Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (35)

05 jun 2019
Author :   Srđan Strajnić

27.04.2019 – 31.05.2019

Prilično šarena ponuda ovoga puta. Ocene su niže nego obično, verovatno zato što sam više nego obično ulazio u žanrove koji nisu na vrhu mojih interesovanja. Ponovo se pokazuje da mi je vrlo teško da objektivno ocenim domaća izdanja (uvek svi nekako završe na oceni osam) jer previše poštujem rad ovdašnjih muzičara koji se odvija u nemogućim uslovima, bez ikakve finansijske satisfakcije. Samo im ja još trebam, da ih dodatno mračim! Zato vam preporučujem da svako od tih izdanja bar preslušate, ako već ne možete da ih kupite, jer time pokazujete našim muzičarima da nekome nešto znače. Sami ćete, posle toga, prema ličnim afinitetima lako odrediti šta vam se i koliko sviđa a šta ne.

Izbor pesama stranih autora možete naći na linku ispod a domaće ćete naći na bandcampu, jutjubu ili najbližoj prodavnici:

Dnevnik muzičkog eklektika #35

Pa, da krenemo:

Kerri Powers – Starseeds

O Keri Pauers nema mnogo podataka na internetu. Zna se da izdaje albume s mene na uštap (šta kažete na ovaj niz: 2001-2009-2019), da je napustila muziku kad se udala i da joj se vratila posle teškog razvoda. To bi otprilike bilo sve što se zna. Ono što se može čuti je daleko interesantnije. Folk muzika koju Keri izvodi se razlikuje od uobičajenog dosadnog folka po tome što uopšte nije uobičajeni dosadni folk. Njene pesme imaju neverovatnu snagu ali i nežnost istovremeno, što se relativno retko sreće. Ono što se još ređe sreće je kvalitet tih pesama. Istovremeno su i „catchy“ i mudre,  istovremeno su i emotivno ogoljene i aranžmanski bogate. Nije to još jedan folk album tipa „ja i moja gitara“, nego potpuno suprotno od toga – kompletan bend kome nije nepoznata prilično široka teritorija od folk-roka preko kantrija do bluza. Lako sam izdvojio omiljenu pesmu, koju ćete čuti tek kada objavim godišnju kompilaciju najboljih pesama – „Somewhere on the Vine“ iako ima još dosta onih koje se ističu. Živahna „Peeping Tom“ i autobiografska „Free Bird Flying“ mi prve padaju na pamet. Treba pomenuti i odličnu obradu Stiv Vinvudove „Can’t Find My Way Home“ koju je proslavio Erik Klepton. Moram reći da se bojim da ovaj album neće napraviti proboj koji zaslužuje – potonuće u anonimnost bez obzira na kvalitet koji poseduje. Razlog je ciljna grupa kojoj se autorka obraća – ljudi srednjih godina koji, opterećeni svakodevnom borbom za egzistenciju nemaju ni volje ni vremena da se posvete njima perifernim stvarima kakva je muzika. Najviše što mogu pružiti našoj Keri je nekoliko pregleda na Jutjubu i, ako budu imali sreće da gospođa Pauers prolazi kroz njihov grad, kupovinu karte za njen koncert. Neće to Keri izvući iz anonimnosti, ali će joj, siguran sam, dati snage da nastavi. Očigledno je da taj unutrašnji poriv za muziku  neće moći da prenebregne. Na sreću nas, male grupe njenih poštovalaca. (8.1/10)

Big Thief – U.F.O.F.

