Većina oduševljenih recenzenata filma „The Beatles: Get Back“, koji su redom priznavali da su veliki fanovi Bitlsa, se pitala kako film doživljavaju oni kojima Bitlsi ništa ne znače ili bar oni koji nisu veliki fanovi. Ja spadam u ovu poslednju kategoriju, pa bih možda mogao da zadovoljim njihovu radoznalost. Nije da mi Bitlsi ništa ne znače (to mogu biti samo oni kojima je rok muzika mrska, ili za nju nikad nisu čuli) ali da sam veliki fan, nisam. Tako da sam vlastan (što bi rek’o Vojislav Koštunica) da im odgovorim. Odmah da kažem da sam posle skoro osam časova gledanja filma, veći fan „veličanstvene četvorke“ nego što sam bio. Pre svega iz razloga što je film metodsko-pokazna vežba sintagme „genius at work“. Pod pojmom „genije“ podrazumevam četvoroglavu aždahu koju čine sva četvorica (da, da, i Ringo se računa).

Ušli su u prostor Tvikenham studija bez ičega u toj svesci na čijem je omotu pisalo „Let It Be“ pa se mogao izbliza posmatrati proces nastanka pesama koje su obeležile jednu eru. Izašli su sa četrnaest zvanično snimljenih pesama (koje se nalaze na originalnom Glin Džonsovom miksu) od kojih su bar tri klasici za sva vremena (Get Back, Let It Be i The Long And Winding Road) i sa pregršt ideja koje su se narednih meseci uobličile u ono što će se nazvati “Abbey Road”.

Tako smo imali prilike da prisustvujemo rađanju većine pesama koje će osvanuti na tom, po opštoj oceni boljem albumu, ali za vreme Get Back sešna nijedna od njih nije otišla dalje od rane demo verzije (Something, Octopus’s Garden, She Came In Through The Bathroom Window, Oh! Darling, Maxwell’s Silver Hammer…).I ne samo to. Neke od pesama koje su tada bile u opticaju, bile su noseće pesme početaka solo karijera Džordža Harisona (All Things Must Pass, Isn’t It A Pity) i Džona Lenona (Imagine). Kako onda ne voleti film “Get Back” kad nam je omogućio da sasvim izbliza uživamo u toj eksploziji kreativnosti.

Treba imati u vidu da je situacija koja je prethodila snimanju bila u najmanju ruku napeta i da je to bio pokušaj revitalizacije benda. U tim okolnostima raspoloženje na snimanju bilo je više nego dobro, bar na prvi pogled. Kad se malo bolje pogleda, Makartni je bio hinjeno euforičan, i u toj euforiji pomalo naporan, ali je, sa druge strane, izgledao kao jedini od četvorice kome je stvarno stalo da se nešto napravi. Polovo „šefovanje“ tokom snimanja Lenon u nekoj drugoj situaciji sigurno ne bi tako lako podneo – u ovom slučaju ga je podnosio u najboljem slučaju sa smeškom a u najgorem sa ravnodušnošću nekoga ko je u tom trenutku „negde drugde“. Harison je ostavio utisak osetljivog momka koji se oseća zapostavljenim zbog ignorisanja njegovih pesama od strane Pola i Džona. Čak je u jednom trenutku napustio snimanje sa neizvesnim povratkom. Nije izgledalo da mu je tokom snimanja bilo mnogo ugodno. A Ringo? Ringo je sve vreme bio tu negde (retko za bubnjevima) i pažljivo slušao ostale. Malo se i igrao sa Heder, Lindinom i Polovom kćerkom. Dobar čovek taj Ringo. Sa najtužnijim očima na svetu.

Joko i Linda su imale različite pristupe datoj situaciji. Joko je bila prisutna sve vreme, sedela u istom krugu sa članovima benda, lica potpuno bezizražajnog, i retko je progovarala i to samo sa Džonom. Sa njom u kadru, i tenzija je dolazila u kadar. Svi članovi benda osim Džona su se ponašali kao da ne postoji, nisu ni gledali u njenom pravcu (što je bilo teško izbeći, jer je bila u neposrednoj blizini) a kamoli progovarali s njom. Linda je, nasuprot tome, bila prisutna uglavnom na kraju radnog dana, u trenucima opuštanja ili kad se snimaju pesme koje su završene. Ona je jedina (ako izuzmeno Heder) viđena kako komunicira s Joko. Džordž Martin se na moje iznenađenje mnogo manje mešao u kreativni proces nego što sam očekivao, možda zato što je ovaj album za Bitlse trebalo da bude povratak korenima, što bi značilo uprošćavanje zvučne slike pa njegove orkestracije nisu bile potrebne. Na kraju se ispostavilo da je oficijelno izdanje „Let It Be“ produciraoFil Spektor što znači da od povratka korenima nije bilo ništa.

