Neću da lažem da sam čuo za Siverta Hojema kad me je moja prijateljica Dragana Čanak pozvala da idem na njegov koncert umesto nekoga ko je kupio kartu ali je bio sprečen. Trebalo je otići u Zappa bazu u kojoj do tada takođe nisam bio tako da je to bila prava avantura, put u nepoznato.
„Kako ne znaš ko je to, čuo si njegovu grupu Madrugada?“ čudila se Dragana kad mi je ponudila da idem sa njom na koncert. „O nee, španski alternativni rok…, to tako liči na Draganu“ pomislih ja ali se uzdržah od glasnog komentara. Jer, poklonu se u zube ne gleda, slažete se. Opet, ime Sivert Hoyem (sa precrtanim slovom „o“) baš nikako ne zvuči španski. Srećom, tu je njegovo sveznajuće veličanstvo Google koji je razrešio sve moje dileme – radi se o Norvežaninu iz gradića Sortlanda na krajnjem severu te zemlje. Tamo je bukvalno „bog rekao laku noć“, jer tamo tokom decembra i januara uopšte ne sviće (jasno je sad zašto se Sivertova grupa zove Madrugada – madrugada na španskom jeziku označava onaj deo noći od ponoći do pred samu zoru), tamo se može videti i fenomen „Aurora Borealis“ („northern lights“). Sada posle koncerta i posle upoznavanja sa Sivertovim biografskim podacima sasvim mi je jasno poreklo njegovih pesama ispunjenih tugom. Nije to ona strastvena, raspadajuća „t’ga za jug“ već je više ono što je Goran Grubišić nazvao „northern sadness“, melanholično osećanje bazirano na depresiji koje se može vizualizovati slikom mirne vode bez i jednog talasića. Baš tako izgleda pejzaž Sivertovog rodnog mesta. Neko bi rekao nepatvorena tuga koja prirodno proizlazi iz ambijenta. Ambijentalnost muzike Siverta Hojema je očigledna tek posle uvida u kompletnu sliku, kad se njegov muzički izraz posmatra kroz njegovo geografsko poreklo.
Dok o poreklu nisam znao ništa, njegova izjava data na koncertu da su njegove pesme 50% Dilan i 50% Koen ali da su ipak 100% njegove značila je samo to da ima prave uzore jer ako ćemo pravo, čuju se tu i tamo Dilan i Koen, ali samo kao relativno daleki uticaji. Dok gledamo ovog, privatno duhovitog i vedrog čoveka, i slušamo njegove tužne pesme shvatamo da su one pravi pokazatelj njegove iskonske povezanosti sa prirodom svog zavičaja. Promenio je Sivert Hojem tokom svog dvočasovnog solo nastupa u Beogradu čak četiri gitare, dve akustične i dve električne ali nije sviranje ono što kod njega pleni. To što pleni je njegov glas, bariton, koji suvereno vlada i visokim i niskim tonovima, ali, što je još važnije, vlada i publikom koja je ispunila Zappa bazu skoro do poslednjeg mesta. To što su veći deo publike činile žene dosta govori o pravoj prirodi privlačnosti njegovog glasa. Uostalom, poznata je stvar da nikada ne treba potceniti privlačnu snagu dobrog glasa. Ako želite da čujete koje pesme je izvodio a koje nije, da li je više bilo onih sa solo albuma ili iz repertoara njegove grupe Madrugada, od mene to nećete čuti jer te podatke ne znam ali vam mogu reći da se nisam pokajao što sam došao na njegov nastup. Ne samo da su mu pesme, mada su sve u istom, melanholičnom ključu, dovoljno dobre da zadrže pažnju slučajnog posetioca poput mene nego su i priče koje smo od njega čuli između pesama duhovite, informativne i zanimljive. Toliko dobre da bih voleo da ga vidim sa bendom u skorije vreme kao što je obećao. Prema informacijama koje imam to bi trebalo biti već sledeće godine, tim pre što je Hojem bio vrlo iznenađen i oduševljen prijemom koji je od beogradske publike doživeo. Čak se, pošto je na duhovit način najavio bis, iz svih grla prisutnih čuo glavni moto tekućih studentskih protesta „PUMPAJ! PUMPAJ! PUMPAJ!“. Verovatno Sivertu nije bilo jasno šta ljudi viču i otkud toliko oduševljenje, ali nema veze, bitno je da su prisutni i ovom prilikom podržali studente i sebi dali oduška.
Kad smo Dragana i ja izašli u skoro pa prolećnu noć na parking Beton hale na ušću Save i Dunava (jer Zappa baza se nalazi bukvalno na parkingu) razmišljao sam o tome kako među tih 300+ ljudi nismo sreli ama baš nikog poznatog ako izuzmemo Bojana Uzelca - Radioaktivnog komarca, koga znamo samo kao javnu ličnost, ne i privatno. Na nekom od „naših“ koncerata, pak, lično znamo bar 50% publike. I to spada u ono što zovu prokletstvo malih razlika – zašto se publika Siverta Hojema i na primer Frenka Tarnera, koji je ovih dana takođe nastupao u Beogradu, uopšte ne preklapa? Možda grešim, jer na Tarnerovom koncertu nisam bio, ali bih rekao da od onih koji su bili na Sivertovom koncertu niko nije bio na Tarnerovom. I obrnuto. Čini mi se i da slutim razloge za to ali ne bih ih ovom prilikom iznosio. Tekst je već dovoljno dugačak. Na kraju, preporuka važi za sve – treba povremeno izaći iz svoje zone komfora i poslušati nešto novo. Možda budete prijatno iznenađeni.