Već sam napisao u jednom statusu na fejsbuku – od početka su bili dobri pa sam ih neumereno hvalio, ali niko nije obraćao pažnju a sad kad su (po mom mišljenju) manje dobri, sad ih svi hvale!. Nešto tu nije u redu – ili je problem u mojim kriterijumima ili u „biračkom telu“. Verujem da je problem u meni – ja sam „stara škola“ po kojoj je muzika veća od života – govori velike istine, bitna je, menja nas same i svet. „Nova škola“ ima sasvim drugačije gledište – muzika treba da pulsira tu negde u pozadini i da nas lišava stresa. Morala bi da pulsira ali da previše ne skreće pažnju. Adrijana Lenker i momci to na ovoj ploči uspevaju u potpunosti. Slojevito oblačenje za promenjivu klimu, slojevita muzika za milenijumsku generaciju. Kao što se u seriji „Černobilj“ slojevima betona prekriva žarište radijacije, tako se u današnjim studijima muzičkim slojevima prekriva autentična emocija. Treba je zatrpati što dublje da ne bi kontaminirala atmosferu, vodu, hranu. Ali, emocija, ako je prava, poput radijacije, ipak nalazi put do slučajnih žrtava. Bilo kako bilo, nisam baš oduševljen pravcem kojim su „Big Thief“ krenuli, iako moram priznati da se oni i na tom pravcu dobro snalaze. Zato, a i u ime starih dana, dobijaju solidnu ocenu. (7.9/10)

nemanja – Tarot Funk

Ovo „nemanja“ očigledno nije ime, jer da je ime pisalo bi se velikim slovom – mislim da se taj oblik u gramatici zove glagolska imenica. Od glagola „nemati“ izvedeno je „nemanje“ a „nemanja“ je ta reč u množini.  Pošto smo obnovili lekciju iz gramatike, možemo da pređemo na album „Tarot Funk“ Luke Šipetića, koga znamo i kao gitaristu grupe NLV… (kompletnu recenziju pročitajte OVDE)

Foxygen - Seeing Other People (7.0/10)

Foxygen postaju novi Steely Dan, Sem Frens I Džonatan Rado poput Valter Bekera i Donalda Fejgena čine krerativni duo ovog benda, smišljaju i realizuju albume u studiju, čak i zvuče nekako kruto, akademski, kao što su I Steely Dan u poznoj fazi zvučali. Jedino što nemaju toliko genijalne pesme (ovde pak mislim na one iz ranih godina karijere). Muzika do koje su stigli na svom petom albumu bi se mogla opisati kao miks fanka i Dejvida Bovija iz vremena Let’s Dance albuma koji kao da je producirao Don Voz  (iz disko-fank grupe iz osamdesetih Was (Not Was)). Kod svih tih postmodernih bendova važi pravilo: svideće vam se ako recikliraju nešto što vam se nekad sviđalo. Disko-fank I Dejvid Bovi? Ne, hvala!

Seine – 22

Ja volim pare. Ne bih baš sve učinio da ih se dokopam, ali svaki pošteni rad kojim ih zaradim je sasvim OK. Čak i za nepošteni rad donekle imam razumevanja jer se plaća i tih pet minuta straha. Uostalom, pare su stvorili ljudi da bi olakšali razmenu dobara i usluga. Novac je fiktivna tvorevina koja funkcioniše samo zato što ljudski rod veruje u njega, jer ti papirići i kovanice nemaju upotrebnu vrednost sami po sebi. Koliko je tek bezvredan virtuelni novac koji polako preuzima primat. On se više ne da ni opipati a može se ukinuti jednim potezom miša. Verovatno će već sledeća generacija teško kapirati onu EKV pesmu “Novac u rukama”. Misliće da su ovi nešto istripovali. Novac vredi samo ukoliko verujemo da vredi. Iz toga bih zaključio da je kritika novca potpuno promašena tema – mogu se kritikovati samo ljudi koji su novac osmislili, koji kontrolišu njegove tokove, koji određuju njegovu vrednost, koji novac zloupotrebljavaju. Istorijski gledano, novac kakav danas znamo je nastao pre nekih 2700 godina (mislim na kovani novac) a koncept novca je mnogo stariji – možda i više od dva milenijuma stariji od prvog kovanog novca iz Lydije. Taj prvobitni “novac” (merica ječma, školjke…) je nastao u različitim delovima sveta jer je bio potreban, čak nužan da bi čovečanstvo napredovalo. Nije on nastao da bi se neko eksploatisao, već da bi se olakšala razmena dobara između ljudi. Novac nije ideološka kategorioja – ima ga u svim sistemima, društvenim uređenjima, ima ga na svim podnebljima. Ponavljam, nije novac uzrok svih zala, već gramzivost i pohlepa (sinonimi?). Ne bih se ja kamenom na novac tako olako bacao. Nek’ se prvi kamenom na njega baci onaj koji ga nikad nije poželeo!