Martin je odavao utisak uravnoteženog čoveka i bio pravi engleski džentlmen. Bili Preston me je oduševio svojom neprevaziđenom muzikalnošću – šta zamisliš on posle cirka pet sekundi nepogrešivo odsvira. Uz to, ni jednog sekunda nije skidao najširi mogući osmeh s lica, beskrajno srećan što se nalazi u tom društvu. Interesantno je da je svaka tenzija nestajala onog trenutka kada bi neko od članova Bitlsa izašao sa nekom zanimljivom melodijom, kad bi se rešio neki problem sa tekstom, kad bi Ringo iz prve odbubnjao savršenu pratnju. Očas posla bi plamen kreativnosti zahvatio svu četvoricu, osmesi bi se vratili na lica i sve bi odjednom bilo kao na probi u garaži u Liverpulu, kad su bili šesnaestogodišnjaci. Tako su izgledali i na famoznom nastupu na krovu Apple studija, njihovom poslednjem zajedničkom nastupu.

Pitaju me ljudi „kako ti nije dosadno da gledaš dokumentarac od osam sati proba nekog benda, pa makar to bili i Bitlsi. Verujem da bi onima koje muzika ne zanima dublje od toga da čuju neki hit na radiju bilo dosadno. Meni nije bilo, ni jednog trenutka. Film je jedinstvena prilika da se upoznamo sa kreativnim procesom grupe koja je izmenila svet, ne samo onaj muzički. Vidi se koliko je melodija važna, ali se vidi i da se genijalnost neke pesme krije u detaljima – kakvim glasom se otpeva, u kom tonalitetu, na koji takt pada akcenat i još more sitnih detalja o kojima slušalac i ne razmišlja.

Film je pokazao još jednu stvar, koja je meni bila jasna odavno: da je muzika kod njih primarna u odnosu na tekst. Kod Bitlsa semantika teksta skoro da uopšte nije bitna, ali jeste bitna njegova ritmičnost i uklopivost u datu melodiju, dakle bitnije su im formalne karakteristike teksta od značenjskih. To se u filmu jasno vidi, kad za vreme proba na istu melodiju pevaju potpuno različite tekstove. Mora se u njihovu odbranu reći da, mada se svaki pojedinačni iskaz (rečenica, konstatacija) u nekoj pesmi ne čini uvek logičnim delom celine, pesma kao celina najčešće ima smisla, to jest šalje neku poruku, ili nas bar stimuliše da sami nađemo smisao.

Piter Džekson, reditelj filma, je napravio dobar posao. Od 60 sati video i 150 sati audio zapisa odabrao je i montirao osam sati, što sigurno nije bilo lako, i uspeo da promeni uvreženu sliku o poslednjim danima Bitlsa kao danima u kojima je carevala otvorena netrpeljivost pa i mržnja, što se moglo zaključiti iz Lindzi-Hogovog filma. U njegovom filmu ni blizu nije bilo tako. E sad, drugo je pitanje da li bi neki drugi izbor kadrova dao drugačiju sliku, ili je ovaj Džeksonov izbor ipak presek onoga što se tada stvarno događalo. Meni se nameće zaključak, koji je potvrđen ovim filmom, da su rešili da se raziđu da bi ostali prijatelji u svojim srcima, ako već nisu ostali prijatelji u javnosti (ovo se odnosi na Džona i Pola pre svega). Ipak je, i pored svih razmimoilaženja, još uvek bilo ljubavi među njima.

