Neil Young & Crazy Horse – World Record
U jednom privatnom razgovoru sam izjavio da ne znam šta ću sa Jangovom novom pločom jer mi se od svih sviđa samo jedna pesma, petnaestominutna „Chevrolet“ koja je u najboljoj tradiciji pesama Jangove iskonske grupe Crazy Horse, najbolje grupe na svetu. To sam rekao posle prvog, površnog preslušavanja. Posle drugog i trećeg, stvari su se promenile jer se ispostavilo da tu ima još nekoliko odličnih pesama što nije uspeo da pokvari ni Nilov naivni zeleni aktivizam u tekstovima, jer sam, prosto, rešio da ne obraćam pažnju na njih. Vredi zažmuriti na jedno oko da se punim plućima udahne poslednji kubici vazduha ispunjenog čistim rokenrolom. I taj resurs je na izmaku, a kako ćemo i da li ćemo moći bez njega, to ćemo tek da vidimo. Ocena: 8.1/10
Black Lips – Apocalypse Love
Legende američke garage scene iz Atlante, Džordžija, karijeru nastavljaju u mirnijem tonu. Kantri uticaji postaju sve vidljiviji kao što je sve vidljivije da polako „spuštaju loptu“, da se izrazim sada aktuelnim fudbalskim žargonom. Nekada su bili poznati po neobuzdanim nastupima sa erupcijama energije koje se smenjuju sa bizarnostima koje je malo ko izvodio na stejdžu tipa povraćanje, uriniranje, spaljivanje gitara, golotinja i sve drugo što bi mogao da uradi neko ko ne poštuje nikakve društvene norme. Džered Svajli, njihov basista ne misli da su radili nešto posebno nedolično. Kako reče jednom prilikom – nije to ništa posebno, pa nismo prinosili ljudske žrtve na stejdžu. Muzika je sledila ova njihova anarhistička načela, ali sa manje doslednosti. Još od prvog albuma "Black Lips!“ iz 2003, bio je to u osnovi konvencionalan mutirani pankoidni bluz sa psihodeličnim elementima, koji rabe mnoge garažne grupe. Black Lips nisu bili ni prvi ni poslednji.
Ono što se menjalo, za neke u pozitivnom, za neke druge u negativnom pravcu, je produkcija. Mada na albumu „Apocalypse Love“ o kome pišem i dalje zvuče prilično prljavo, ipak se vidi da je to kontrolisana prljavština. To je ta razlika – nekad su zvučali onako kako su zvučali, a danas zvuče onako kako su odlučili da zvuče. Nije to nešto zbog čega bi ih trebalo diskvalifikovati jer je sasvim prirodno. Za dvadeset godina postojanja i sviranja bolje se ovlada instrumentima, uđe se u neku rutinu, što znači da se sledi neka ideja vodilja, koja ma koliko bila u biti anarhistička prestaje da bude provokativna kao što je bila kad se prvi put pojavila. Prost protok vremena čini da ono što je nekad šokiralo postane rutina. Dobro je za njih što taj „ulazak u kanal“ u garažnoj zajednici, pa i u alternativnoj rok muzici uopšte nije nešto negativno, kao što je negativno postati popularan, to jest „prodati se“. Black Lips na "Apocalypse Love" iz tog kanala ipak pokušavaju da izađu, pa su napravili prilično raznovrstan album, koji obiluje psihodeličnim uticajima, čuje se priličan upliv kantrija, ali ima i popa. Dobro ste čuli – popa! Videćemo da li će ih taj pravac dovesti do „prodaje“ ali i ako ih dovede, neće njih mnogo biti briga zbog toga. Meni se ta nova raznovrsnost, uz zadržanu prepoznatljivost i retro šmek sviđa, pa će i ocena biti adekvatna tome.
