Angel Olsen – Big Time
Dobronameran bi za novi album Ejndžel Olsen rekao da je standardno dobar, na njenom prilično visokom nivou. I bio bi u pravu. Neko manje dobronameran bi pak rekao da je manirizam Ejndžel Olsen dostigao nivo predvidljivosti da ne kažem dosade. I on bi bio u pravu. Ni sam ne znam kojem od ova dva carstva da se privolim. Mada izgleda kontradiktorno, obe ove tvrdnje stoje iako sam ja ipak mnogo bliži ovoj prvoj, jer mi je blizak senzibilitet Olsenove. Podržao sam album i zbog specifičnog trenutka (za Olsenovu) u kome je nastao. Ejndžel je, naime, pre par godina svojim roditeljima koji su je usvojili kad je imala tri godine obznanila da je kvir osoba. Neposredno posle toga, i otac i majka su u razmaku od nekoliko meseci preminuli. Album je obojen tim suprotstavljenim osećanjima. Ljubav prema novoj partnerki pomešana sa tugom zbog gubitka roditelja i možda čak osećajem krivice da je možda njena objava ubrzala njihovu smrt. Nije Olsenova nikad ni bila naročito vedra, pa se ova kombinacija osećanja ne doživljava kao iznenađenje ili promena. Ono što jeste novo, to je očigledni kantri uticaj koji dominira albumom. Ne samo zbog stil gitare koja se tu i tamo čuje, više zbog načina pevanja koji asocira na neke od najvećih kantri pevačica (Doli Parton, npr). Kao i uvek, sve njene pesme su destilat njenog ličnog iskustva što se jasno čuje u proživljenoj izvedbi natopljenoj emocijama. Nekoliko pesama mi se svidelo više od drugih i tu pre svega mislim na „All The Flowers“ i „All The Good Times“ mada mnogo ne zaostaju ni „Through The Fires“ i „Right Now“. Posle dvoumljenja iz uvoda posle prvog slušanja, sada posle petog ispade da je ovo vrlo dobra ploča koja će biti visoko plasirana na mojoj godišnjoj listi. Opet se pokazalo da treba pružiti šansu svakoj ploči koja pokaže potencijal. (8.3/10)
The Smile – A Light For Attracting Attention
Tom Jork je sa svojim matičnim bendom Radiohead svoju inovatorsku misiju doveo da kraja sa albumom „Amnesiac“. Što bi rekli klinci – prošao je igricu. Sve posle toga je, rekao bih, neobavezno (možda je bolje reći nepretenciozno) bavljenje muzikom. Da li iz čistog zadovoljstva ili iz rutine to nam neće iskreno reći i kad bismo ga pitali, ali on duboko u sebi zna odgovor. „The Smile“ je njegov novi bend u kome Tom izgleda srećan i zadovoljan. Njemu više od toga i nije potrebno. Šta ostaje slušaocu? To već zavisi od svake pojedinačne naklonosti prema njemu i matičnom mu bendu. Ako obožavate Radiohead sigurno ćete i prema ovom projektu pokazati slična osećanja, ako ne, nećete se ni potruditi da ga preslušate. Mogu samo još reći da je ovo opet muzika za ples, bazirana na indi roku. Rekao bih, mada ne sa sigurnošću, da ima kvalitet ali pošto je ta vrsta muzike izvan užeg kruga mog interesovanja ne bih dalje elaborirao. (8.0/10)
Wilco – Cruel Country
Šta reći za novi Wilco? Trinaesti album je kao prvi, dakle povratak na početak. Kantri rok sporog tempa koji nije prašnjav kao što je Džej Fererov već kristalno čist, prosto prozračan. Sniman je u studiju uživo uz učešće kompletnog šestočlanog benda a tako i zvuči. Kao zajedničko pregnuće benda u kome niko nije u prvom planu, u kome nema tenzija ni potrebe za samoisticanjem. Nesreća je što se ne ističu ni kompozicije, kojih ima čak dvadeset i jedna. Čak i preovlađujuća tematika je očekivana – ovaj naš današnji svet kao sve lošije mesto za život. Dobra stvar u svemu tome je to što je muzika (bar mom uhu) prijatna za slušanje iako je i mom uhu ta dvadeset i jedna pesma više nego što u jednom cugu preslušavanja mogu podneti. Ocena: dobro ali neesencijalno. (8.1/10)