Filmu je prethodilo izdavanje boks seta od pet CD-a pod nazivom Let It Be koje sadrži redom po CD-ima novi miks originalnog albuma, snimke sa Epl sešna, snimke sa proba i slobodnih svirki u Epl studiju, Glin Džonsov miks albuma iz 1969. koji je odbijen i na petom CD-u je „Let It Be“ EP sa četiri pesme. Album je bolje primljen danas nego kada je originalno izašao, što je sasvim razumljivo. Publika i kritika su u ono vreme bile na neki način „ljute“ na Bitlse zato što su se raspali, dok je danas situacija sasvim drugačija – nostalgija je učinila da sve njihovo što se pojavi bude dobronamerno prihvaćeno. Objektivni analitičar bi rekao da album ipak nije na visini nekih drugih njihovih albuma, mada kao što već rekoh, sadrži tri klasika, sva tri iz pera Pol Makartnija. Tu je i Lenonov klasik „Across The Universe“ ali ta pesma je snimljena prethodne godine i nije bila deo ovih sešna o kojima govori film. Ubačena je na album naknadno, što se vidi po tome što nije bila deo Glin Džonsovog miksa albuma iz 1969. čiji je radni naslov bio „Get Back“. Ostale numera, mada povremeno pokazuju genijalnost Bitlsa, ipak nisu ni blizu nivoa ove tri. Kao što rekoh, na drugom i trećem CD-u su snimci sa proba koji mogu biti od interesa samo hardkor fanovima, na petom je EP sa ne-znam-kojom-po-redu verzijom svake od četiri pesme koje se na njemu nalaze, tako da bih rekao nekoliko reči samo o prvom i četvrtom CD-u.

Prvi je novi stereo miks originalnog albuma koga je producirao Fil Spektor. Supervizor ovog novog miksa bio je Džajls Martin, sin „petog člana“ Bitlsa Džordža Martina koji je producirao skoro sve njihove albume ali ne i „Let It Be“. Ako se dobro sećam, pročitao sam negde da nije bio zadovoljan Spektorovom produkcijom. Međutim, njegov sin se nije mnogo odmakao od Spektorovog pristupa ovom albumu. Pristup Glin Džonsa je bio sasvim drugačiji. On se držao originalne ideje da se Bitlsi spuste na zemlju, to jest da se svedu na minimum sve studijske kerefeke koje su krasile albume koji su prethodili ovome. Drugim rečima, da se vrate rokenrolu. Zato je Džons i krenuo sa pravim rokenrol pesmama na prve dve pozicije ali i u daljem toku albuma ostaje sirov zvuk bez studijskih ulepšavanja. Ostavio je i njihovu konverzaciju između pesama što takođe doprinosi utisku spontanosti. Moram priznati da mi se ovaj pristup više sviđa, i da preferiram Glin Džonsov miks albuma, iako je on odbačen od strane članova grupe. Tačnije, nije eksplicitno odbačen, već prećutno. Džons je poslao članovima grupe acetatne kopije svoje verzije albuma, ali mu ovi nikada nisu odgovorili ni da ni ne, već su dali Filu Spektoru da uradi miks koji je na kraju zvanično objavljen. Tako su umesto konzistentnog rokenrol albuma sa kog su se pesme bez problema mogle izvoditi uživo, dobili nekonzistentan album na kome su koegzistirale pesme po principu „back to the basics“ sa onima koje su svojom pretencioznom produkcijom prizivale đavola zvanog simfo-rok, što u vreme izlaska nije naišlo na najbolji prijem. Treba reći i to da je Makartnijev miks “Let It Be” albuma pod nazivom „Let It Be…Naked“ koji je objavljen 2003. mnogo sličniji Džonsovom nego Spektorovom.

Ugodno je i zabavno bilo gledati ovu dokumentarnu trilogiju (konzumirao sam jednu epizodu dnevno) iz više razloga. Privilegija je gledati izbliza stvaralački process ljudi koji su obeležili jednu eru i to tako što su izmenili svet (uz malu pomoć prijatelja) i videti da su to obični, pristojni ljudi (ako izuzmemo psovanje i trovanje okoline nikotinom ali ne i opijatima), uz jednu malu ali bitnu razliku – izuzetno su talentovani. Neko lepo primeti da oni u filmu izgledaju kao porodica koja ima nesuglasice (kao svaka porodica) ali se suštinski voli. Ta ljubav između njih se u filmu jasno vidi. Vidi se i zaljubljenost u muziku jer, kao što već rekoh, na svaki i najmanji muzički stimulans svaka tenzija nestaje i bude sve kao što je bilo. Vidi se i to da su Bitlsi u svojim najgorim trenucima (kažu ljudi da su u vreme Get Back sesija bili u najgorim odnosima) bolji od 90 posto drugih bendova u njihovim najboljim trenucima. Zbog svega toga ih posle gledanja filma volim više nego pre.

E, da, umalo da zaboravim - pominje se i Jugoslavija. Dva puta!

Ocena: Box Set: 8.5/10; Film: 9.0/10