Dakle, ne bih mogao da se identifikujem sa ovim albumom kada se radi o tekstualnom predlošku. Situacija je daleko bolja kada se radi o muzici (Dragana je to lepo rekla OVDE). Interesantna kombinacija intenziteta i nežnosti (bez obzira na temu koja nežnost ne poznaje). Dimitrij Petrović i Ivan Ščapec su sve što čujete sami odsvirali, Ivan Grobenski im je pomogao oko aranžmana. Teško je žanrovski odrediti ovo delo – najviše “vuče” na post-rok ali svaka od pesama unutar sebe same dovoljno raznovrsna da bi se ovaj album mogao proglasiti post-rokom, onakvim kakvim ga ja zamišljam. Uostalom, nije ni važno kako ćemo nazvati muziku grupe Seine – bitno je da je njeno slušanje prijatno i stimulativno iskustvo kao što bez ikakve sumnje jeste. (8.0/10)

The National – I Am Easy To Find

Nikad se nisam „primio“ na The National – nije mi jasno zašto, jer bi po svim pokazateljima trebalo da budu jedan od mojih omiljenih bendova. Možda ih nisam „ukačio“ na vreme, možda mi smeta presavršenost njihovog indi rok popa, stvarno ne znam, ali evo, ista stvar se opet ponavlja. Te njihove savršene pesme me ostavljaju potpuno hladnog. Toliko hladnog da nemam želju da se upuštam u tumačenje njihove lirike iako mi je to jedna od omiljenih aktivnosti, naročito kad je ista kriptična, kao što za njihovu kažu da jeste. Ali, ipak, da navedem bar jednu pesmu koja mi je privukla pažnju: „The Pull of You“, možda zbog ženskih vokala (Liza Hanigan i Šeron Van Eten) iako su se i one svojski trudile da suspregnu toplinu u svojim glasovima. Izgleda da je unapred utvrđeno da album treba da bude hladan i taj zadatak su se trudili da ispune svi učesnici – i članovi benda, i gostujuće pevačice i ritam mašina (naročito ritam mašina!). I ne samo to – namera autora je očigledno bila da album treba da odiše kvalitetom. Ko god da ga čuje, treba odmah da shvati da ima posla s remek-delom. Taj kvalitet toliko „vrišti“ da bi svako ko kaže suprotno, trebalo da ispadne glup u društvu. E, pa, ja ću rizikovati! Ja od rokenrola očekujem dozu nesputanosti ili barem nepredvidljivosti. Dozu iznenađenja i dozu patetike. Od The National sam dobio „chamber pop“ „hladniji od smrti“ koji kao da stoji u mestu. On stoji, ja stojim, i popreko se gledamo. (7.0/10)

Tyler, The Creator – IGOR

Volim da s vremena na vreme odlutam u neki žanr koji ne slušam jer ga ne razumem pa ga i ne volim. Ovoga puta se radi o hip-hopu, neo-soulu ili modernom R&B-ju kojima pripada album IGOR Tyler, The Creator-a. Predznanja nisam imao skoro nikakava, osim što mi je to ime po neobičnosti još odavno zapalo za oko. Kad neko sam sebe nazove Tvorcem (sa velikim „T“) to ne može da prođe neopaženo – pomisliš odmah „ili je lud, ili je pretenciozan, ili je zajebant, ili je sve to zajedno“. IGOR je Tajler Gregori Okonmin šesti album, dakle, po svemu bi to trebalo da bude dekadentna faza njegove karijere. To je faza koja dolazi posle vrhunca, u njegovom slučaju prethodnog albuma „Flower Boy“ iz 2017. Oprostićete mi, ali zaista nemam volje da proučavam njegovu karijeru i pravim poređenja sa prethodnim njegovim ostvarenjima. Dakle, situacija je sledeća: album je pao s Marsa na moj desktop, nemam o njemu i njegovom autoru nikakva predznanja, osim onih oskudnih uopštenih o rap/hip-hopu kao muzičkom pravcu. Jedino što znam je da je album na sajtovima koji se bave rangiranjem novih izdanja vrlo dobro ocenjen. Puštam ga prvi put i ne kapiram. OK, slušanje je proteklo glatko, nema ničega odbojnog, čak ni dosadnog ali mi ipak deluje kao standardan rap/hip-hop album. Tajler rapuje, ženski vokali pevaju umilne melodije, ritam mašine rade svoj posao – ništa novo pod kapom nebeskom. Verovatno je onda taj hajp posledica mudrih tekstova, pomislim ja. Konsultujem Vikipediju, pročitam Pičfork recenziju i shvatim da se u tekstovima radi o gej ljubavnoj priči koja se nije srećno završila (možda su ostali prijatelji, kako sugeriše poslednja pesma na albumu). Čudna mi čuda, to danas nikog više ne šokira, pomislim ja. Jedino što je intrigantno je to što je Tajler donedavno bio poznat po svojim homofobnim stavovima, ali ni to nije ništa novo. Često se iza homofobije kriju homoseksualne tendencije. To me je nateralo da se vratim muzici sa albuma što me je samo bacilo u cirkulus viciozus traženja uzroka visokog vrednovanja ovog albuma. Muzika nije, mora da je tekst. Tekst nije, mora da je muzika. I tako, trudeći se da dokučim razloge dobre recepcije albuma, preslušah ga nekoliko puta i ne beše mi dosadan, naprotiv. Čak je prestao da mi smeta i taj „drombuljasti“ zvuk koji dominira albumom. Kad su se utisci slegli sve se samo razjasnilo – u žanru koji postoji četrdesetak godina, poput rap/hip-hopa, ovakve ploče su neophodne jer redefinišu njegov mejnstrim. To ne znači da će se naći na mojoj top 100 listi ove godine, ali ću se lako pomiriti sa činjenicom da će se na nečijoj top 100 naći. (7.5/10)

Glib – Glib EP

Marinović ima novi bend i već sama ta činjenica je kod mene razlog za pažnju. Marinović je zreo čovek od koga ne očekujem i ne želim iznenađenja. Zamislite da nas iznenadi i pređe na elektroniku. To bi bio protivprirodni blud! Srećom, Marinoviću takvo što ne pada ni na kraj pameti. Odavno su mu jasne koordinate koje je spontano, još u ranoj mladosti zaposeo. Rok baziran na bluzu, folku i donekle kantriju su ono što on zna i voli, pa to i svira. Ovoga puta najviše naginje bluzu pa zato verujem da su imaginarna braća Glib (Rooster, S.Thornton & JC) koja čine njegov trio verovatno dobila prezime po glibu sa obala rečnog sliva Misisipi-Misuri. „Tiho teče Misisipi“ kao što to reče Vladimir Tabašević – polako se kotrlja bluz braće Glib svih dvadeset minuta, koliko traje ovaj EP. Ako su prezimena dobila po blatu Misisipija, imena su dobila po glavnim likovima iz filmova Džona Vejna (redom: „True Grit“, „The Quiet Man“ i „Chisum“). Čak je i autor crteža za omot Dollor Glib, inače moj dragi prijatelj, dobio ime po jednom, recimo, liku iz filmova Džona Vejna (konsultujte gugl o kom „liku“ se radi). Ne čudi što je i producent Uroš Milkić dobio džonvejnovski nadimak „The Duke“. Red je da prozborim koju i o muzici, iako tu i nemam mnogo šta da kažem. To je vrsta muzike koju osećam organski jer pulsira u ritmu mog organizma. Slušanjem Glib EP-ja postiže se prijatnost slična onoj kakvu doživljavam pri tuširanju vodom idealne temperature. Četiri pesme na EP-ju su sličnog tempa, slične atmosfere i sličnog sentimenta, pa bi to, što se mene tiče, mogla biti i jedna jedina dugačka pesma. Ne bi mi ni najmanje smetalo, jer muzika braće Glib je muzika kakvu volim. (8.2/10)