Ocena: 8.2/10
Arctic Monkeys – The Car
Moja Fejsbuk prijateljica Vera V. me je, na indirektan način „naterala“ da posle dužeg vremena pustim neko Arctic Monkeys izdanje. Ta grupa je, ubrzo posle svog pojavljivanja na rok sceni, krenula putem lukrativnim za njih same, ali neinteresantnim za mene, pa sam potpuno prestao da ih pratim. Čak ni informativno, sve do prošlog albuma, koji mi je pokazao da sam možda pogrešio jer mi se svideo. Još kad je gospođa Vera, žena istančanog ukusa, u nekom komentaru na fejsbuku pohvalila njihov najnoviji album, to me je ponukalo da se definitivno vratim „Mankisima“. I imao sam šta i da čujem! Arktik Mankisi su za Generation Z ono što je Father John Misty za Generation X. Ali, ne samo to. Neko ih je okarakterisao post brit-pop, i to stoji, s tim što mene ne podsećaju toliko na Oasis nego na The Verve. Ovo više nije tinejdžerska priča, ovo postaje muzika za odrasle. Logično, jer tinejdžeri s početka priče odrastaju. Uvek je dilema za rok grupu bila da li odrastati sa svojom publikom ili ostati uvek isti i dočekivati nove i nove klince. Danas, sa ovim ubrzanim tempom života ta dilema više ne postoji – mora se odrastati sa publikom, jer svaka nova generacija ne samo da ima svoje idole, već ima i svoje medije preko kojih konzumira kulturne sadržaje, sa kojima se čak i prethodna, nešto starija generacija, teško povezuje. Tako sad čekanje sledeće generacije liči na čekanje voza na stanici pored koje vozovi više ne prolaze. Arktik Mankizi su to shvatili, kao što su shvatili da će pre privući generacije starije od svoje nego ove mlađe pa su se okrenuli džeziranoj varijanti rok muzike. Izgleda da uspevaju u toj svojoj nameri, bar ako je suditi po meni samom.
Ocena: 8.1/10
Ali McGuirk – Til It’s Gone
Muzički žanr kome pripada Ali MekGvirk bi se najpre mogao opisati kao „Tin Pan Alley“ baladerija na tragu Barbre Strejsend ukrštena sa soulom/R&B-jem jedne Gledis Najt. Glas Ali MekGvirk je obeležio ovaj album, i obeležiće svaki njen budući. Siroviji od Barbrinog i manje egzaltiran od Gledisinog, ipak pogađa prave strune u meni dok ga slušam, pa prestaje da bude važno šta peva, već samo kako peva. Međutim, ni ono što peva ne treba potceniti, tim pre što su to Aline originalne kompozicije. Kada je producentu albuma Džoni Tolčinu (Jonah Tolchin) rekla da bi želela da album zvuči kao ploča grupe Little Feat, ovaj je odmah pozvao Freda Taketa, gitaristu/mandolinistu grupe. Ni ostali muzičari koji su učestvovali u snimanju nemaju ništa manje respektabilnu karijeru. Sve su to vrhunski sešn muzičari koji su radili sa, da nabrojim samo neke, Džejms Tejlorom, Norom Džons, Rej Čarlsom, Luterom Vandrosom, Stivi Niks, Stivi Vonderom… I iz toga se može naslutiti kakav zvuk dominira albumom, koji je, ako se ne varam, drugi u Alinoj karijeri. Pesme su ujednačene, bave se introspektivnim temama koje su zrelije nego godine one koja ih je napisala. Ipak mogu da izdvojim favorite, a to su „X Boyfriends“ i „All Back“. Čućemo mi još dosta toga od Ali Mek Gvirk, uveren sam u to.
Ocena: 8.1/10
Alela Diane – Looking Glass
Alela Dajen se pojavila u prvim godinama XXI veka došavši iz svog rodnog grada Nevada u Kaliforniji opevanog u istoimenoj pesmi grupe The Jayhawks. Iz istog grada je i Džoana Njusom, jedna od ključnih figura freak-folk pokreta iz prve dekada ovog veka. Preko Džoane je Alela prvi put javno nastupila. Njen najpoznatiji album „Pirate’s Gospel“ (2004) je bio samizdat, baš kao i prvo njeno diskografsko izdanje iz 2003. „Forest Parade“. Kad već pominjem Džoan Njusom, treba reći da je Alela Dajen uvek bila daleko konvencionalnija od svoje sugrađanke bez ičega naročito čudnog u svojoj nežnoj i prijatnoj muzici. Njena tema je priroda i čovek u interakciji sa prirodom. Možda je to i normalno ako se zna da je grad Nevada smešten u nacionalnom parku – šumi Taho, u blizini istoimenog jezera ka granici sa Nevadom. Slična, mirna muzika povezana sa prirodom može se čuti i od Meri Su (Marie Sioux) koja je, gle čuda, takođe iz Nevade, Kalifornija. Ako krenete da analizirate Aleline tekstove, videćete da sam u pravu što se prirode tiče. Prva pesma, „Paloma“, govori o noći, moru, kiši, golubici, vetru, steni…druga o olujnom vetru koji duva kroz sve ono što su ljudi izgradili, o lešinarima koji čekaju apokalipsu koju su ljudi sami sebi kreirali…svaki njen tekst govori o tome da je priroda ta koja je konačni pobednik. Rekao bih da je ovo zeleni – ekološki pristup koji nije agitatorski odbojan već sasvim spontan i u skladu sa senzibilnom prirodom Alele Dajan. Za to sledi visoka ocena.
Ocena: 8.2/10
John Fullbright – The Liar
Odlične pesme piše Džon Fulbrajt ali one ipak nekako ostaju nedorečene. Nije da ne peva dobro čovek, ali mu fali malo više emocija u pevanju, malo više uživljavanja i malo više distinktivnosti. Ovako zvuče obično, i ne skreću pažnju a, kažem, odlične su pesme. Nije Filbrajt nepoznato ime, njegova prva dva albuma s početka desetih godina ovog veka doživela su čak i nominacije za Grammy i kritičarske pohvale, a poznat je i kao bivši član Turnpike Troubadours, grupe iz Tahlequaha, Oklahoma koji je od njegovog rodnog grada Okemaha udaljen jedva 200 kilometara, ako se ide preko Maskogija (još jedan toponim poznat iz Merl Hagardove pesme). Neki od vas znaju da je Okemah rodno mesto Vudi Gatrija. No, da se vratimo Fulbrajtu (nema veze sa davaocima poznate stipendije) koji je napravio pauzu od čak osam godina između ovog i prethodnog albuma „Songs“(2014). Prvom albumu „From The Ground Up“ iz 2012 je prthodio jedan lajv album iz 2009. i to je do „The Liar“ bilo sve što smo dobili od njega. Sam priznaje da je bio pod pritiskom da napravi album dostojan prva dva, koji su bili, kako rekoh, visoko cenjeni od kritike. Uspeo je u tome, pesme su snažne, pitke i pamtljive, ali ostajem pri tome da su morale biti malo uverljivije otpevane da bi album bio remek-delo svog žanra. Ovako, ostaje samo to da je u vrhu godišnje produkcije.
Ocena: 8.2/10
Hazel Dickens & Alice Gerrard – Pioneering Women of Bluegrass: The Definitive Edition
Legende blugrasa Hejzel Dikens i Alis Džerard su, ne moram to ni da napominjem, sudbinski i muzički čvrsto vezane za Apalačke planine i blugras muziku. Često ih navode kao prve ženske zvezde blugrasa, što prosto nije istina, pre bih rekao da su prve bile Sara i Mejbel Karter iz The Carter Family iako u vreme kad su se one pojavile blugras kao žanr formalno još nije postojao. Ipak, muzika The Carter Family je toliko uticala na blugras da nikako ne bih mogao isključiti ove dve kao rodonačelnice žanra.
