Bajaga je za tih četrdeset godina karijere dostojanstveno ostario. Malo ko je od njegovih ispisnika (deset godina gore – dole, Bajaga je 60. godište) uspeo da izbegne sve zamke javnog delovanja i da ostane skoro neukaljan. Neki od njegovih kolega muzičara iz blaženopočivše Jugoslavije su završili u nacionalizmu, neki u politici, neki su se posvetili religiji (ovoj ili onoj, iz ovih ili onih razloga), neki zarađivanju para, neki su negde usput „odlepili“, neki su mrtvi – od tih najvećih, samo je Bajaga ostao čist. Neki će reći da je ostao „čist“ jer je bio konformista koji je izbegavao izjašnjavanje ali ja se ne bih složio – kad je bilo stani-pani uvek se oglašavao i bio za pravu stvar (drugim rečima, za istu stvar za koju sam bio ja). Tako se pesmom „Rimljani“ oglasio povodom situacije na Kosovu još sredinom osamdesetih (mada su neki drugačije shvatili suštinu te pesme), pa se početkom devedesetih oglasio povodom ratova na prostoru SFRJ pesmom „Buđenje ranog proleća“ (jedna od meni najdražih!), politički turbulentne devedesete, ali i dve i dvadesete je proročki opevao stihovima iz 1988. „Čekamo jutro da se razdani, da neko dođe i donese sveću, u ovom mraku čovek ne vidi a ja da čekam ne mogu i neću, jer je noć, noć, noć, totalni je mrak, ništa se više ne vidi u tami, ovo svetlo je usamljeni zrak, osećam ipak k’o da nismo sami ti i ja, verujem, ne verujem…“. Prvu i treću pomenutu je izveo na slavljeničkom koncertu, uz ovacije i horsko pevanje publike, s tim da je sam Bajaga insistirao da se naglasi ono „ne verujem“ iz treće. Druga za sada nije aktuelna, pa je ovoga puta preskočio. Bilo je dosta dirljivih trenutaka na koncertu i po komentarima vidim da nisam jedini kome su potekle suze, što bi rekli „ničim izazvano“. Dirljiva je bila posveta, kako je Bajaga najavio svoju pesmu „Kad hodaš“ iz repertoara Riblje Čorbe „našem prijatelju Bori, da se izbori“. Šta god ko mislio o Bori Đorđeviću, koji je sam svojim postupcima i izjavama doprineo kontroverzi, mislim da je ipak red da se, kao što lepo vaspitanje nalaže, prijatelju (pa makar i bivšem) poželi brzo ozdravljenje. Moram reći da se iz publike posle te najave nije začuo ni jedan zvižduk ili znak negodovanja, već je hor od nekoliko desetina hiljada prisutnih zajedno otpevao tu pesmu. To je bio samo jedan od vrhunaca koncerta, i to rani vrhunac. Ništa manje upečatljivo nije bilo ni ono paljenje svetala na mobilnim telefonima za vreme pesme „Zažmuri“ koje su svi prisutni ispoštovali stvorivši impresivnu sliku. Kad je reč o broju prisutnih, ne usuđujem se da dam procenu, niti sam igde video da se pominje taj broj, ali se čini mi se merio desetinama hiljada.

Dok sam gledao i slušao Bajagu i Instruktore pade mi na pamet veza na prvi pogled nemoguća a u stvari vrlo očigledna (čudi me da nikome do sada nije pala na pamet), veza Bajagine poezije i pisanja Milorada Pavića ( sic! – op. urednika), jednog od najznačajnijih srpskih književnika s kraja XX veka. Srpski magični realizam bih nazvao taj pravac u književnosti koji su obojica negovali. Samo pogledajte te poetske slike „…nisu čvorci pevali dok je iznad krovova svirala tišina…“ (M.Bajagić - Tišina) i „…opkoljavaju se i ograđuju tišinom i štite se njome ili šalju tišinu na svoju divljač kao lovačkog psa…“ (M.Pavić – Predeo slikan čajem“) ili „Jednog proleća, kada februar od marta zajmi dane…“ (M.Pavić – ibid) i „Hajde Bože budi drug, daj okreni jedan krug unazad planetu…“ (M.Bajagić – ibid) – to su primeri nađeni u prvih deset minuta moje potrage za potvrdom teze koju sam izneo u jednoj pesmi Bajaginoj i jednoj knjizi Pavićevoj. Meni dosta. Još kada sam video da su Bajagin prvi album, „Pozitivna geografija“ i Pavićeva knjiga „Hazarski rečnik“ koja ga je učinila slavnim izdati iste, 1984 godine, sasvim sam ubeđen da veze između njih dvojice itekako ima. Mnogo toga se može reći i zakukuljenim pesničkim slikama i slaganjem reči i rečenica, naizgled nespojivih koje ipak potcrtaju neko raspoloženje ili osećanje, može se u jednu istu rečenicu strpati dva ili čak više značenja, kao što je moguće reći i neprijatne istine ili prosto istine a da nikome ne bude neprijatno. Pavić i Bajagić su majstori u tome. Razmislite!

Bilo je još nekoliko vrhunaca na koncertu koji je, ne računajući predgrupe, trajao skoro tri sata. Recimo, onaj trenutak kada su Instruktori otpevali pesmu mnogih generacija sa ovih prostora „Moji su drugovi“ koja je, što je retko za pop/rok pesmu, postala „narodna“ za života njenog autora, a bez koje se ne može zamisliti ni proslava ni svadba ni generacijski skup. Ili kada su se Instruktorima na sceni pridružili bivši članovi koji su otišli u zasluženu penziju Nele Stamatović , Cvele Cvetković i Dejan Cukić koji je i dalje na sceni živahan kao da nije prošlo četrdeset godina. Bis je počeo ne sa „Dobro jutro džezeri“ koju iako je bila najavljena na video-bimu na žalost nismo čuli, već sa onom, očigledno ubačenom sasvim spontano za koju je Bajaga rekao „ne može ovo veče da prođe bez ove pesme“ „442 do Beograda“ čime je očigledno hteo da se oduži beogradskoj publici, mada je bilo ljudi iz mnogih drugih gradova iz Srbije i regiona. Apsolutni vrhunac je ipak ostavljen za sam kraj, kada je uz pesmu „Samo nam je ljubav potrebna“ priređen pravi pravcati veličanstveni vatromet. Zaključak može biti samo jedan – da su Momčilo Bajagić i njegovi Instruktori koji su te večeri bili u sastavu: Žika Milenković, gitara i komunikacija sa publikom, Saša Lokner, klavijature, koji je u jednom trenutku imao svoj mali šou, Vlada Đukić, bas, Marko Kuzmanović, bubnjevi i Marko Nježić, gitara, besprekorno obavili svirački deo svog zadatka i ostavili izuzetno povoljan utisak. Nije izgledalo da slave 40 godina postojanja ako je suditi po pozitivnoj energiji koju su emitovali, koja bi se pre mogla očekivati od nekog ko je na početku svoje karijere. Kako sada, posle ovog nastupa izgleda, proslaviće oni i 50 godina!