Čime nas je Đole Balašević toliko opčinio? Time što je njegov opus sveobuhvatan, a ipak nenametljiv. On uspeva da arhetipske scene usađene duboko u naše kolektivno sećanje iščeprka i izbaci na površinu. Probaću preko nekoliko primera da prikažem i širinu i dubinu Balaševićevog opusa. On se sastoji od više vrsta pesama: šaljive, mentalitetske, sentimentalne, političke i filozofske. Takva podela je uslovna, jer se u mnogim od njegovih pesama te kategorije preklapaju u raznim kombinacijama, Tako je recimo u ranoj „Uticaj rođaka na moj životni put“ prisutan i šaljivi momenat u toj mentalitetskoj pesmi, ili u filozofskoj „Za treću smenu“ gde se prepliću sentimentalni i politički motivi. Dobar primer je i jedna od njegovih najjačih pesama, antiratna „Čovek sa mesecom u očima“. U njoj arhetipske slike normalnog, tradicionalnog paorskog života služe da istaknu kontrast sa užasima ratnog razaranja. Vrlo snažnu antiratnu poruku Balašević uspeva da pošalje već samo delom jednog stiha „…spašen je taj prvi pogođeni…“. Nekima je za sličan efekat potrebna cela knjiga, a neki taj intenzitet ne dostignu ni tomovima knjiga, a to govori o Balaševićevoj izuzetnoj nadarenosti. Ako znamo da je Dilanu Nobelova nagrada dodeljena za „stvaranje novog poetskog izraza u okviru velike američke tradicije pevanih pesama“^[1] kako zvanično reče Nobelov komitet, složićemo se da je i Balašević, da potiče iz „veće“ (tačnije: prominentnije) kulture, mogao, sa istim objašnjenjem, za života da se okiti ovom nagradom. Čak i najveći negatori njegovog lika i dela mu ne mogu osporiti da vešto barata rečima, a ni da se njegove pesme oslanjaju na bogatu tradiciju pesama sa ovih prostora. Setimo se onog proto-repa u pesmi „Al’ se nekad dobro jelo baš“ koja je prototip humora mentaliteta koji je najbolje shvatljiv žiteljima panonske ravnice, ma u kojoj državi živeli. Ili uticaja mađarskog narodnog melosa u „Devojka sa čardaš nogama“, ili srednjoevropskih uticaja u „Stari laloški vals“.

Osim antiratnih pesama koje spadaju u političke u širem smislu, Balašević je imao i direktno političke pesme i za i protiv vladajućih režima koji su se smenjivali za njegovog života. Prva od takvih je čuvena „Računajte na nas“ zbog koje ga nacionalisti svih fela optužuju da se „prodao“ Titovom režimu, doduše post festum (jedan od tih je pevao prateće vokale na tom snimku). Nikada se Đole nije odrekao tih stihova, prosto zato što je u trenutku njihovog nastanka verovao u to što ti stihovi govore. I tada, i kasnije, do kraja svog života, uvek je stajao iza svojih reči bez obzira na posledice koje često nisu bile male. Ta rana faza Balaševićeve karijere odvijala se uz podršku vlasti, ali ona nije dugo trajala. Međutim, trajala je dovoljno dugo da ga za duže vreme distancira od rok publike i kritike. Priznaćete da svaki jugoslovenski roker koji drži do sebe nije mogao blagonaklono gledati da u godini objavljivanja „Paket Aranžmana“ (1981) Balašević izda singl „Triput sam video Tita“. To je i pretposlednji put da se Tito pominje u Balaševićevoj lirici. Uskoro se kod Balaševića javljaju drugačije teme. Već 1985. rehabilitovao je Badnje veče u istoimenoj pesmi. Mlađi čitaoci neće razumeti, ali u to vreme Badnje veče se nije javno pominjalo, ostajalo je u četiri zida (kao i danas za neke druge stvari, govorilo se „radi šta hoćeš u svoja četiri zida!“). Čuvena „Ne lomite mi bagrenje“ je napisana 1986., povodom iseljavanja Srba sa Kosova pod pritiskom Albanaca, mada bez pominjanja nacionalnosti, čime je dobila na univerzalnosti, ali je s druge strane ostala otvorena mogućnost da se tumači drugačije, što se, vidimo, danas povremeno događa. Dakle, politika kontra vlasti ulazi na velika vrata sredinom osamdesetih i prvi takav pokušaj je proročka „1987“ (jadna i bedna, osamdesetsedma…) koja, mada ga eksplicitno ne pominje, najavljuje pojavu Miloševića (te godine je bila osma sednica CK SKS), ali i katastrofu koja nas čeka. Oduvek tvrdim da veliki umetnici imaju sposobnost da osete buduće trendove daleko bolje od „običnih“ ljudi. Tako je i Đole osetio