Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (49)

27 mart 2021
Author :   Srđan Strajnić



Sporo su u januaru i februaru pristizala nova izdanja, ali evo, početkom marta situacija se popravlja. Kao da su i oni koji su čuvali gotove albume da ih objave kad ova pošast prođe shvatili da to neće biti uskoro, pa su rešili da ih više ne drže „na ledu“. Tako smo dobili nove Toinderstickse, Kings of Leon, The Hold Steady, Lanu Del Rey…

Koncerti su i dalje mislena imenica i jedino za njih kontinuirano važi priča da šire zarazu. Štetnost ostalih masovnih okupljanja se procenjuje na osnovu toga ko ih organizuje i koja im je svrha. Ako ih organizuje vlast napada ih opozicija, ako ih organizuje opozicija napada ih vlast, ali se i jedni i drugi kontinuirano održavaju, jedino su koncerti nesporno štetni i opasni. Samo što niko ne kaže od čega će ti muzičari živeti, niti ih iko (bar u Srbiji) materijalno pomaže. Da se razumemo, i sam smatram da bilo kakvi masovni skupovi tokom pandemije nisu opravdani, ali dajte onda da se toga svi pridržavamo, bez obzira na to ko ih organizuje i koji je povod. S jedne strane, svi želimo da pandemija prođe, a sa druge strane malo činimo da se to ostvari - jak je otpor vakcinaciji, nošenju maski i epidemiološkim merama zabrane okupljanja i kretanja. Nadam se da će ljudima doći do mozga da najviše zavisi od svakog od nas pojedinačno. Zapitajte se da li ste vi lično učinili sve što je do vas da stane ovo zlo, pa onda kukajte što nema koncerata i što ne rade kafići.

Jedna od retkih koliko-toliko dobrih stvari boravka u kući je povećana mogućnost slušanja muzike. Zato su i ovoga puta tu Mixcloud mixtejp i Spotify plejlista.

Idemo sada na nove ploče:

Nikola Radonjić – Cross The Line

Čini mi se da je Nikola poprilično u grandžu. Nije to ništa loše, a nije on ni prvi koji je kod nas krenuo tom stazom (pada mi napamet „In Absentias“, grupa u kojoj je glavna autorka bila Ana Avramov iz Zrenjanina). Nikola Radonjić je iz Subotice i ima mentora koji nam je dobro poznat – Gorana Grubišića (Wooden Ambulance, Ana Never). Goran je na ploči svirao svoj matični instrument, bubnjeve, i producirao album, sve to u legendarnom subotičkom Studiju 11, koji mu je, što bi se reklo, druga kuća. Ipak, njegov muzički uticaj nije mnogo vidljiv jer Radonjić je sebe pozicionirao, bar po mom sudu, negde između Ane Never i Wooden Ambulance – niti je to post rok prvih, niti je to progresiv folk (kako bih ja krstio WA muziku) drugih. Kad već izmišljamo žanrove, neka njegov bude grandž folk! Tagovi na njegovoj bandcamp stranici mogu da zavaraju jer tamo piše „acoustic, exerimental, country, folk, rock“ a kad čuješ taj materijal akustika nije prvo što ti pada na pamet, malo tu ima eksperimentalnog, kantri i svećom da tražiš nećeš ga naći, folk je dobro skriven, pa ostaje samo odrednica „rock“ kao verodostojna. Kao što rekoh, radi se o grandžu (tipa „Pearl Jam“), ali čujem i malo Bitlsa (u pesmi „Die, My Darling“ i u „I’ve Tried“ sa onim neuobičajenim vokalima koji pevaju „la la la“). To poslednje liči na one studijske zezalice sa Sardžent Pepera – eto to se može shvatiti kao eksperiment. Sve je čvrsto, rokerski odsvirano i celokupni utisak je sasvim pristojan. Omiljena numera mi je „I’ve Waited (Lovers Nest)“. (7.5/10)

Steve Earle – J.T.

