Tema
The Beatles: Get Back (dokumentarni film/mini serija)
The Beatles: Let It Be (5 CD Boxset)
Događaj meseca, godine, a za neke moje prijatelje i dekade je svakako, bar što se muzike tiče, prikazivanje osmočasovnog dokumentarnog filma “The Beatles: Get Back” režisera Pitera Džeksona na “Disney +” kanalu, sastavljenog od materijala koji je snimio Majkl Lindzi-Hog januara 1969. godine, u vreme snimanja pesama koje će završiti na njihovom poslednjem objavljenom, a pretposlednjem snimljenom albumu “Let It Be”,i priprema za njihov poslednji koncert, onog na krovu Epl studija u kome su snimali. Lindzi-Hog je mali deo tog materijala iskoristio za svoj dokumentarni film „Let It Be“, koji je izašao odmah posle izlaska istoimenog albuma, u maju 1970. Koncepciju koju je primenio Lindzi-Hog („kao muva na zidu“, tj snimanje bez rediteljskog upliva) primenio je i Džekson u svom filmu u tri nastavka, formalno mini seriji.
Dnevnik muzičkog eklektika: Promišljanje (38)
Ko će normalan povezati Tomu Zdravkovića i The Velvet Underground? Niko! Ne bih ni ja da se nisu sami povezali. Sticajem okolnosti, oba filma sam gledao istog dana, prvo dokumentarac Toda Hejnsa pa “Tomu” u režiji Dragana Bjelogrlića. To mi se poređenje samo nametnulo odmah posle odgledana oba filma. Shvatio sam da su oba ta muzička entiteta, inače vrlo visoko pozicionirana u mom muzičkom panteonu, dve krajnje tačke mog muzičkog ukusa. Shvatio sam i da do njihovog međusobnog obračuna mora doći, ako ni zbog čega drugog, onda da bih ja razrešio neke svoje dileme.
S jedne strane ringa stoji The Velvet Underground, avangardna njujorška muzička grupa koja je postala vidljiva zahvaljujući Endiju Vorholu, pop-art umetniku koji je s njom imao veze utoliko što ju je po rečima njegovog menadžera Pola Morisija više promovisao nego menadžerisao (vidi knjigu „Richie Unterberger: The Velvet Underground: White Light/White Heat“, strana 64) i to tako što ju je ubacio u svoj multimedijalni pop-art šou „Exploding Plastic Inevitable“ u svom „Factory“ studiju, naravno bez ikakvog Vorholovog upliva u muziku benda, jer njega muzika kao medij nije ni zanimala. Oni su po Endiju trebali da budu samo jedna komponenta multimedijalnosti i da po mogućstvu prave što veću buku (ovaj poslednji komentar je moj, ali proizlazi iz onoga što sam video u filmu “The Velvet Underground”!). Treba reći radi onih koji bi mogli izvesti pogrešne zaključke zbog pominjanja Vorholovog imena koje je neraskidivo vezano za termin pop-art, da Velveti nisu imali baš nikakve veze sa pop-artom, pravcem u vizuelnim umetnostima koji je proslavio Vorhola. Oni su bili upravo sve suprotno od simplifikovanih, pastelnim bojama obojenih pop-art remek-dela koja su, uprkos ironiji prisutnoj u djelima najistaknutijih predstavnika, ipak veličala kapitalistički konzumerizam (ili nisu? kao što stavlja pod sumnju Rolan Bart). Velveti su došli sa mračne, komplikovane strane, sa margine muzičkih kretanja, praktično iz podzemlja, i doneli muziku kakva do tada nije postojala.
Sa druge strane ringa je Tomislav Toma Zdravković, iz sela Pečenjevce, opština Leskovac, čovek iz naroda, koji je pokupio sve vrline i mane tog naroda iz koga potiče (i te, danas nepostojeće, zemlje u kojoj je odrastao). Pevač šlagera i kafanskih pesama. Romantik, boem, ženskaroš, sklon piću i kockanju. Čovek koji svoju slobodu nije ograničavao slobodom drugih, čak i sebi najbližih ljudi. Čovek koji je umeo da napiše pesmu, muzički sasvim konvencionalnu, sličnu mnogim drugima, ali pesmu koja ima nešto u melodiji, tekstu ili načinu pevanja što može da dodirne ljudsko srce i dušu. Posebno onu nesrećnu. Nije Toma doš’o iz svile i kadife (iliti velveta, na engleskom) – i on je dotak’o dno života, gazio je on po srči bosanskih kafana, budio se mamuran u naručju nepoznatih žena, u jednom danu zarađivao mnogo i tokom večeri gubio sve. Verujem, na kraju krajeva, da nije baš neka velika razlika između njujorške heroinske tame i one alkoholne u balkanskim gudurama. Dakle, govorimo o dva čoveka sličnih godišta sa sličnim trnovitim putem do slave a i početak njihovih pravih karijera se poklapa jer i Lu Rid (i društvo) i Toma negde sredinom šezdesetih postaju vidljivi na muzičkim scenama Njujorka odnosno Jugoslavije, s tim što retko ko u to vreme uviđa njihov značaj. Mrtva trka, reklo bi se, ili, ista polazna pozicija.
