Recenzije
Album je snimljen u RCA studiju u Nashvilleu (gde bi drugde!), producent je bio Dave Cobb (ko bi drugi!) a pedal steel gitarista Robby Turner je trenutno najtraženiji studijski muzičar u Nashvilleu. Pitajte Sturgilla Simpsona i Yelawolfa, repera iz Alabame. Zanimljivo je da su Turnerovi roditelji od ’46-te do ’48-me svirali steel (otac) i ritam gitaru (majka) u Drifting Cowboysima Hanka Williamsa. Iver ne pada daleko od klade! Najbolji mogući uslovi i najbolji mogući saradnici su posledica situacije u kojoj se posle uspešnog prvog albuma nalazi Stapleton: kratkorečeno, ima se – može se!
Već je i nakon dva singla (ovdje govorimo o novoj fazi, nakon jednogodišnje pauze) bilo jasno da su neki od ključnih elemenata poetike zagrebačkog benda Nellcote meditativnost, mračnost i prizvuk molitve. No, koliko se u pjesmi „If Only They Could“ usamljenost gasila udvajanjem glasova, toliko ovdje udvajanje i horsko napjevavanje više liče na odjek, na nešto što se odbija o tvrde površine i vraća junaku pjesme „So Long, My Friend“, pa se postojanost samoće se time udvostručuje.
This is pop! – ovaj uzvik Andy Partridge-a iz istoimene pesme grupe XTC je 1978-me, u godinama kada je punk bio na vrhuncu (a punk je prezirao pop!) ima isti subverzivni naboj kao i tvrdnja da je ovo što radi Bojana Vunturišević pravi pop - ne onaj za široke narodne mase, koji se promoviše na Pinku, već onaj drugi, intelektualni i baš zato ne-toliko-popularni-pop. Jeste kontradiktorno to – nepopularni pop – ali nije ništa novo. Oduvek je postojao pop za ljude sa istančanim ukusom. I njima je potrebna nepretenciozna muzika uz koju će, u trenucima dokolice pevušiti sebi u bradu slatke melodije i cupkati nogama u ritmu, a da pritom ta muzika ne vređa njihov ukus i inteligenciju. Bojana je svojim dosadašnjim radom u grupi „Svi na pod!“ već pokazala da je i kod nas u današnje vreme, kad su svi kriterijumi pali na niske grane, moguće praviti takvu muziku i čak postići zavidni nivo uspešnosti. Bar u urbanim krugovima, pri čemu, naravno, mislim na urbano kao stanje duha (urban svakako može biti i neko ko živi na selu).
U rana jutra, ovaj album kao da pruža posebno uživanje svojom osobito(m) kamernom atmosferom, akustikom tuge u dubinama mikrokosmosa kanadske kantautorke zagledane unutra, a ne prema izvana tj. u skladu sa očekivanjima publike, kako to po nepisanom pravilu praktikuju savremene pop zvijezde.
Feist je, nesumnjivo, muzička zvijezda, voljena interpretatorka za koju možda mnogi njeni slušaoci ne znaju da sama piše i komponuje. Kako to često biva kod (kant)autora kojima nije cilj prodati nego poslati poruku, pa čak ni poslati poruku nego skinuti breme s duše, teme iz ličnog života se prepliću sa temama i motivima u pjesmama, direktno ili indirektno. Nerijetko, to su samo manje ili više ekstrovertne eskstenzije osjećanja njihovog kreatora, a po pravilu što je bolje taj proces kamufliran to je pjesma bolja.