Altin Gün – Gece

Pusto tursko! Ne vidim kod Altin Güna mnogo psihodelije (iako je ima tu i tamo), to je klasični, nama više nego dobro poznat turski melos, samo što je sviran na instrumentima karakterističnim za rok muziku uz dodatak električnog saza, odnosno baglame, sedmožičnog instrumenta karakterističnog za turski folk. Repertoar Altin Güna se zasniva na originalnim pesmama i pesmama nastalim pod jakim uticajem Nešet Ertaša (1938-2012), legendarnog turskog folk muzičara. Nekima na Zapadu je taj turski folk zazvučao psihodelično pa je interesovanje za grupu podignuto na nivo hajpa. Ocena 4.5/5 na AllMusic sajtu to jasno pokazuje. Ono što mi nije jasno je reakcija naših muzičkih „stručnjaka“ koji se bog zna kako oduševljavaju nečim što ovde slušamo godinama u različitim verzijama i aranžmanima, ponekad i boljim od ove. Kad se samo setim Esme Redžepove…To licemerje me zabrinjava – kad bi te iste stručnjake pitali da li vole domaću narodnu muziku, sa gađenjem bi odgovorili sa „ne“, a ovu, u suštini ne mnogo različitu naprosto obožavaju jer su čuli/čitali da je u modi. Ovaj moj komentar nikako ne znači da je album Gece (Noć) grupe Altin Gün (Zlatni dan) loš. Naprotiv, jedan je od najboljih u svom žanru. Kao što je i ona serija „Sujelman Veličanstveni“ bila jedna od najboljih u svom žanru, ali niko mi nije verovao jer, bože moj, kako turska serija može da bude dobra. Što se mene lično tiče, nije to moja porcija baklave (da ostanemo u Turskoj i kad se radi o stilskim figurama), pa ovaj holandsko-turski bend ostavljam hipsterima da u njemu nalaze psihodeliju koju su već decenijama unazad mogli da nađu svakog vikenda u Srbiji kod svakog malo boljeg svadbarskog benda. (7.4/10)

S.T.R.A.H. – KVOG!

Aleksandar Žikić i ja smo skoro generacija – on za mene donedavno nije znao, ja sam za njega znao, čini mi se oduvek. Čitao sam njegove tekstove u muzičkim i omladinskim časopisima, slagao se sa stavovima iznetim u njima, usvajao njegove preporuke - jednom rečju, poštovao sam ga. Zato, kad me je zvao na promociju albuma KVOG! Njegove grupe S.T.R.A.H., nije dolazilo u obzir da ne dođem, bez obzira na gužvu u kojoj se trenutno nalazim. Žikićev lični poziv se ne odbija! Dakle, na promociju albuma sam krenuo sa pozitivnim mislima, siguran da ću se dobro provesti, jer, slušao sam i gledao S.T.R.A.H. pre dve godine na „Badmusic Bogaloo“ festivalu pa sam tačno znao šta me čeka. I nisam se prevario. Mali klub „Blue Moon“ koji se nalazi u strogom centru Beograda (20 metara od Knez Mihajlove) je pravi rokerski klub – podrum, niska tavanica, šank, psihodelična dekoracija, polumrak, idealan za svirke bendova ovog tipa. Kog tipa, pitate se vi. Ako bih morao da precizno opišem vrstu muzike koju sviraju rekao bih da bi grupa S.T.R.A.H., da se pojavila sredinom sedamdesetih bila karika koja nedostaje između pab-roka grupe Dr.Feelgood i panka The Clash. Od prvih baštini old skul R&B obrasce, od drugih pankersko unisono pevanje slogana i angažovane tekstove. Rezultat je visokoenergetska mešavina koja nikoga u klubu nije ostavila ravnodušnim. Mislite da šezdesetogodišnjaci ne mogu da igraju na koncertu. Trebali ste to da vidite! Od prve pesme , jedine obrade, „The Pied Piper“ Krispijana Sent Pitersa (Crispian St.Peters) koja se u Žikićevom prepevu zove „Vođa“ (sledi me, ja sam tvoj Vođa…) do poslednje, trećeg bisa, „Jednostavno živ“ emitovali su toliko energije da se ova mogla opipati rukama! Izveli su ceo album (o kome ću u nastavku) i nekoliko starih favorita.