Patty Griffin – Tape
Za dvadeset i šest godina diskografske aktivnosti Pati Grifin se domogla kult statusa u krugu ljubitelja američkih „roots“ žanrova. S pravom, jer malo je singer/songrajtera (oba pola) koji dostižu njen kvalitet. Ova kolekcija demo snimaka snimanih na kasete tokom godina ima veliki broj pesama koje bi kod nekog drugog bile okosnica studijskih albuma dok su kod nje čamile zaboravljene na nekoj polici kućnog studija. Tehnički kvalitet nije savršen, nekad je i na samoj granici objavljivosti ali kvalitet pesama je tu. Poslušajte „Don’t Mind“ sa Robert Plantom, ili „Get Lucky“ ili „One Day Wed Could“ i sve će vam biti jasno. Pati tako ostaje slatka tajna za sladokusce i tu se ništa neće promeniti. Ipak, ona je 2010-11 osetila slavu, dok je pevala prateće vokale i svirala gitaru u Robert Plantovoj grupi Band Of Joy. Sa nestrpljenjem čekam njen novi materijal. (8.2/10)
Lyle Lovett – 12th of June
Sećam se svog prvog susreta sa muzikom Lajla Loveta. Sredinom osamdesetih, ne sećam se tačno koje godine, otvorila se prodavnica ploča „Back Door“ u zgradi Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tih godina su se pojavili kompakt diskovi koji su skoro u potpunosti zamenili vinile, a jedan od prvih CD-a koje sam u toj prodavnici kupio je bio Lajl Lovetov prvi album (tom prilikom sam kupio i prvi album Stiva Erla „Guitar Town“). Nisam tada imao pojma šta je Western Swing, niti sam to saznao iz tog albuma, jer to je bio klasičan kantri album. Nedugo posle njega Lajl je znatno proširio svoje muzičke horizonte tako što je stvarao muziku koja je obuhvatala, pored kantrija, i džez, gospel, swing, folk i bluz. Međutim, retko je objavljivao – za skoro četrdeset godina diskografske karijere izdao je svega trinaest albuma. Možda zato što se usput aktivno bavio glumom, najčešće pod rediteljskom palicom Roberta Altmana. Zato se svaki njegov album očekuje s nestrpljenjem, tim pre što se ne zna za koju će se muzičku varijantu Lovet opredeliti.
„12th Of June“ otvara pesma „Cookin’ at the Continental“ koja je klasični džez big bend tipa što mu nije prvi put da se upušta u takav poduhvat. Ako ste pomislili da će tako ići do kraja onda ne znate Lajla Loveta. On je, kao fakultetski obrazovan čovek, sklon istraživanjima, pa je već na sledećoj pesmi otišao korak dalje (tačnije, korak u stranu) pa je na džez osnovu nakalemio vokalne deonice slične onima koje se mogu čuti na obuci marinaca... Dalje je, na trećoj pesmi, krenuo putem rokenrola, s tim da je i dalje ona džez potka prisutna. Honki-tonk klavir i duvačke fraze više daju iluziju rokenrola nego što je to pravi rokenrol. Sledi velika džez balada „Gee, Baby, Ain’t I Good To You“ Andy Razafa (Ain’t Misbehavin’, Honeysuckle Rose) i Don Redmana, pa još nekoliko obrada – Net King Kolova i Dejv Frišbergova pesma. Tu se završava prvi, džez deo ploče. Kantri deo počinje sa „Her Loving Man“ čiji početak evocira period klasik kantrija s početka šezdesetih, i nije jedna od boljih pesama na albumu. Zato je dirljiva i prelepa naslovna pesma posvećena Lovetovom sinu i kćerci, blizancima, rođenim tog dana. Ostale pesme sa kantri strane nisu na tom nivou, nekako su neupadljive. Iskreno, više mi se svidela džez polovina ploče, a ova kantri, mada sasvim solidna, osim te jedne, pomenute pesme, ne ostaje u sećanju, i ne izdržava komparaciju sa Lovetovim najboljim radovima. Zato će ocena biti prosečna. (8.0/10)
Sharon Van Etten – We’ve Been Going About This All Wrong
Nije me oduševio ovaj album ali me nije ni preterano razočarao. Slično kao Ejndžel Olsen, s tim što je Olsenova u dodatnim preslušavanjima prošla bolje. Pesme su slične onima s prethodnih albuma, pa još slabo pamtljive. Ono što me dodatno iritira na ovom albumu je dosledno sproveden zvuk osamdesetih koji budi ružne uspomene. Da ne bude zabune, to je elektro-pop zvuk osamdesetih. Bilo je osamdesetih i drugih zvukova koji su mi srcu daleko draži, kao recimo Tom Vejts, „cow punk“ i Paisley Underground. Tog iritirajućeg zvuka nema na mojoj omiljenoj pesmi koja otvara album, „Darkness Fades“ (i na još nekima), ali ima onog njenog karakterističnog pevanja u visokim registrima koje je sublimirana patnja a zbog čega sam je zavoleo. Nije mi jasno zašto se ne zadrži na tome, nije mi jasno šta će joj taj prokleti elektro disko ritam kao u „I’ll Try“, „Anything“, „Headspace“ i „Mistakes“ koja je, eto vraga, najslušanija pesma sa ovog albuma na Spotifaju. Eto i odgovora na moje retoričko pitanje od pre par rečenica. Najgore od osamdesetih je trenutno jako popularno i to najviše zahvaljujući Kejt Buš i njenoj pesmi „Running Up That Hill“ koja se digla iz mrtvih zahvaljujući seriji „Stranger Things“. Znam, neće se ovo što sam upravo rekao o Kejt Buš svideti mnogima od mojih čitalaca ali morao sam to da kažem. Naravno da uspeh tog singla nije direktno uticao na album Etenove, taj rivajvl osamdesetih je tu već neko vreme. Šta ćete, kakvo vreme takav i duh vremena! (7.9/10)
Mary Gauthier – Dark Enough To See The Stars
Pitali Meri kako se pravilno izgovara njeno prezime i ona reče Gošej što je za mene bilo iznenađenje. Ja sam je u svojoj glavi zvao Gotje. Kako god da se izgovara, osoba koja se krije iza tog prezimena je snimila jedan od najboljih folk albuma ove godine. Nije ovo prvi put da mi je skrenula pažnju na svoje izuzetne pesme. Još pamtim odličnu, autobiografsku pesmu iz 2005. „I Drink“, i malo remek-delo sa albuma „Rifles and Rosary Beads“ iz 2018 „Soldiering On“ sa onim fenomenalnim stihom „...what saves you in a battle can kill you at home, soldiers soldiering on!“. Neposredno pre njenog albuma, ovog o kome pišem, slušao sam Džoan Šeli od koje sam mnogo očekivao. Neminovno je bilo poređenje ta dva i Meri je tu izašla kao pobednica. Tesna, ali vredna pobeda izvojevana je zahvaljujući većem broju dobrih pesama (ili pesama po mom ukusu, kako više volite). Album „Dark Enough...“ ih ima bar četiri koje se izdvajaju: naslovna, Till I See You Again, The Meadow, About Time, a ni druge ne zaostaju mnogo, skoro da se može reći da nema čak ni prosečne stvari na albumu. O Šeli ću više u prikazu njenog albuma. Inače, album nema neki čvršći koncept, osim vrlo uopštene priče o pravoj ljubavi koja se rađa iz patnje i gubitaka (zvezde se najbolje vide iz mrklog mraka!) ali kome treba koncept kad ima toliko dobrih pesama. ( 8.6/10)
Joan Shelley – The Spur
