Mislio sam da je Sijera Ferel, dobitnica ovogodišnje nagrade „Americana Music Awards“ za najboljeg novog izvođača, neprikosnovena kraljica Apalačkih planina, ali evo Marte Spenser, ne baš pravo niotkuda jer se pojavila sa svojim prvim albumom još 2018., ali je tad prošla čak i ispod mog, prilično nisko postavljenog radara. Ovoga puta ima jaču promociju (koju uglavnom radi sama), očigledno je da je ambicioznije pristupila predstavljanju novog materijala. On je inače kombinacija tradicionala, autorskih pesama i pesama drugih autora, ali tokom preslušavanja teško je pogoditi koja pesma spada u koju od navedenih kategorija. To je, naravno, kompliment ali i pokazatelj da je Marti muzika Apalačkih planina u krvi. Namerno njenu muziku ne nazivam ni folkom ni kantrijem ni blugrasom jer je ona sve to ali i ništa od svega toga pojedinačnog – to je prosto muzika Apalačkih planina čije temelje su pre stotinak godina postavili The Carter Family i nadogradili oni što su došli posle – Fidlin Džon Karson (Fiddlin’ John Carson), Rosko Holkomb (Roscoe Holcombe), Teksas An Gladen (Texas Anne Gladden), Džin Riči (Jean Richie), Hedi Vest (Hedy West), Bil Monro (Bill Monroe), Lester Flet i Erl Skrags (Lester Flatt & Earle Scruggs), Hejzel Dikens (Hazel Dickens) pa i Doli Parton jednim delom svog repertoara. Osnove te muzike sežu dalje u prošlost, sve do početka osamnaestog veka, kada su se na Apalačke planine doselili škotski i engleski doseljenici. Dakle, to su bile škotske i u manjoj meni engleske balade, ali i pesme za ples (flatfoot/clogging) bržeg tempa sa violinom kao vodećim instrumentom.
Marta Spenser nije tikva bez korena, daleko od toga. Njena majka Emili i ona vode Whitetop Mountain Band, veoma uticajnu grupu u žanru muzike Apalačkih planina, koja je nastala još četrdesetih godina prošlog veka. Nju je do svoje smrti (2018) vodio Martin otac Tornton koji ju je „nasledio“ od svog zeta Alberta Haša (Albert Hash), legendarnog violiniste i graditelja violina i drugih instrumenata koji je takođe bio iz Vajt Topa, naselja od 383 stanovnika u Blu Ridž planinama u jugozapadnoj Virdžiniji. Po Hašovoj smrti bračni par Spenser preuzima „Whitetop Mountain Band“, da bi ga danas, kao što rekoh, vodile majka Emili i kćerka Marta Spenser. Dakle, kao što negde ona sama reče, Marta je od rođenja prisustvovala probama grupe u svojoj dnevnoj sobi. To se itekako čuje u njenoj muzici. Ako se za nekoga može reći da joj je apalačka muzika u krvi, to je ona. Postoji veliki broj snimaka na Jutjubu na kojima izvodi tradicionale (često pri tom plešući klog/fletfut ples), pa ne iznenađuje što je nekoliko njih uvrstila na svoje albume. Na ovome o kome pišem ima ih tri. „Hesitation Blues“ je tradicional koji su izvodili mnogi, od Luja Armstronga preko Holly Modal Rounders i grupe Hot Tuna do Džastin Tauns Erla, ali ova verzija koju izvode Marta i nedavno preminuli Luk Bel (Luke Bell) je prosto neodoljiva, bar kad je reč o ljubiteljima ove vrste muzike. „Walking In Jerusalem“ gospel je iz repertoara Bila Monroa (ali i Mahalije Džekson) koji podseća da je tradicionalna kongregacija u Apalačkim planinama „Stara baptistička crkva“ koja je oduvek insistirala na takozvanim himnama. Motiv ljubomorne sestre i sestroubistva iz pesme „Wind and Rain“ datira iz ranog srednjeg veka i sreće se u baladama mnogih zemalja evropskog severa, a na Apalačke planine je stigao preko Engleske i Škotske. Što se tiče pesama drugih autora, tu je pesma „Virginia Creeper Line“ Koju je napisao Dejl Roten (Dele Roten) iz blugras grupe „Rock Bottom Bluegrass Band“. Pesma govori o planinskom vozu koji je saobraćao od Abingdona, Virdžinija do Elklanda, Severna Karolina, preko Vajt Topa (1900-1977) prenoseći debla i drugu robu, ali i putnike. Ime je dobio po tome što se poput kakve puzavice probijao kroz brdske predele Virdžinije. Bio je veoma bitan za razvoj privrede tog kraja pa ne čudi nostalgični prizvuk pesme. Koautor klasične blugras balade „Banks of New River“ je Martina majka Emili, a tu je i nekada veliki hit „Summer Wine“ Li Hejzlvuda koji se po mom mišljenju najmanje uklapa u ovu priču. „Creekfield Woman“ je pesma braće Jejts (The Yates Brothers), lokalnih legendi blugrasa iz jugozapadne Virdžinije. „Bringing Mary Home“ je pesma iz repertoara grupe The Country Gentleman prvi put objavljena na njihovom istoimenom albumu iz 1966 godine. To bi bile sve pesme koje nije potpisala Marta Spenser. Preostalih osam su njene pesme, koje su sasvim u skladu sa muzičkom tradicijom Apalačkih planina.