Album je tematski – pojedinac protiv sistema, u tri reči. Kritika neoliberalnog kapitalizma. Da ne analiziram sad svaku pesmu pojedinačno, ako bih izvukao opšti zaključak posle slušanja rekao bih da je taj pojedinac protiv sistema u bezizlaznoj situaciji. Pojedinac postaje grupa, grupa postaje klasa. Klasa obespravljenih, onespokojenih, nesigurnih. Klasa zamenjivih – ako nećeš ti, hoće neko drugi, za još manje pare. Pojedincu ostaje samo eskapizam, kao što to u pesmi „Li Van Klif“ potencira Žikić. Ostaje san o tome da budeš nepobediv, da ti niko ništa ne može. Zato se u nekoliko pesama Žikić služi mitologijom iz vestern filmova – u njima je pojedinac moga da ubije sve i da se vrati sam. U njima je, poput Li Van Klifa, najbržeg revolveraša špageti vesterna (potezao je za 0.4 sekunde brže i od samog Klinta Istvuda), pojedinac mogao da dobije sve dvoboje i da bude poražen tek od pomenutog Istvuda u filmu „The Good, The Bad and The Ugly“ i to ne zato što je bio sporiji, nego zato što se dvoumio na koga prvo da potegne od dva protivnika. U stvarnom životu koji danas živimo, ako hoćemo da preživimo, moramo se ponašati po onoj „hoću sve i hoću sad“ parafraziranoj u „grabi sve i grabi sad“! Nije ovo najsrećnije vreme za misleće ljude, ili ljude sa stavom. Danas je bolje zgrtati nego misliti. Sistem je takav. Treba ipak reći da u svakom političkom sistemu svaki pojedinac sam sebe pozicionira, u saglasnosti sa svojim moralom, idejama i sposobnostima. Žikić u neoliberalnom okruženju zauzima poziciju koja mu savršeno odgovara – zauzima kritički diskurs ali ne i pasivan – opredelivši se za bavljenje onim što voli i što ga zanima svesno se odrekao trke za spiritus movensom neoliberalizma, novcem. I samo nepristajanje na tu trku  je po merilima neoliberalizma neoprostiv greh. Svestan toga, Žikić zato u pesmi „Jednostavno živ“ kaže: ničeg se ne bojim, ništa nisam kriv, ne osećam krivicu, ja sam jednostavno živ! (8.0/10)

Oni koji nisu dobili prikaz, što ne znači da su manje važni:

Damien Jurado – In the Shape of the Storm (8.1/10); Viagra Boys – Sweet Worms (7.2/10); The Yawpers – Human Question (7.5/10); Will Kimbrough – I Like It Down Here (7.8/10); Tim Knol – Happy Hour (7.2/10); DEHD - Water (6.4/10); The Shootouts – Quick Draw (8.1/10); Grupo Fantasma – American Music Vol.VII (8.0/10); Joy Williams – Front Porch (8.1/10); A.A. Bondy – Enderness (7.5/10); Paper Wings – Clementine (6.5/10); Solange – When I Get Home (6.6/10); Rhiannon Giddens – There Is No Other (8.0/10); Jen Mize & Mark Sholtez – Twilight On The Trail (7.8/10); Nick Waterhouse – Nick Waterhouse (8.0/10); Della Mae – The Butcher Shoppe EP (8.0/10); Damhnait Doyle – Liquor Store Flowers (7.9/10); Maren Morris – Girl (7.4/10); Sarah Mary Chadwick - The Queen Who Stole The Sky (8.0/10); Julia Jacklin – Crushing (8.0/10); Howe Gelb – Gathered (7.5/10); Lolo Zouaï – High Highs To Low Lows (7.2/10); The Tallest Man On Earth – I Love You. It’s a Fever Dream (8.0/10); J.J. Cale – Stay Around (7.5/10); Kevin Morby – Oh My God (8.0/10); Jade Bird – Jade Bird (7.4/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio