Recenzije
Možda je čudno pisati o njemačkom bendu i njihovom albumu iz 2016. godine, a u stvari pričati o engleskom bendu i njihovom nesnimljenom albumu i koncertu iz 1969. Ako se nekom i ne svidi ni jedan od dva materijala, možda mu se učini zanimljivom priča iza njih, pa se odluči za klikanje gumbića sa trouglom na svom plejeru.
Učesnici čuvene kompilacije Pop Depresije “Jutro će promeniti sve” izdate sada već davne 2007. godine su već tada nagovestili ono što su svojim prvim “Sve što vidim je prvi put” iz 2008. i drugim albumom “Dobrodošli na okean” iz 2012. polako gradili a trećim, ovom o kome pišem, po imenu “Gde ćeš”, definitivno zacementirali – poziciju najboljeg rokenrol benda ex-Yu prostora.
Reputacija najbolje live grupe regiona kad je grupa Repetitor u pitanju nikad nije bila sporna. Čak i oni koji, poput mene, nisu fanovi tog ex-ju novotalasnog zvuka ne mogu da ostanu imuni na energiju koji Ana Marija, Milena i Boris isporučuju. Ti nastupi kako godine prolaze ne prelaze u rutinu. Naprotiv, sve su jači i jači. Još je uočljiviji napredak kada se pogledaju zvučni zapisi. Tačnije, ne napredak, nego održavanje visokog kvaliteta. Moram da priznam da mi je ideja bila, kad sam u glavi koncipirao ovaj prikaz, da istaknem napredak u kvalitetu Repetitor albuma. Sada, kad sam uzeo da ih ponovo preslušavam shvatam da je visoki kvalitet sve vreme tu pa je teško reći koji je album bolji.
Nekako je izlazak dugoočekivanog prvog pravog albuma Ane Ćurčin brzo izašao iz fokusa na društvenim mrežama zbog smrti Davida Bowie-a koja je odvukla svu pažnju pa je sada, pošto se taj trend stišao, vreme da se u fokus ponovo vrati. Jer „Crtice o pripadanju“ kako se album u prevodu zove (lepše zvuči nego "Skice o pripadanju"!), to apsolutno zaslužuje. Zašto na početku kažem „prvi pravi album“? Zato što faktički prvi CD izdat još dok je živela u Rusiji (za enciklopediste, "Lost & Found" se zove) pripada prethodnom životu Ane Ćurčin, ne voli Ana ni da ga pominjemo, sa tog albuma je u njenom repertoaru do danas ostala samo pesma „I Can’t“.
Drugi CD koji bi se takođe mogao nazvati prvim je onaj od prošle godine, sa istim nazivom „Sketches of Belonging“ uz dodatak „solo & acoustic“ koji sve govori. To su svedene verzije pesama koje su u glavi autorke od početka bile predviđene da budu izvođene od strane benda, pa ni taj nije prvi pravi album. E, ovaj sad jeste! Bend je doneo novu dimenziju Aninoj muzici i omogućio vizuelizaciju njenih pesama u glavama pažljivih slušalaca. Besprekorna ali nenametljiva svirka njene grupe u sastavu Goran Antović (klavijature), Marko Cvetković (bas) i bubnjari Goran Grubišić (iz Wooden Ambulance) i Blagoje Nedeljković, čini pesme još izražajnijim nego što već jesu. Produkcija koju je radio pomenuti Goran Antović težište stavlja na Anin vokal, instrumentalna pratnja preuzima vođstvo samo u trenucima kada treba podcrtati neko osećanje ili raspoloženje.
Kada na prološkoj granici jednog albuma prva konstatacija koja uđe u uho je da nam je “potrebna zemlja nova”, onda je predvidljivo da romantično-optimistični naziv albuma „Zemlja Snova“ može samo da upre prstom u svaku pojedinačnu boljku naše stvarnosti. Posebno taj šarm uvodne špice nekog holivudskog mjuzikla, taj lagani ritam kao himna lelujanju kroz svijet koji nam nije po mjeri, ali se nekako utapamo u isti, po automatizmu koji je određen tradicijom, vaspitanjem i sticajem čudnih okolnosti s kojima živimo od kad se sjećam sebe, a to je otprilike isto onoliko koliko se i Kralj Čačka (Nenad Marić i njegov bend) sjeća(ju) sebe.