Džoni Mičel: Žena razuma i osećanja ili
Don Huanova lakomislena kći
*****
Tell those girls that you’ve got German measles
Tell those girls that you’ve got germs
…
Tell those girls that you’ve got Joni
She’s coming back home.
(Blue Motel Room, Hejira, 1976)
*****
„Kad se prašina slegne, Džoni Mičel bi mogla da ostane najvažnija i najuticajnija osoba ženskog pola koja je snimala ploče u drugoj polovini dvadesetog veka“. Ovom pomalo rogobatnom formulacijom (koja na engleskom zvuči daleko bolje – female artist), urednik „AllMusic Guide“-a Riči Unterberger je, pretpostavljam, imao nameru ne samo da istakne kvalitet i značaj njenog dela, već i žanrovsku širinu koju svojim stvaralaštvom „pokriva“ junakinja ovog teksta. Iako se na folk sceni pojavila krajem šezdesetih, ova Kanađanka je „procvetala“ početkom sedamdesetih postavši do kraja te decenije jedna od najznačajnijih autora rok muzike uopšte, pa će se zato tekst koji otvara priču o ženama u rok muzici sedamdesetih godina XX veka baviti samo njom.
Gore navedeni stihovi pesme „Blue Motel Room“ sa albuma „Hejira“ nisu tu slučajno. Oni govore o dve teme najvažnije za Džoni Mičel – interpersonalnim odnosima i putovanju. Pesme o interpersonalnim odnosima su bitan deo Džoninog opusa, bilo da se radi o odnosu sa partnerima, prijateljima ili kćerkom datom na usvojenje. Pesme s puta su još važnije, bilo da se radi o stvarnom ili spiritualnom putu o kome peva ali i o „bivanju na putu - on the road“ kao jednoj od najvažnijih mitologema rok muzike. Izvor i ishodište svih tih puteva puta je sloboda, koja je za Džoni Mičel početak i kraj svega.
Dnevnik muzičkog eklektika: Promišljanje (36)
Prvi i poslednji pasus ovog teksta nastali su dan posle smrti Đorđa Balaševića, kao plod namere da mu napišem „In memoriam“. Ono između je pisano relativno hladne glave kao pokušaj da dam kritički osvrt na njegovu bogatu muzičku karijeru (književnom i filmskom se nisam bavio), koja svakako, i po obimu i po značaju, zaslužuje knjigu koju će napisati neko kompetentniji od mene. Dok se to ne dogodi, od mene imate ovo…
Đorđe Balašević (1953-2021)
Kažu neki, Jugoslavija je nestala Đoletovom smrću. Lažu! Pre će biti da je Đoletovom smrću potvrđeno da Jugoslavija još uvek postoji. Ne ona silom stvorena, ni ona silom održavana, već ona imaginarna, povezana nevidljivim nitima našeg zajedničkog jezika, zajedničkim uspomenama, sećanjima na bolja i srećnija vremena i činjenicom da ćemo, ma u koliko se državica podeliti i dalje živeti jedni pored drugih i govoriti jezicima izvedenim iz istog korena. Nije to ona Jugoslavija za koju je američki predsednik Vudrou Vilson na mirovnoj konferenciji u Versaju rekao Kralju Aleksandru: „napravili ste Jugoslaviju, sad napravite Jugoslovene“. Nema potrebe praviti Jugoslovene – oni su postojali i onda, postoje i sada i to ne samo kao geografska odrednica. To je nešto što nijedan političar, ma koliko se trudio, neće moći da promeni. I evo ih, izmileli su na ulice i trgove širom te odavno nepostojeće zemlje, od Pule do Skoplja, da odaju poštu svom heroju.Ta, fiktivna Jugoslavija je i pre nego što je nastala imala svog ambasadora i svoje stanovništvo. Ambasador se zvao Đorđe Balašević a stanovništvo se referendumski izjašnjavalo o pripadnosti toj zemlji tako što je poslednjih četrdesetak godina kao na hodočašće išlo na njegove koncerte. Jeste, opevao je on mnoge gradove te imaginarne države, učinivši je jedinom čije je međe crtao pesnik uz pomoć toponima iz tekstova svojih pesama. Nije to jugonostalgija, kako se često s nipodaštavanjem naziva, već je to nostalgija za normalnošću, u najširem smislu reči. Đole nije bio pesnik „običnog čoveka“, jer baš taj obični čovek - prvi komšija, kolega s posla, prijatelj iz detinjstva – u smutnim vremenima se pretvara u oruđe boraca za nacionalna prava i čini zločine za koje nismo ni sanjali da je u stanju da učini. Đoletovo „pleme“ je drugačijeg kova, to je pleme dobronamernih ljudi, koji bi samo da žive svoje jedine živote, i to što je moguće pozitivnije.
*****