Izdvojio bih baladu „Young Rover“ koja kao da je odgovor na onu našu pesmu „Ja sam samo vagabundo“. U ovoj šali ima dosta zbilje, jer pesma opisuje lomove, i telesne i duševne, jedne mlade devojke zarobljene u krute okove patrijarhalne sredine, posle prolaska jednog takvog vagabunda. „Come Home, Virginia Rose“ zvuči kao tradicional ali je ipak Martina autorska pesma. Slična razmišljanja izaziva i „Rags Over Riches“ koja je u formi balade pa i „Wonderland“ koja ima i svoj spot. „Enchantress“ nije jedina „murder ballad“ na ploči, tu su još dve takve (već pomenute „Creekfield Woman“ i „Bringig Mary Home“) što je još jedan korak u pravcu poštovanja tradicije tog regiona SAD. Pesme su otpevane Martinim karakterističnim „visokim“ glasom, bez koga se ne može zamisliti ono što čini čuveni apalački „high lonesome sound“ koji nije najprijatnije iskustvo za nenaviknutog slušaoca, pa ne očekujem Martin proboj na širem planu. Sijeri Ferel, koja peva u nižem tonalitetu i ima nešto konvencionalniji glas (mada je fraziranje sasvim u skladu sa tradicijom Apalačkih planina) dajem veće šanse za uspeh.
Ovoga puta kao zaključak će ići tema koja se sama nametnula – odnos tradicionalnog i modernog. I Marta i Siera Ferel koje su na sličnom putu i njihova prethodnica Doli Parton su taj odnos apsolvirale. Uspele su da u svojoj muzici pomire tradicionalno i moderno. Nije slučajan Martin i Sijerin stil oblačenja - one u svakoj prilici, skoro bez izuzetka, izgledaju kao preokićene novogodišnje jelke. Taj „coat of many colors“ iz istoimene Doline pesme koji imaju na sebi je od simbola siromaštva i materinske ljubavi iz pomenute pesme transcendirao u autentični modni stil koji spaja tradicionalno i moderno. Njihov stil oblačenja je kod čije značenje posetioci njihovih koncerata prihvataju na nivou podsvesti. Njihovo poštovanje tradicije se ne zasniva na insistiranju na retrogradnim religijskim obredima (iako u tom regionu dominiraju najtvrdokornije protestantske kongregacije kao što su baptisti, metodisti, prezbiterijanci, evangelisti, luteranci…) niti veličanju siromaštva, materijalnog i duhovnog (regija Apalačkih planina je bila najsiromašnija oblast naseljena belačkim stanovništvom u SAD, koje je bilo vrlo slabog obrazovanja), već na muzici, koja je u tom regionu po pravilu nukleus okupljanja porodica i lokalnih zajednica (u prošlosti često izdvojenih, zbog nepristupačnosti predela). Zato je muzika Marte Spenser i njoj sličnih autora i po formi i po sadržaju tradicionalna a to je, ako se složimo sa Teodorom Adornom da je forma samo forma sadržaja (tj. sadržaj diktira formu), sasvim očigledno. Američka muzikološkinja Suzan Meklari (Susan McClary) je u svom eseju „Music as Social Meaning“ napisala, citiram: „Snaga muzike, to važi i za dominantne i za altenativne kulture, leži u njenoj sposobnosti da oblikuje načine na koje doživljavamo naša tela, emocije, naše subjektivitete, želje i društvene odnose. Iz toga sledi da je muzika, kako reče Meklari, kulturni konstrukt. Tako je i muzika Marte Spenser, kao što je i ona Siere Ferel, i ona Doli Parton pre njih, i The Carter Family još ranije, svoju snagu crpla iz sredine u kojoj je nastala, ali, budući izvorna, bivala prepoznata kao autentična i daleko izvan te sredine. Naravoučenije je jednostavno i primenjivo za sva vremena i sve prostore: prenositi tradiciju na nove generacije - da, svakako, ali tradiciju lišenu svega onog što vuče unazad. Marta Spenser je taj „posao“ na ovom albumu obavila savršeno, što joj na kratke staze neće doneti nikakav (ili skoro nikakav) lični benefit, ali će na duže staze verujem zauvek ostati u kolektivnom sećanju zajednice kojoj pripada.