Stiv Erl se na najbolji način oprostio od prerano preminulog sina Džastin Taunsa, snimivši album obrada njegovih pesama. Džastin je otišao sa ovoga sveta baš u trenutku kad je bio na pragu slave, posle izdavanja odličnog albuma „The Saint of the Lost Causes“. Njegova muzika je imala sličnosti sa očevom, ali je imala i razlike. Mešavina kantrija, folka i bluza je bila prisutnija kod sina, dok se otac opredelio za kantri, roots i blugras kao osnove svoje muzike. Džastinovo izvođenje pesama je kruće i preciznije, Stiv često ulazi čak i u falš koji po njemu svedoči o iskrenosti i trenutnoj emociji. Zato sam sa nestrpljenjem čekao da čujem očevo izvođenje sinovljevih stvari. Stiv nije izneverio svoj stil, ali čvršča struktura Džastinovih pesama terala ga je da bude precizan, što nije odmoglo. Naprotiv. Na albumu se nalaze uglavnom pesme sa prva dva Džastinova albuma i to uglavnom bržeg tempa. Kako je prošlo svega tri meseca od Džastinove smrti, deluje na prvi pogled neumesno da otac tako brzo izbaci „in memoriam“ album preminulom sinu, ali sam Stiv Erl je rekao da za njega „ovo nije katarza, već terapija“. Drugim rečima, ovo je bio njegov način da prebrodi gubitak od koga nema većeg – kad roditelj izgubi dete. Gubitak koji su oni koji dobro poznaju Džastina Taunsa na neki način očekivali. Naime, on je bio zavisnik od svoje dvanaeste godine sa čak deset pokušaja rehabilitacije. Preslušavanje albuma je užitak za ljubitelje ove vrste muzike – to je stilski ujednačena, izvođački očaravajuća ploča koju sam preslušao više puta od bilo koje druge u ovoj godini. Posebno je dirljiva poslednja pesma, jedina koju je komponovao Stiv Erl, „Last Words“. Već iz naslova se vidi da se radi o poslednjim rečima koje su jedan drugom uputili. „Volim te – I ja volim tebe“ su te reči, ali je suština pesme u Stivovom preispitivanju. Da li je on uzrok boli koju je njegov sin kontinuirano osećao, da li je ipak mogao nekako da mu pomogne („rekao sam ti sve što sam hteo da kažem, ali tu tvoju bol nisam odagnao“)? To Džastinovo „I ja tebe volim“ izrečeno preko telefona, u poslednjem njihovom razgovoru kao da skida osećaj krivice sa Stiva, koji je, budući i sam lečeni ovisnik, dobro znao kroz šta njegov sin prolazi. Tužan povod za dobar album, mada bismo svakako i Stiv i svi mi ostali više voleli da ovakav album nikad nije bio snimljen. (8.1/10)

Buck Meek – Two Saviors

Bak Mik je gitarista i bivši muž Adriane Lenker, suosnivač grupe Big Thief. Ne sećam se više da li sam pisao o njegovom prvom albumu, ali se sećam da je to bilo neujednačeno, rasplinuto ostvarenje u kome se od zamisli do realizacije dogodilo nešto prilično loše – krajnji proizvod nije bio mnogo privlačan, iako je imao svojih momenata. Iz tih razloga nisam očekivao bog-zna-šta. Pokazalo se da predrasude nisu dobra stvar jer mogu da odvedu onog ko ih ima u pogrešnom pravcu. Ovo Bak Mikovo delo koje je pred nama je mnogo koherentnije/kompaktnije. Jeste i dalje opušteno (kako kažu: „loose“) ali pesme imaju početak i kraj ali i unutrašnju strukturu. Ne tražim ja čvrstu formu kao moranje, ali ipak, ako je mnogo rasplinuto teško će ostaviti jači utisak na slušaoca osim kao pozadinska muzika. Jeste prilično „njanjavo“ ali mnogo bolje nego na prethodnom albumu. Mikovo sviranje gitare nikad nije bilo sporno, ono što je napredovalo to je pisanje pesama. Dobar primer Bak Mikove muzike je prva pesma „Pareidolia“ koja se polako razvlači na ta četiri minuta koliko traje. Pesma govori o tome kako svako od nas, gledajući oblake, prepoznaje nešto drugo u njihovim oblicima. Tema nije baš od krucijalnog značaja za opstanak ljudskog roda, ali ni malo eskapizma nije na odmet. Ni ostali tekstovi se ne razlikuju mnogo, samo mi nije jasno da li su previše lični pa ih ne razumem, ili ništa bitno ni ne govore. Pre će biti ovo drugo – to što lenjo i otegnuto izgovara Bak Mik ima važnost samo kao deo zvučne slike. Tako obično i izgleda solo album dobrog muzičara – možda je previše tražiti smisao u radu nekoga ko se bavio pre svega zvukom. (7.9/10)