da sve ubrzanim koracima ide u „Honduras“ kako se eufemistički izrazio. U godinama koje su dolazile politika i biranje strana se nisu mogle izbeći. Đole je izabrao pravu stranu, i time postavio temelje svoje popularnosti koja se manifestovala ovim masovnim izlascima građana na ulice od Maribora do Đevđelije da mu odaju poštu. Osamdeset i osme Balaševiću je već sve jasno („Soliter“ i „Requium“), s tim što je ova druga setni rastanak sa Titom i njegovim vremenom uz tačno predviđanje budućnosti. „O Bože“ iz ’89 se bavi dnevnom politikom dok je „Remorker“ znatno dublja pesma kojom Balašević najavljuje svoje neučestvovanje u predstojećim događajima. Ko je tada razumeo o čemu govori ta pesma? Danas je sasvim jasno šta znače stihovi „Dolaze snegovi, ne vredi, sve više i više mi smetaju studeni…i polako nasuči brod na te peščane sprudove“. Pesma „Kako su zli dedaci…“ iz 1991 je još jedna dnevnopolitička, koja svedoči o predigri raspada Jugoslavije. Odavno je (1993) Đole procenio uspešnost našeg evropskog puta rečima „Putuj Evropo i poš’lji nam malo peciva, nama je dobro – sreća jedna neizreciva…“. To je bilo pre skoro trideset godina, pa vi vidite šta je prorok. Te godine je izbacio još jednu kontroverznu pesmu, „Stari laloški vals“, koju protivnici autonomije Vojvodine nazivaju autonomaškom himnom, a u stvari je to savršena zavičajna pesma (a svako ima pravo na zavičajnu pesmu!) u čijim se poetskim slikama i sporom ritmu kao u ogledalu ogleda mentalitet Vojvođana. Muzička forma valcera namerno asocira na srednju Evropu kojoj Vojvodina po svemu i pripada. Moram priznati da mi je to jedna od najdražih Balaševićevih pesama. Zatim sledi vrlo politizovana faza Balaševićeve karijere – devedesete godine i borba protiv Slobodana Miloševića. Pesme sa tom tematikom objavljene su dvehiljadite na istoimenom albumu, ali su nastale ranije, tokom čestih protesta tokom devedesetih; protiv rata, protiv mobilizacije, protiv izborne krađe, jednom rečju protiv Miloševića. Alegoriju u „Legenda o Gedi Gluperdi“ nije bilo teško razumeti ni onima koji teško razumeju bilo šta, a onu zvanično neobjavljenu, himnu svih protesta, „Sloboda – NE“, Balašević se nije potrudio da umotava u stilske figure – bila je direktna da direktnija ne može biti. Nju mu neki nikad nisu oprostili. „Ma jebite se, devedesete…“ lepo je Đole sažeo u nekoliko reči celu tu tešku dekadu. Na ploči „2000“ skoro sve pesme su političke. Pored pomenute, tu je i himna novog vremena „Živeti slobodno…“ koje je vrlo brzo počelo da liči na stara vremena, pa je i Đoletov entuzijazam prema novom vremenu padao. Njegovo upadljivo ćutanje u kreativnom smislu poslednjih dvadesetak godina je onome ko je hteo da čuje vrlo glasno govorilo šta o svemu misli. Propuštena šansa i izneverena očekivanja se prosto utrkuju u trci za glavni razlog razočaranja građana u novu vlast. Prošla je i ta DOSovska vlast, koja ipak nije dobila svoju pesmu, za razliku od ove naprednjačke, koja ima tu čast da je tema poslednje pesme Đorđa Balaševića, „Dno dna“, izašle 16 decembra 2017. Naslov sve kaže. Vidi se i Đoletova rezigniranost i gubitak vere da će ovde ikad zavladati normalnost. Ispostaviće se da su poslednje reči Đorđa Balaševića na nekom zvanično objavljenom snimku, izrečene samom sebi u pola glasa, bile: „U stvari, napiši ti nešto tvoje…mesec, ljubav…rezanci s makom. Zajebi ovo. Ma da.“

Pesme koje sam nazvao filozofskim, možda bi se pre mogle nazvati kontemplativnim – misaonim, u kojima autor pokušava da prodre u suštinu stvari. Ne moraju to biti komplikovanje filozofske teorije, nasuprot toga, te pesme mogu biti krajnje jednostavne kao što je recimo jedna od Đoletovih prvih takvih, „Život je more“ („Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode…“).  