Treba pomenuti i članicu Bil Monroovog benda iz četrdesetih godina XX veka Sali En Forester, koja je svirala harmoniku, nekarakteristični blugras instrument, kao i Rouz Madoks iz „Maddox Brothers and Rose“, kao i još 5-6 drugih žena koje su četrdesetih i pedesetih svirale/pevale blugras. Džini Vest se mora pomenuti kao prva žena koja je pod svojim imenom i prezimenom izdala brlugras album, što se dogodilo 1960. godine. Ono što se može reći za Hejzel Dikens (vokal, kontrabas, gitara) i Alis Džerard (vokal, bendžo, violina, gitara) je da su šezdesetih godina prošlog veka baklju blugrasa preneli neugašenu na nove generacije ne odstupajući ni za jotu od kvaliteta onih koji su tom žanru dali ime - Bila Monroa, Lestera Fleta i Erl Skragsa, ali dodajući žanru ženski ugao gledanja. Značajno su tome doprinela dva njihova klasična blugras albuma snimljena šezdesetih, „Who’s That Knocking?“ i Won’t You Come & Sing With Me“ koji čine ovu kompilaciju, uz dodatak jedne neobjavljene pesme iz tog perioda.
Može se reći da ta dva Hazel & Alice albuma predstavljaju autentični blugras, čija je najsvedenija definicija koju sam pronašao „blugras je muzika koju svira bend u čijem je sastavu petožični bendžo sviran Erl Skrags stilom“, bar po autorki knjige „Pretty Good For a Girl – Women in Bluegrass“ Marfi Hiks Henri, koja je i sama blugras muzičarka. Njihova dva albuma iz sedamdesetih („Hazel & Alice“ i „Hazel Dickens & Alice Gerrard“) su malo labavije forme, mada podjednako intenzivni i autorski obojeni, ako ne i više. Značaj Hejzel Dikens i Alis Džerard dakle nije u tome što su bile pionirke blugrasa, jer u formalnom smislu to nisu bile, već u tome što su bile pionirke ženske tačke gledišta u ultra tradicionalnoj muzici kakva je blugras. Probiti se i postati respektabilnom u muškom svetu kakav je (bio?) muzički svet, bilo je ultra teško. To je uspevalo, uz vrlo retke izuzetke, lepuškastim pevačicama koje su pevale pesme komponovane od strane muškaraca. Uspeti kao žena-autor u ultra muškom svetu blugrasa bilo je još teže, ako ne i nemoguće. Hejzel i Alis su to pre svega svojim kvalitetom ali i istrajnošću i posvećenošću uspele, i zajedno i svaka pojedinačno. Zato je ova kompilacija obavezna lektira za sve koji se ozbiljno bave slušanjem muzike.
Ocena: 8.7/10
Melissa Carper – Ramblin’ Soul
Upravo sam pročitao Melisin intervju za „Country Queer“ portal. Prava američka seoska devojka odrasla u tradicionalnoj vrlo religioznoj, ali i muzikalnoj porodici koja i danas ne samo da podržava tradicionalne vrednosti nego ih svojom muzikom koja je miks kantrija, vestern svinga i džeza i populariše. Ona, bez obzira na svoj bekgraund, čak usprkos njemu, pripada LGBTQ+ zajednici. U sebi se slatko smejem zamišljajući kako bi ovu priču primio Boško Obradović, lider Dveri i veliki zastupnik tradicionalnih vrednosti, ali na moju žalost, verujem da on ni slučajno ne može da nabasa na Melisu jer je ova vrsta muzike pa još američke, izvan svih sfera njegovog interesovanja. Na stranu šala, nije da američki „bible belt“ gleda sa većim simpatijama na seksualne preferencije Melise i njenih istomišljenika, naprotiv, pa njena otvorenost po tom pitanju svakako zaslužuje poštovanje.