GLIB – Blue Collar Elite Escort Motel

Vlada Marinović se, posle stavljanja njegove matične grupe On Tour u stanje hibernacije, okrenuo svom novom bendu, GLIBu. Posle dva EPja evo i prvog albuma grupe, i to odmah duplog. Skoro dva sata muzike snimljene jednim mikrofonom (Uroš Milkić, maestralno) izgleda previše za ova brza vremena ali čini se da se po tom pitanju događaju značajne promene. Izgledalo je da ovo brzo internet vreme zahteva kratke forme pa su pesme počele da se prave tako da se svo događanje strpa na početak, u prvi minut, ne bi li se privukla i zadržala pažnja slušalaca i to uglavnom u pop muzici i jeste tako. Međutim, primećuje se u poslednje vreme i sasvim suprotan trend, ponovna pojava dugih formi na internetu. Kao primer mogu da posluže i moji tekstovi koji su sve duži i duži – ne čita ih mnogo ljudi, ali ipak nalaze čitaoce koji bi da se detaljnije informišu o novim izdanjima, ili, recimo, podkasti Galeba Nikačevića Agelast koji traju od 2,5 do 4,5 sata, u kojima sa svojim gostima detaljno obrađuje konkretne teme a koji imaju veliki broj slušalaca koji se meri u stotinama hiljada. Tako su se u popularnoj muzici ponovo pojavile složenije muzičke forme, pre svih prog-rok, a i albumi u drugim žanrovima su sve duži. Šezdeset ili sedamdeset minuta dugi pop albumi u poslednje vreme ponovo nisu retkost. Ne razlikuje se u tome ni „amerikana“ žanr. Zašto onda i naš GLIB ne bi snimio dupli album koji traje dva sata, kad zna da njegovi fanovi neće imati ništa protiv – zar ti isti ljudi ne uživaju u višečasovnim nastupima Nil Janga i Krejzi Horsa na primer. Nil jeste na neki način inspiracija za GLIB. Naravno, Jangov i Vladin glas nisu ni u kom slučaju slični, ali ugođaj koji ostaje u slušaočevim ušima posle preslušavanja BCEEM je sličan onom posle „Harvest Moon“-a. Bar je takav moj slučaj. Rekao sam i Vladi da neke pesme asociraju na „The Rolling Stones“, pre svega „Winter Blues“ i „The Stone Song“, na šta mi je on rekao da nisam prvi koji je to primetio. Verovatno mu se omaklo, jer on, kako sam tvrdi, nije veliki ljubitelj Stounsa. No, različiti uticaji su neminovni, rok je muzika sa sada već prilično dugom tradicijom pa je nemoguće i nepotrebno izbeći uticaje, svesne ili nesvesne, niti izbegavanje navođenja uticaja u ovakvim tekstovima. Ta pominjanja prethodnika sličnog muzičkog izraza potencijalnom slušaocu olakšavaju izbor. Danas kad je ogromna ponuda muzike na dohvat ruke – bukvalno jedan klik daleko - treba se koristiti svim legalnim sredstvima da potencijalnog slušaoca dovedemo do pravog klika, onog koji vodi do „njegove“ muzike. Danas retko ko izlazi iz zone komfora svojih omiljenih žanrova, što znači da ne voli da klikće u prazno. Nadam se da sam ovim tekstom pomogao onim slušaocima koji nisu slušali Marinovićeve prethodne grupe Ventolin i On Tour da poslušaju ovo izdanje. Ako vole američku roots/folk/kantri/bluz muziku, neće biti razočarani. Pleni opuštena atmosfera i spontanost, što je posledica snimanja sa jednim centralno postavljenim mikrofonom, dakle to je skoro lajv snimak (bilo je dosnimavanja pratećih vokala i još nekih sitnica). Tu su tri pesme sa prethodna dva EPja i četrnaest novih pesama, koje su sličnog stila, osim one dve ranije pomenute, ali i te dve ne odudaraju mnogo. Sve ih mogu zamisliti i u akustičnoj verziji kao pesme takođe Vladine grupe „On Tour“ ali to je i logično, u pitanju je isti čovek koji niti može niti je potrebno da se razlikuje sam od sebe. Doduše, „On Tour“ ima i Iku kao autorku, što im ipak dodaje još jednu dimenziju. Sada, posle tri diskografska izdanja GLIBa može se reći da smo dobili odgovor na naše nikad naglas postavljeno pitanje „kako bi zvučale Marinovićeve pesme u „električnoj“ verziji“. Dobili smo sasvim zadovoljavajući odgovor. (8.0/10)