Među tim pesmama mnogi njegovi obožavaoci našli su svoje omiljene: Neki novi klinci, Odlazi cirkus, Na pola puta, Za treću smenu, Slovenska, Badnje veče…Te pesme se protežu celom Balaševićevom karijerom i mnogima su neke od njih najdraže njegove pesme. Razlog je prost – one su univerzalnog značenja i najčešće govore o prolaznosti i/ili o sećanju na stara dobra vremena, ili je to u stvari jedno te isto. Neke od njih govore i o težnji ka idealnom koja se u realnosti sukobljava sa sitnim ljudskim zlobama, predrasudama, mržnjama („Nevernik“ - … da l’ sam od njinih, ili baš nisam…“). „Ćaletova pesma“ je daleki odjek Robert Džonsonovog susreta sa đavolom, ali onim đavolom - bećarom iz panonske ravnice. „Kad odem“ je o neminovnosti smrti, pisana trideset godina pre nego što je postala uputstvo za preboleti Balaševićevu smrt.  Genijalna „Portret života mog“ je originalan način pisanja autobiografije – uz pomoć boja dočarava karakter i raspoloženja.

Što se ljubavnih pesama tiče, samo je jedna od njih bila srećna i aktuelna decenijama - „Olivera“, pesma o ljubavi njegovog života, voljenoj supruzi, majci njegove dece. Ta pesma je retko kome omiljena, jer, ko voli srećne ljubavne pesme! Zato su tu one nesrećne. Prva je ljubav došla tiho, nezvana ,sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. On tu govori o svojoj prvoj ljubavi a mi bismo, baš tim rečima, mogli isto da kažemo za njegovu pesmu „Prva ljubav“. Neke njegove pesme postaju „narodne“, sviraju se na svadbama, sviraju se u kafanama, kao „Svirajte mi Jesen stiže dunjo moja“ koja u refrenu i pominje starogradsku pesmu tog naziva. To je jedna od najlepših neostvareno ljubavnih pesama ikada napisanih na srpskom jeziku. Đorđe u svojoj pesmarici ima dosta tih „šta je moglo biti“ pesama od kojih mnoge spadaju u njegove najlepše: Dunjo moja, Jednom su sadili lipu, Devojka sa čardaš nogama, Saputnik, Buba Erdeljan, Poslednja nevesta – u svima njima prisutan je žal za neostvarenim ljubavima, ma koji bio razlog tog neostvarenja. „D-mol“ je pak o ljubavnoj čežnji, tako bliskoj svima koji su ikad voleli, dakle, uglavnom, baš svima.  „Provincijalka“ je druga, bolja pesma o ljubavi njegovog života, Oliveri, koja dobija univerzalno značenje. Jedini problem s njom je taj što implicira da je Zrenjanin provincija za Novi Sad, s čim se autor ovog teksta, kao rođeni Zrenjaninac, nikako ne bi mogao složiti. Ima i onih nekoliko ljubavnih, iz žanra „kakav bih voleo biti“ u kojima Balašević sebe predstavlja kao lolu – bećara – vandrokaša – lutalicu – putujućeg svirca iako je u stvarnom životu bio čovek vezan za svoj dom u ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu iz koga je izlazio samo kad je morao, pre svega iz poslovnih razloga – na turneju ili koncert. Odatle stihovi tipa „…ja nosim čizme skitanke, mene je teško voleti…“ ili „…naposletku, ti si navek znala da sam svirac…“ „…da me može oduvati najblaži nemirac…“, ili …to đavo mesto traži, ne lutam što uživam, nit miris druma volim, lutam da njega umorim…

Pesme koje pričaju priču su brojne u Balaševićevoj pesmarici i, ako ćemo ih povezivati sa muzičkom tradicijom ovih prostora, moglo bi se reći da su daleki odjek narodnih junačkih pesma. Balaševićevi junaci se, doduše, nisu borili u ratovima (mada ima i takvih - recimo Braca iz „Ratnik paorskog srca“) već češće pripadaju ili avanturistima ili gubitnicima sa tužnom životnom pričom. Neke od njegovih pesama imaju duhovnu bliskost sa nekim Dilanovim iz istog žanra. Recimo, Boža zvani pub me asocira na „Jack of Hearts“ lika iz „Lily Rosemary and the Jack of Hearts“, i muzički a i tekstualno, sa centralnim motivom kartaroša. Asocijacije budi i „Noć kada sam preplivao Dunav“ sa sto dukata i kašmirskom maramom čudesnih boja, i to asocijacije na „Boots of Spanish Leather“ i čizme od španske kože. Najčešće su ipak sudbine nesrećno zaljubljenih ljudi, propalih u čežnji i alkoholu (Steva Čenejac iz „Neko to odgore vidi sve“, Vasa Ladački). Ima kod njega i kratkih priča, epizoda iz života, poput onog preporučivanja kafanskog pevača iz pesme „Mirka“, ili susreta u kafani sa mužem devojke o kojoj je čeznuo u mladosti (Čovek za koga se udala Buba Erdeljan), ili odlaska na godišnjicu mature u pesmi „Saputnik“, ili romansi iz komšiluka u „O kako tužnih ljubavi ima“. Đole ima još takvih pesama, pa i među onim „šaljivim“, o kojima ću u sledećem pasusu.

Šaljive su uglavnom sa manje ili više izraženom seksualnom tematikom. Njegova prva objavljena, pod imenom grupe „Žetva“ je čuvena „U razdeljak te ljubim“, je možda najeksplicitnija od svih, ako izuzmemo rani singl „Im’o sam strašnog petla“ koja je imala još direktnije aluzije. Ako smo za razdeljak i mogli pomisliti da se radi o frizuri, s petlom nismo imali nikakve dileme. Ne treba zaboraviti ni snašu i njenog brkatog muža ili kasniji hit o plavušama i maloj garavoj („Još jedna pesme o maloj garavoj“). Na duhovit način obrađivane su i političke teme (Soliter, Sugar Rap), ali domaći mentalitet u pesmama „Sin jedinac“, „Bela lađa“ i „Hej, Haj, baš nas briga“ ali je najbolja i najpoznatija od takvih svakako „Al’ se nekad dobro jelo“ koja ima etnografsku vrednost – nema boljeg opisa „prečanskog“ jelovnika u srpskoj književnosti. Pesma koja je srušila neke granice bila je i „Panonski mormar“, pesma sa kojom je Balašević nastupio na festivali Split ’79, jedina pesma otpevana na ekavici koja je dobila nagradu publike u Splitu. Treba pomenuti i jedinu Balaševićevu pesmu na engleskom, koja ima i srpsku varijantu, „Don Francisco Long Play/Celovečernji Ther Kid“, parodiju na špageti vesterne meksikanskog pod-žanra. Posebno ću istaći jednu od mojih najdražih iz celog njegovog opusa, ljubavno/karakternu „Namćor“ koja je, kako mi se čini, u priličnoj meri autobiografska, u kojoj autor nabraja sve te brojne stvari koje ne voli da bi u refrenu pravio kontrapunkt sa onim što jedino voli – izabranicom srca svoga – da bi na kraju, u još jednom preokretu, na duhovit način relativizovao i tu svoju jedinu ljubav. Humor je vrlo prisutan u Balaševićevom opusu, ali je još prisutniji u njegovim nastupima. Negde sam pročitao da je imao nastup koji je trajao nekoliko sati na kojem je otpevao samo šest pesama. Svo ostalo vreme je bilo ispunjeno duhovitim pričama, koje su nekad služile kao uvod u pesmu, a nekad su se bavile političkim razmišljanjima ili drugim aktuelnim temama, ali uvek na duhovit način. Zato njegovi obožavaoci nisu propuštali ni jedan njegov nastup – svaki je, i pored sličnog repertoara, bio sasvim drugačiji, jedinstven. Tim pre što je za svaku sredinu imao lokalnu priču. Nisu to bile duhovitosti radi duhovitosti, taj smeh je često bio gorak, ili je bacao u razmišljanje a nekad bogami i terao suze na oči.