Nerado to kažem, ali posle višekratnog preslušavanja ploče, ipak ću reći: očekivanja su bila veća od onoga što sam dobio. Ne drastično veća, ali sam se ipak nadao da će mi više od jedne pesme zapasti za oko (da ne kažem uho). To se na moju žalost nije dogodilo. Ovo jeste ujednačen album visokog kvaliteta pesama, ali u relativno ograničenom žanru kakav je folk u kome nema mnogo prostora za eksperimente, originalna muzička rešenja i instrumentalne egzibicije ono što jedan album čini remek delom je „suvi“ kvalitet pesama. Možda je stvar u tome da pesme Džoan Šeli polako ulaze u uho, pa su sa svakim novim slušanjem sve dopadljivije jer evo, dok slušam pesmu „Home“ po ko zna koji put, počinje da mi se čini da grešim dušu sa ovim kritikama. Album polako raste, kontekst polako isplivava. Album odiše spokojem ostvarenog materinstva i mirnog bračnog života u pastoralnom okruženju. Sklad ove muzike pa samim tim i autorke sa prirodom prosto „bode oči“, pa su nepotrebne velike reči i pozivi na borbu sa velikim svetskim problemima. Ništa ne sme da poremeti taj teško uspostavljeni savršeni sklad koliko god to eskapistički izgledalo. Filosofiju ovog albuma najbolje odslikava predivna minijatura „Between Rock and Sky“ koja govori o prirodnim ciklusima rađanja i umiranja:
So sing joy and sorrow
In this fold of time
Like there's no tomorrow
Raise the glasses high
Over hills and valleys
Between rock and sky
To the ones that made us
And the ones for whom we'll die.
Treba pročitati ceo tekst posvećen rođenju njene kćeri jer u njemu se krije šifra za razumevanje albuma. Ispostavilo se na kraju da pesma „Completely“ koja mi je jedina ostala u sećanju posle prvog slušanja, mada i dalje omiljena, ipak nije i najbolja na albumu, da ipak ima više od jedne pesme koja odskače. Nijedna, pak, nije nadmašila „The Fading“ sa prethodnog njenog albuma. Ako vam smeta ta promena mog stava tokom recenzije, razlog je način pisanja. Ona je pisana u više sesija – posle prvog slušanja prvih par rečenica, ostalo posle dvadesetak dana povremenog preslušavanja. Mogao sam to da izmenim, ali sam ostavio kao svedočanstvo o načinu formiranja mišljenja o nekoj ploči. Ipak nije dovoljno jedno slušanje, bar meni. Ocena je od 8.3 na početku dogurala do ove koju vidite pored. (8.5/10)
Ostali:
Amy Speace – Tucson (country, 8.2/10); S.G. Goodman – Teeth Marks (indie folk, 8.2/10); Ryan Adams – Romeo & Juliet (indie rock, 8.2/10); Old Crow Medicine Show – Paint This Town (bluegrass, 8.1/10); Kurt Vile – (watch my moves) (indie folk, 8.1/10); Karen Dalton – Shuckin’ Sugar (blues, folk, 8.1/10); Corb Lund – Songs My Friends Wrote (country, 8.1/10); Rey Wyllie Hubbard – Co-Starring Too (country, 8.1/10); Swamp Dogg – I Need a Job…So I Can Buy More Auto-Tune (soul, 8.0/10); Charly Crockett – Lil G.L. Presents: Jukebox Charly (country, covers, 8.0/10); Steve Earle – Jerry Jeff (country, 8.0/10); Caroline Spence – True North (country, 8.0/10); Willie Nelson – A Beautiful Day (country, 8.0/10); Neko Case – Wild Creatures (indie folk, kompilacija, 8.0/10); Martha Wainwright – Love Will be Reborn (folk, 7.9/10); Melody’s Echo Chamber – Emotional Eternal (indie pop, 7.8/10); Pharis & Jason Romero – Tell ’Em You Were Gold (folk, 7.7/10); Faye Webster – Car Therapy Sessions EP (indie folk, 7.4/10); Duquette Johnston – The Social Animals (indie rock, 7.3/10); Miranda Lambert – Palomino (country, 7.3/10); Maren Morris – Humble Quest (country, 7.2/10); Leyla McCalla – Breaking The Thermometer (chanson, 7.2/10); Širom – The Liquified Throne Of Simplicity (world, 7.0/10); C Duncan – Alluvium (indie pop, 5.0/10).