Nick Cave & Warren Ellis – Carnage

Božja ruka je opet dodirnula Nik Kejva! Kada se to dogodilo prvi put bilo je interesantno, drugi put, hmmm, okej, treći put – šta reći! Ili je ovo četvrti put? Kao da prisustvujem beskrajnoj liturgiji. Moram da priznam da gubim interesovanje da uopšte preslušam naredna izdanja Svetog Nika. Shvatam je da Nik postaje neka vrsta Mesije za ateiste, ali, što je mnogo, mnogo je. Međutim, Nik zna šta radi. Shvata da je zavladao trend komplikovanijih muzičkih formi koji me neobično podseća na simfo-rok sedamdesetih. Ipak, taj pseudoklasicizam je u ovom novom izdanju malo zanimljiviji jer ne svodi sve žanrove na isto, već se originalni žanr može prepoznati u novom, pseudoklasičnom ruhu. Tako Nik Kejvovi gotik napevi ostaju, ali su okruženi zvukom simfonijskog orkestra uz dodatak crkvenih horova pa sve to zajedno zvuči vrlo uzvišeno i vanvremenski. Ploča je vrlo ujednačenog kvaliteta i teško mi je da „izvučem“ iz nje najbolje pesme. Ako govorimo jezikom klasične muzike ovo bi bila neka vrsta oratorijuma pa bi se svako favorizovanje pojedinačnih pesama kod Kejvovih vernika moglo doživeti kao skrnavljenje. Na stranu moja averzija prema primenjenom konceptu, ali ne može se poreći kvalitet pesama Nika Kejva i Vorena Elisa sa albuma „Carnage“ Zato ostavimo Nika da propoveda a vernike da veruju. Tako će biti i Nik sit, i ovce na broju! (7.0/10)

Altın Gün – Yol

Poslednja pesma koju je nedavno preminuli Dejan Bošković, vlasnik izdavačke kuće Ammonite i dobri duh beogradske alternativne muzičke i književne scene, pre smrti objavio na svom Fejsbuk profilu je drugi singl Altın Güna skinut sa ovog albuma, „Yuce Dag Basinda“ (Na visokoj planini). U njegovu čast, napisaću nekoliko rečenica o ovoj grupi iz Holandije u kojoj su dva Turčina i četiri Holanđanina. Spada u žanr „anadolijski rok“ ili „psihodelični turski folk“ iako ja ne pronalazim psihodeliju u njihovoj muzici, osim ako se ne krije u tome što izvode tursku narodnu muziku aranžiranu kao savremeni elektro-pop na instrumentima karakterističnim za rok uz dodatak bağlame, tradicionalnog turskog žičanog instrumenta koji pripada istoj porodici kao naša tambura. Repertoar sačinjavaju isključivo tradicionali i autorske kompozicije turskih ašika (nešto kao pandan singer/songrajterima u zapadnoj kulturi) od kojih su ovde zastupljene pesme legendi tog žanra Nešeta Ertaša, „Čekić“ Alija i Ašik Vejsela. Na jednoj pesmi je potpisan kao koautor osnivač Altin Guna Jasper Verhulst. Dakle, imamo posla sa oblačenjem tradicionala u novo ruho. Moram reći da sam za potrebe ovog teksta poslušao originalne izvedbe nekih od ovih pesama i da je moje dopadanje apsolutno na strani originala. Interesantna je priča o ašicima („zaljubljeni“), tim visokopoštovanim pevačima lutalicama. Poreklo vode iz staroturskih šamanističkih verskih tradicija. Postoji kodeks ašika koga se moraju pridržavati. Ukratko, oni su morali biti pevači lutalice koji su išli od mesta do mesta i izvodili svoju poeziju uz pratnju baglame. Morali su biti obrazovani, vešti na rečima, morali su širiti predanje i podsećati na tradicionalne vrednosti. Smatra se da su se prvi ašici pojavili još u sedmom veku. Ašik Vejsel i Nešet Ertaš, čije pesme možete čuti na ovom albumu, spadaju u najpoznatije ašike dvadesetog veka. Moram da ponovim da, po mom ukusu, moderni aranžmani ne čine dobro ovim pesmama. Možete i sami uporediti pesmu „Kara Toprak“ (Crna zemlja) u izvođenju Altin Guna i u originalnom izvođenju Ašik Vejsela. Prva zvuči kao vesela pop poskočica a druga je čisti bluz – kad se čovek udubi u reči, shvati da jeste u pitanju bluz. Evo šta kaže „Mnoge sam prigrlio kao prijatelje, jedino me crna zemlja nije izneverila, lutao sam bez kraja dok ne padnem s nogu, jedino me crna zemlja nije izneverila…“. Bluz, kažem vam. Opet, da ne beše Holanđana, verovatno nikad ne bih proveo veče proučavajući ašik muzičku tradiciju staru petnaestak vekova, niti bih čuo za nju, što znači da ovaj poduhvat Jaspera Verhulsta itekako ima smisla. Slušajući stare ašike ali i Altin Gun lako je primetiti jak uticaj na izvornu i novokomponovanu folk muziku Balkana, što je još jedan razlog da poslušate ovu ploču. (7.0/10)

Igor Božanić – Runo

Igor Božanić je pronašao sebe. Momak iz Banjaluke je svoja pubertetska lutanja okončao otkrivanjem korenova. Sevdalinka se u Bosni ne može izbeći, ma iz kog od tamošnjih naroda da potičeš. Za razliku od Damira Imamovića i Amire Medunjanin koji su se opredelili za tradicionalnu sevdalinku i Boža Vreća koji bira autorsku, ali čvrsto naslonjenu na tradiciju, mladi Igor ju je utkao u svoju ličnu muziku, koja mnogo duguje i njegovim zapadnim uzorima. Ta kombinacija i jeste suštastvena za Bosnu – traumatični susret istoka i zapada, evropskog i azijskog, hrišćanstva i islama. Taj susret se u slučaju Igora Božanića pretvorio u sasvim lični doživljaj koji se prostire pred nama u svom svojem prigušenom sjaju već prvim zvucima harmonike koju na ovaj način niste čuli nikad pre niti ćete čuti ikad kasnije. Cela ova Igorova priča je sasvim lične prirode, na pesnički način pretvorena u reči i muziku. Duboko melanholična po raspoloženju i filozofska po značenju. Govori o smrti kao delu životnog ciklusa koji ima sposobnost obnavljanja, cikličnost. Pesma „Hrast“ koja zatvara album je ključ tumačenja ovog autorskog dela. Igorov sevdah je satkan od tragike lične, ali i tragike tih prostora sa kojih potiče, pa je sasvim primerena melanholija kojom je ta tragika iskazana. Karasevdah se to zove, i veliki je napor potreban da se on pobedi. Kako duševnu bol, jad i setu pretvoriti u želju za životom, u optimizam i novu, zdravu energiju. Pesmom, naravno, ali pesmom koja dodiruje najtananije strune naše duše, crnim sevdahom. Igor Božanić je već u svom prvom pokušaju uspeo. Predivno „Runo“ je hermetičan album koji se ne može slušati u prolazu već se mora doživeti u svom punom kapacitetu uz punu pažnju slušaoca. Samo tako će doći do katarze. Katarze koja će beskrajnu tugu pretvoriti u životnu snagu. Malo je albuma sa tolikim intenzitetom emocija na našoj muzičkoj sceni, skoro da ih i nema. Tim je pojava „Runa“ značajnija. Pitam se samo kako će Igor prevazići sebe u svojim narednim ostvarenjima. Biće to vraški težak zadatak. (8.5/10)

