja, jasno je da je to još jedan ABBA album, ni manje ni više. Za nekoga je to dobra, za nekoga loša vest, ali je svakako sasvim očekivana, jer od Abe se može dobiti samo Aba album. Drugo je pitanje koliko ove nove pesme dostižu visoke standarde koje su Bjorn i Beni postavili svojim dosadašnjim radovima. Odmah da kažem da mene nisu razočarale. Nisam ja neki veliki fan, nisam nikad ni bio, ali je moje poštovanje prema njima i njihovoj muzici raslo sa svakim novim albumom. Pubertetsko odbijanje svega što nije ortodoksni rok me je, kad je ABBA u pitanju, relativno brzo napustilo, već 1976. kad se pojavio „Fernando“ da bih izgubio nit koja je pratila njihovu karijeru negde 1980., posle „The Winner Takes It All“. Tih pet godina je, gledajući iz današnje perspektiva, svakako vrhunac njihove karijere. Uspeli su pored Evrope i Velike Britanije da osvoje i Ameriku (iako u nešto manjoj meri) što mnogim pop izvođačima nikada nije pošlo za rukom, naročito ne onima van engleskog govornog područja. Na njihovom vrhuncu poredili su ih sa Bitlsima, što je ipak preterano. Čak i za mene, koji sam imao običaj da, kad hoću da nerviram The Beatles fanove, kažem da su Bitlsi najveći pop bend na svetu posle grupe ABBA. Za svoj uspeh grupa ABBA može zahvaliti sposobnosti svojih članova da u pop muziku koju su izvodili inkorporiraju tada dominantni disco sound a da pri tom zadrže svoj autorski pečat. Nesumljiv je značaj kompozitorskog tandema Ulveus/Anderson ali nikako ne treba izgubiti iz vida doprinos Agnete i Fride, pevačica koje su maestralno udahnjivale život u njihove kompozicije.
Vratimo se ipak albumu „Voyage“. Slušam ga već nekoliko dana i ono što mi odmah pada u oči je da je u njega ugrađeno sve što je od ranije odlikovalo muziku grupe ABBA – prva pesma, „I Still Have Faith In You“ je u njihovom standardnom maniru, sa sporim uvodom i dizanjem tenzije u razradi, uz obaveznu horsku pratnju i izražen ritam za ples. Ni najveći hit na albumu „Don’t Shut Me Down“ (Vrlo aktuelno - Ne zatvaraj me!) nije doneo ništa novo – unisono himnično pevanje uz prilično agresivnu ritmičku podlogu – jasno se i danas može čuti da je njihov vrhunac bio u disko eri. Glasovi Agnete i Fride su i dalje u odličnoj formi i mada pevaju nešto niže u odnosu na one visine iz „prajm tajma“ dovoljno su snažni da ne bih nikad rekao da imaju 71 odnosno 75 godina. Ono što albumu ne ide u prilog je da teže „ulazi u uho“, da nema toliko zaraznih refrena na koje smo od njih navikli. Još nešto. Tokom dekada nenastupanja malo su pokvarili svoj engleski, pa Agnetin i Fridin naglasak danas više vuče na Niko nego na njih same od pre četrdeset godina.
ABBA nikad nije bila „album bend“, uvek je nekoliko pesama odskakalo, i to su bile velike pesme i veliki svetski hitovi. Tako je i ovoga puta. Postoje manje dobre pesme, koje su na nivou manje dobrih pesama sa prethodnih albuma, i postoje pesme koje odskaču od tog njihovog, relativno visokog proseka, u ovom slučaju dve prethodno pomenute, i možda još po neka, zavisno od ukusa svakog slušaoca. Ove dve možda ne bi našle mesto na „ABBA Gold“ ali sigurno bi na „More ABBA Gold“ kompilaciji njihovih najvećih hitova. To nije mali uspeh, imajući u vidu poodmaklu životnu dob član(ova)ica. Kad smo već kod životne dobi, pop/rok grupe sa članovima poznih godina nejčešće potpuno izgube kreativnost i pretvaraju se u tribjut bendove samima sebi, za razliku od singer/songrajtera koji su i tada u stanju da izbace dobre pa i odlične albume. Sudeći po ovom albumu grupe ABBA, Bjorn i Beni definitivno pripadaju ovoj drugoj kategoriji. I ne samo po tome, već i po tekstovima pesama, koji su skoro uvek lične prirode. Reči njihovih pesama su prilično potcenjivane, uz čestu primedbu da koriste simplifikovani engleski jezik kojim nativni govornici tog jezika ne govore. Međutim, kad se malo bolje proanaliziraju, njihovi tekstovi su često slojevitiji nego što na prvi pogled izgledaju. Ovoga puta je to još izraženije nego obično. Teme kojima se bave su sasvim primerene njihovim godinama – razvod, odnosi bivših supružnika, problemi deljenog starateljstva nad decom, a to su teme tako retko obrađivane u pop pesmama. Interesantan je i tekst poslednje pesme na albumu, možda i poslednje koju će ikad objaviti – „Oda slobodi“ – koji kaže da nema dobre pesme o slobodi i teško da će je i biti, jer pojam slobode je za svakog čoveka različit, a vrlo je teško izbeći pretencioznost kada se govori o njoj.
Interesantno je da ABBA nije posegla za najjednostavnijim rešenjem koje joj je bilo na raspolaganju – igranjem na kartu nostalgije. Bar nije u tekstualnom delu svojih novih pesama. Nostalgija će ipak zablistati u svem svojem sjaju na koncertnoj promociji. Naime, ono što će srećnici na premijeri 27. maja u Londonu moći da vide biće desetočlani bend najboljih studijskih muzičara koji će svirati uživo i 3D avatare Agnete, Ani-Frid, Bjorna i Benija kreirane najsavremenijom tehnologijom, sa njihovim izgledom od pre četrdeset i kusur godina, ali današnjim pokretima, mimikom i glasovima. Sledeći korak bi mogao biti da i publika u dvorani bude predstavljena svojim avatarima sa izgledom iz mladosti. To bi tek bila nostalgija!
Na kraju, mogu da zaključim da je „Voyage“ vrlo dobar album u kojem će fanovi naći nekoliko pesama koje mogu da stanu rame uz rame sa njihovim najvećim hitovima, ali je i album koji ima potencijala za sticanje novih fanova, i to naročito među ljudima srednjeg i starijeg godišta. Koštalo bi vas, prijatelji moji, četrdesetak minuta vaših života, ali bi bar toliko vredelo!
Ocena: 8.0/10