Tekstovi su ono što Balaševića svrstava u rok muziku, jer svako ko je čuo neku njegovu pesmu zna da su njegovi tekstovi svetlosnim godinama udaljeni od klišea uobičajenih za komercijalni pop. I dok bi se o tekstovima Đorđa Balaševića mogle knjige napisati, njegova muzika je mnogo jednostavnija za analizu. Ono što  onemogućava da je nazovemo rokom je njen eklekticizam, koji je svojstven pop muzici. Verovatno je pripadnost pop-roku razlog što se Balašević (skroz nepravedno) ne pojavljuje često na listama najboljih albuma jugoslovenskog roka. Koliko su mu tekstovi lični i autentični, toliko je muzika koja ih prati generička. Objasniću. Tokom karijere, Balašević se okušao u mnogobrojnim žanrovima, i onim očekivanim (balada, rok pesma, pop pesma, bluz, šansona) ali i onim manje očekivanim (rep, bećarac, čardaš, valcer, tex-mex kantri, protestna pesma, starogradska pesma, marš) i skoro u svakoj prilici vrlo se čvrsto držao postulata svakog od žanrova koje je koristio. Kad njegov bend svira rok, solo na gitari je baš tamo gde treba, gde ga svi očekuju, kad svira meksikansku muziku, marijači se oglase na pravom mestu, bluz je kod njega klasična dvanestica bez i jednog milimetra odstupanja, kad svira čardaš violina divlja k’o da je u rukama najboljih mađarskih čardaš violinista. To, naravno nije samo po sebi loše, ali rok muzika (bar ona koja pretenduje da bude kvalitetna) ipak mora da teži autentičnosti izraza ako ne i forme, pa svaštarenje tipa „deset pesama na albumu, deset različitih žanrova“ nije dozvoljeno. Mogu se u roku koristiti njemu bliski žanrovi, ali ne mnogo više od toga. Pop muzika je drugačija – ona sasvim dobro podnosi korišćenje različitih, unapred definisanih formi i u okviru jednog albuma, da ne govorimo o celoj karijeri, tim pre što u pop muzici album nije osnovna diskografska jedinica, već je to singl ploča. „Krivac“ za Balaševićev muzički eklekticizam je, pored njega samog i njegov glavni „izvođač muzičkih radova“ koji je „obojio“ njegovu muziku, magistar Aleksandar Dujin, sa Balaševićem od 1979. godine. On deli krivicu za čistotu Balaševićevog zvuka i zanatski besprekornu strukturu njegovih pesama koje zvuče kao da ih je aranžirao čovek sa Bečkog konzervatorijuma, što Saša Dujin i jeste. No, ne krivimo ga previše, ipak nije on, nego je autor taj koji određuje konačni izgled svog dela. Dujin je Balaševiću bio pre svega prijatelj, pa tek onda saradnik koji je bio možda još bitniji na koncertima, jer ga je poznavao „u dušu“, znao je da pred kraj Đoletove najave polako krene sa pesmom, da diže i spušta tenziju dok pesma traje, a bogami je znao i da je završi kako treba. On i njegov bend su itekako doprineli uspešnosti Balaševićevih koncerata.

Na kraju, nekoliko rečenica o diskografiji Đorđa Balaševića. Odmah se mora reći da se Balašević pamti po pesmama, a ne po singlovima ili albumima. Svako ima svoju „best of“ kolekciju, prema ličnim afinitetima, bez obzira u kom vidu je pesma objavljena. Neke postoje samo u snimcima sa koncerta i opet su omiljene. Ovo govorim da bih istakao da vrednovanje albuma Đorđa Balaševića nije lak zadatak, jer često pojedine pesme svojim kvalitetom i značajem daleko prevazilaze albume na kojima se nalaze. Pokušaću da sa svakog albuma izdvojim svoje favorite, pa ću po njihovom broju pronaći najdraži album. Prilično subjektivan kriterijum, ali se pridržavam stare kritičarske maksime – pop/rok album je onoliko dobar, koliko ima dobrih pesama na njemu. Pa da krenemo redom. Prvi album, pod imenom „Rani Mraz“ Balašević je objavio 1979. Sa njega je ostala pesma „Neki novi klinci“. Sa „Odlazi cirkus“ (1980), takođe pod etiketom „Rani Mraz“ ostaju „Priča o Vasi Ladačkom“, Život je more“ i naslovna, „Odlazi cirkus“. Treći album, „Pub“ iz 1982, ima pesme „Za treću smenu“ i „Boža zvani Pub“. Godina je 1983, album je „Celovečernji The Kid“ a pesme izbora su „Svirajte mi Jesen stiže dunjo moja“ i „Neko to od gore vidi sve“. Peti album nazvan „003“ jer je treći pod Balaševićevim imenom iz 1985, ponosi se pesmama „Noć kada sam preplivao Dunav“, „Al’ se nekad dobro jelo“, „Slovenska“ i „Badnje veče“ a album broj šest „Bezdan“ (1986) ima „Ne volim januar“, „Bezdan“ i „Ne lomite mi bagrenje“. „Panta Rei“ (1988) pamtim po pesmi „Starim“. Sedmi album, iz 1989, „Tri posleratna druga“, je morao da prođe strogu selekciju da bih odabrao čak šest pesama sa njega: „Devojka sa čardaš nogama“, „Ćaletova pesma“, „D moll“, „Kad odem“, „Saputnik“ i „Remorker“. Deveti album „Marim ja“ (1991) ima pesme „Čovek za koga se udala Buba Erdeljan“, „Ringišpil“, „Slabo divanim madžarski“ i „Nevernik“. Jubilarni, deseti album, „Jedan od onih života“ izdat je 1993 a na njemu su istaknute pesme „Ja luzer?“, „Krivi smo mi“, „Provincijalka“, „Portret života mog“, „Stari laloški vals“ i „Čovek sa mesecom u očima“. Album broj jedanaest zove se „Naposletku“ i izašao je 1996 godine. Izdvajaju se pesme „Naposletku…“ i „Namćor“. „Devedesete“ (2000) ni kod Balaševića neće biti upamćene po dobru - od pesama pa izdvajam samo „Živeti slobodno“ i „Devedesete“ u obe verzije, više kao himne tog vremena nego po kvalitetu. Trinaesti album autorskih pesama izašao je 2001 i zove se „Dnevnik starog momka“. Ne bih izdvojio nijednu od dvanaest pesama sa ženskim imenima u naslovu, čija početna slova daju rečenicu „Olja je najbolja“ koja se odnosi na njegovu ženu Oliveru. Nisu to loše pesme, prosto, nijedna se posebno ne ističe. Poslednji, četrnaesti album „Rani Mraz“ je svojevrsni omaž njegovoj grupi koja se tako zvala i ima podnaslov „Priča o Vasi Ladačkom…Muzika iz nesnimljenog filma“. Pesme koje se ističi, pored već pomenutog Vase Ladačkog su i „Čivutski vrt“, „Kere varošanke“ i „Galicia“.

Posle svega, može se reći da je njegov najkreativniji period bio između 1989 i 1993, i obuhvata albume „Tri posleratna druga“, „Marim ja“ i „Jedan od onih života“. Ne treba ipak izgubiti iz vida da je na početku karijere Balašević više bio okrenut singl pločama, i na njima je objavljivao svoje najbolje pesme. Interesantno je da je poslednjih sedamnaest godina svog života ostao nem – nije objavio skoro ništa, što tumačim njegovim razočaranjem u demokratske promene koje je toliko želeo i za koje se iz svog srca na svoj način borio. Kao da su sve njegove nade u bolji život do te mere temeljno uništene, da mu je to ubilo svaku kreativnost. Još kad sam video da je na njegovoj sahrani, kao redak prisutni izvan uskog porodičnog kruga, bio naprednjački gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, bilo mi je jasno da se politički pluralizam uvukao i u njegovu porodicu, što je, verujem, doprinelo da zauvek zatvori usta, daleko pre stvarnog kraja. Zamislite da su Dilan, Koen ili Nil Jang završili karijere u svojoj četrdeset-i-nekoj godini? Ostali bismo uskraćeni za desetak velikih albuma koje su uradili u svojim poznijim godinama. Šta bi nam dao Balašević da nije ćutao poslednjih sedamnaest godina svog života, na žalost, nikad nećemo saznati.

*****

Poslednju mala podvalu panonski mornar je napravio dan posle svoje smrti – na ulice i trgove i toponime iz svojih pesama izveo je na hiljade ljudi u svim gradovima, i malim i velikim, u svim republikama bivše Jugoslavije, koji su mu odavali poštu pevajući njegove pesme, uz sveprisutni suzosmeh koji se javlja kad se plače od dobrote ili od lepote, baš kad se na prvom programu Radio televizije Srbije premijerno prikazivao film „Dara iz Jasenovca“, o ustaškom logoru Jasenovac, prepun teških scena mučenja i klanja. Time je direktno konfrontirao dva narativa – jedan koji prošlost ostavlja iza sebe i pokušava da napravi novi život bez tog teškog tereta i drugi, koji bi iznova i iznova da podseća, da oprašta, da ne zaboravlja, da prebrojava svoje mrtve (ali nikako ne i tuđe), stalno se pri tom vraćajući na stare obrasce ponašanja. Đole i mrtav nastavlja svoju misiju. Dok je njegovih pesama, ta misija će trajati.