Valerie June – The Moon And Stars: Prescriptions For Dreamers

Pisao sam o Valeri Džun za potlistu povodom njenog prethodnog albuma pa ne bih ponavljao biografske i diskografske činjenice. Što se novog albuma tiče, mogu reći da je Valeri nastavila tamo gde je prethodnim albumom krenula, a krenula je u više različitih pravaca mada je cilj isti – pop muzika. Ti različiti putevi kojima je Valeri krenula mogu malo da zasmetaju, kada se pogleda mapa koju su iscrtali, iako svaki pojedinačni može da prođe. Tako imamo Memfis zvuk koga je svojim prisustvom na snimku potvrdila Karla Tomas, stara soul zvezda, na možda, po mom mišljenju, najboljoj pesmi na albumu „Call Me A Fool“. Imamo i bitlsoidnu „Stardust Scattering“ koja nije jedina tog tipa, pa onda „You And I“ koja je pandan „Astral Plane“ sa prošlog albuma, ima i prelaznih oblika, drugim rečima prilično je raznovrsna ploča. Producent Džek Spleš (Kendrik Lamar, Ališa Kiz) nije naivan tip – vrlo je vodio računa da obuhvat bude što veći. Po prvim rezultatima čini se da je uspeo, uzevši u obzir da muzika Valeri Džun nije ni dizajnirana tako da bude megahit, već da bude oznaka kvaliteta, jer hitovi dolaze i prolaze a scenu drže umetnici postojanog kvaliteta. Valeri Džun je tu da ostane, pa ovu ploču možete shvatiti kao još jedan delić slagalice koja će, kad svi delići dođu na svoje mesto, predstavljati njenu karijeru. (8.0/10)

Charley Crockett – 10 For Slim Charley Crockett Sings James Hand

„Deset za Slima“ je naslov albuma Čarlija Kroketa na kojem je obradio peme Džejmsa „Slim“ Henda (1952-2020), kantri kantautora iz gradića Vako u Teksasu. Hend je vrlo kasno počeo svoju diskografsku karijeru (u 47-oj godini) mada je od rane mladosti nastupao u honki tonk barovima i drumskim krčmama. Kritičari su cenili iskrenost i proživljenost njegovih autorskih pesama ali su mu zamerali povremenu vokalnu nesigurnost. Bilo kako bilo, neku veliku karijeru nije napravio, mada bi pohvala koju je dobio od Vili Nelsona trebalo da bude dovoljna kompenzacija. Za njegovo postojanje nešto šira javnost je saznala kad se pojavio kao glavni glumac u nezavisnom filmu Mata Muira „Thank You A Lot“ u kome glumi sam sebe. Na žalost, nisam uspeo da ga pronađem na netu pa ćete ostati uskraćeni za moje mišljenje o njemu. Čarli Kroket je upoznao Slima Henda, čak je i planirao turneju sa njim. Pre Hedove smrti, Čarli mu je obećao da će snimiti njegove pesme, a ovaj album je ispunjenje tog obećanja. Pesme su depresivne kao što je bio njihov autor. Jednostavne po strukturi, duboke po osećanjima, lepo se uklapaju u dosadašnji Kroketov kantri repertoar. On je našao njih ali su i one našle njega, da im poveća vidljivost. (8.0/10)

The Weather Station – Ignorance (8.5/10)

Prikaz pročitajte OVDE

Ostali:

Jimbo Mathus & Andrew Bird – These 13 (8.1/10); KB Bayley – Little Thunderstorms (8.1/10); Dale Ann Bradley - Things She Couldn’t Get Over (8.1/10); Indigo Sparke – Echo (8.1/10); Sarah Mary Chadwick – Me and Ennui Are Friends, Baby (8.0/10); Ani DiFranco – Revolutionary Love (8.0/10); Pony Bradshow – Calico Jim (8.0/10); The Barlow – Horseshoe Lounge (8.0/10); The Hold Steady – Open Door Policy (8.0/10); Tindersticks – Distractions (8.0/10); Reed Turchi  - I’ve Chosen Love (8.0/10); Randy Lee Riviere – Wyoming (8.0/10); Brian Eno – Film Music: Voices And Words EP (8.0/10); Lucero – When You Found Me (7.8/10); Tekla Waterfield & Jeff Fielder – Trouble In Time (7.8/10); Snowpoet – Wait For Me (7.5/10); Still Corners – The Last Exit (7.5/10); Mogwai – As The Love Continues (7.5/10); Danny Kroha – Detroit Blues (7.4/10); Mia Doi Todd – Music Life (7.4/10); Carrie Zaruba – Natural Disaster (7.0/10); Thurston Moore – Screen Time (6.0/10); San Salvador – La Grande Folie (5.0/0).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio