Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (44)

Odmah da kažem, ova knjiga nije dobar izbor za prosečnog obožavaoca grupe The Doors – bolje je da ode na Vikipediju, na njihovu stranu, gde će moći da pročita kada i koliko je pio Džim Morison, na kom koncertu je hapšen, na kom je pokazivao svoj polni organ, kako su se slagali članovi, ko je koga izbacio iz benda itd, itd, ili da odabere neku prosečnu knjigu o Dorsima koja će bolje odgovarati prosečnom obožavaocu. Knjigu u kojoj će, koristeći opšta mesta, prosečni biograf pisati hvalospeve o svakom albumu Dorsa hronološkim redom, u kojoj će taj isti biograf sistematsku uzdizati Morisona na pijadestal božanstva, dizati u nebesa njegovu poeziju i fizičku lepotu, koji će, jednom rečju, poštovati mitologiju koja je oko Dorsa odavno stvorena.

Ova knjiga nije namenjena tom delu čitateljstva. Ona je namenjena onom manjem delu koji bi da shvati šezdesete ne samo kroz muziku Dorsa, koji su svakako obeležili tu dekadu ali nisu bili jedini, već da imaju uvid u širu sliku. Profesor Markus je u svojim knjigama uvek koristio taj širi prilaz temi koju je obrađivao. Uvek su kod njega prisutne reference na film, književnost, politiku, literaturu i svaki drugi aspekt koji bi proširio kontekst pojave o kojoj govori. Tako je i ovde. Već u prvom poglavlju je majstorski uklopio u priču o Dorsima film „Skrivena mana”(Inherent Vice) Pola Tomasa Andersona koji je rađen po romanu Tomasa Pinčona. Morao sam za potrebe ovog prikaza da ga pogledam i mogu reći da bolji prikaz šezdesetih na filmu teško da postoji. Hoakin Finiks briljira u ulozi hipi privatnog detektiva koji rešava slučajeve tako što se ovi sami rešavaju dok on konstantno naduvan tumara od ženske do ženske, od lokacije do lokacije, u uzaludnoj težnji da, kako je to bivši ministar policije Republike Srbije govorio, poveže neka lica sa nekim mestima i nekim stvarima. Film jeste po sistemu „jebe lud zbunjenog“, kako bi to strogi kritičari rekli da mogu da koriste ružne reči, ali baš takav kakav je najbolje opisuje hipi filozofiju. Nema u njemu ni traga od muzike Dorsa (ali ima Nila Janga i grupe Can) a opet priča u njemu kod Markusa zauzima skoro celo prvo poglavlje. Po mom mišljenju odličan uvod koji smešta grupu Doors u kontekst hipi pokreta šezdesetih. Razrada je samo stvar tehnike, koju Grejl Markus bez sumnje poseduje.

Svako poglavlje knjige nosi naslov jedne od pesama grupe, koje su izabrane tako da bi se od njih komotno mogla napraviti kompilacija „The Best of the Doors“. To je obećavajuće za prosečnog potencijalnog fana koji bi hteo da sazna neka fakta o grupi ali ne lezi vraže – i ono što će saznati o njima biće bez reda nabacano, često u aluzijama. Zato Grejl Markus u svojoj knjizi o Dorsima preporučuje bar dve biografije Dorsa pisane od drugih ljudi – Densmorovu „Riders on the Storm: My Life with Jim Morrison and the Doors (1991) i onaj tekst iz magazina „Esquire“ od hroničarke holivudskog stardoma Eve Babicz pod naslovom „Jim Morrison is Dead and Live in Hollywood“. Ono na čemu Markus insistira je opisivanje tih njihovih pesama rečima. To je težak zadatak, posebno kad se opisivanje svodi na lične utiske koji nisu muzičke, već literarne prirode. Kao primer, daću vam opis koncertnog izvođenja pesme „The End“: Kriger, Manzarek i Densmor pumpaju centrifugalnu silu koja će stvoriti svoj vlastiti Veliki prasak, u kome će se delovi razleteti na sve strane. Morison, sa svojim plesom na jednoj nozi, raširenih ruku, dok se poigrava rečima, predstavlja silu koja upravlja ritmom… (prevod Zoran Paunović). Imajte u vidu da je ovaj opis u odnosu na neke druge u knjizi prilično bezazlen Dakle o Dorsima ćemo u najboljem slučaju saznati privatne impresije prof. Markusa (koji jeste bio njihov fan mada u nekim delovima knjige ne izgleda tako), ali ćemo zato o „šezdesetim“ saznati sve.

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (42)

„Mi smo za Bej Siti Rolerse ono što su Stounsi bili za Bitlse“ reče menadžer Sex Pistolsa Malkolm MekLaren u jednoj sceni serije „Pistol“ i ostade živ. Ne znam da li bih ja ostao živ da tako nešto ustvrdim pred svojim urednikom, ali rečenica, kad je gledam iz ove perspektive, ne može biti pogrešnija. Ne zbog pogrešno postavljene proporcije, jer proporcija manje-više stoji, već zbog nesagledavanja šire slike. Naime, i Pistolsi i Bej Siti Rolersi i Stounsi i Bitlsi su u stvari svi deo iste čorbe, i to čorbe koja prima sve i apsorbuje sve, a to je čorba popularne kulture. Ko je tu bolji a ko gori, ko je pametniji a ko gluplji, ko je uticajniji a ko manje uticajan, sve su to pitanja čiji odgovori zavise samo od ugla posmatranja, a nikako od suštine stvari (ako se suština stvari uopšte može dokučiti). Serija ne daje odgovor da li su Pistolsi autentična pobuna ili marketinški proizvod, niti taj odgovor iko može da da. Fakti kažu da odgovor kao što rekoh zavisi od ugla posmatranja. Ako posmatramo iz ugla Vivijen Vestvud i Malkolma MekLarena, onda su marketinški proizvod, ako posmatramo iz Rotenovog i Džounsijevog ugla, onda je to čista nepatvorena anarhija. Pošto je serija rađena na osnovu memoara gitariste Pistolsa Stiva Džounsa „Lonely Boy: Tales From a Sex Pistol“, njegov ugao je najprisutniji, a to je ugao mladića koji je funkcionalno nepismen, odbačen od porodice, prepušten samom sebi od ranog detinjstva, ogrezlog u promiskuitetu, krađi i tuči – to je ugao emocionalno oštećenog dečaka koji se bori za prosto preživljavanje. Anarhija koja hoda na dve noge! Lidon je svakako sofisticiraniji (taj pridev je na prvi pogled tako teško povezati sa njim), ali ni on nije bio manje oštećen - bio je osetljiv dečak iz porodice siromašnih irskih emigranata koji je vaspitanje sticao na ulici i to kao „jebena“ strana. Bubnjaru Polu Kuku i basisti Glenu Matloku su u startu bile podeljene za nijansu bolje karte, ali samo za nijansu bolje. Da ne govorimo o ortaku Džonija Rotena iz predmuzičkih dana, Sidu Višizu, koji je na basu zamenio Matloka, taj je sam rekao da neće doživeti dvadeset i prvu i bio je u pravu.