Cela ova priča nema mnogo veze sa muzikom osim u smislu povećane senzibilnosti marginalizovanih grupa koja (senzibilnost) za posledicu ima sve učestalije pojavljivanje izuzetnih autora i još više autorki iz tih grupa. Melisa Karper je svakako u tom krugu odabranih. Ovaj album joj je treći solo uradak pa se već može zaključiti kojim putem je krenula. Pomenuo sam već da tri muzička žanra čine njenu muziku. To su kantri, vestern sving i džez, s tim da je ovoga puta džez taj koji dominira. Da se razumemo, Melisa i dalje izvodi kantri ali se džez uticaj ne može proglasiti ni prolaznim ni slučajnim. Pomenuo sam njenu porodicu – u njoj su se slušali Henk Vilijams, Džimi Rodžers, Loreta Lin…ali i Bili Holidej i Ela Ficcdžerald. Od početka je u njenoj muzici prisutan taj džez prizvuk a u nekim pesmama apsolutno dominira pa se iste komotno mogu svrstati u džez. Na primer „I Almost Forgot About You“ sa prošlog ili „Ramblin’ Soul“, „Ain’t a Day Goes By“ i „That’s My Only Regret“ koja bi se mirne duše mogla naći na Brajan Ferijevom albumu obrada džez klasika „As Time Goes By“. Melisa Karper vrlo vodi računa i o tome da joj pesme zvuče sirovo (bez ikakvog studijskog peglanja) i autentično za šta je, paradoksalno, vrlo zaslužan producent, izvesni Andrija Tokić, očigledno „naš čovek“ koji je uz Denisa Krauča (svirao bas na CD-u) producirao ploču. Tokić nije anoniman u nešvilskim krugovima a i šire, u svom studiju „Bomb Shelter“ snimao je i producirao „Hurray For The Riff Raff“, „The Deslondes“, Margo Prajs, mnoge druge, kao i svoj najuspešniji projekat album „Boys & Girls“ grupe „Alabama Shakes“.
Kad se sve sabere, „Ramblin’ Soul“ je ploča po mom ukusu, pa će, logično, dobiti visoku ocenu i visok plasman na godišnjoj listi. Da li će se vama svideti, ne bih želeo da nagađam. Najbolje je da sami proverite.
Ocena: 8.5/10
Filip Pavić – Labyrinth Songs
Drugi album mladog hrvatskog džeziste Filipa Pavića „Labyrinth Songs“ je na duže vreme okupirao jedan od moja dva preostala CD plejera, onaj u kolima (…) Mada je komponovao sve pesme i maestralno (ali nenametljivo) odsvirao gitaru na albumu, ipak ne možemo sve zasluge za lepotu i eleganciju muzike koju slušamo pripisati njemu. Nešto je i do grupe koja ga prati, a to je prva liga mlađih zagrebačkih džezista: Matija Dedić (klavir), Mario Bočić (saksofon), Zvonimir Šestak (kontrabas) i Borko Rupena (bubnjevi). Ovom spisku treba dodati i klaviristu Petra Ćulibrka (o čijem albumu sam pisao u prošlom Dnevniku) koji je stalni član Pavićevog kvarteta za lajv nastupe.
Ono što karakteriše Pavićevu muziku je lirski karakter kompozicija. Topli tonovi koji izlaze iz njegove gitare prosto nameću sličan topao zvuk i ostalim muzičarima koji učestvuju. Najbolji primer te topline je kompozicija „Fifth Of May“ na kojoj pored Pavića svira i Matija Dedić. Moja je preporuka da se uz slušanje pesme istovremeno pogleda video koji je prati sniman negde na Jadranu. Mirno more, pastoralni prizori i muzika koja miluje dušu i budi uspomene – idealna podloga za trenutke reminiscencije kada ih sebi priuštimo.
Ocena: 8.5/10 (Kompletnu recenziju možete pročitati OVDE).
Nemanja Nešić – Na istom putu
Reč „šansona“ (što na francuskom znači „pesma“) se u današnje vreme vezuje za francusku pop muziku i njene najpopularnije izvođače kao što su Edit Pjaf, Žak Brel, Serž Gensbur, Žilber Beko, Šarl Aznavur… Šansona se razlikuje od anglosaksonske pop pesme jer prati ritam francuskog jezika koji je sasvim drugačiji od ritma engleskog. Pedesetih i šezdesetih godina se „primila“ i kod nas, naročito u Hrvatskoj (Ivo Robić, Zvonko Špišić, Arsen Dedić, Hrvoje Hegedušić…) mada je bilo i u Srbiji (Dragan Stojnić i još neki). Zato ne čudi da Nemanja Nešić, šansonjer, prilično često nastupa u Hrvatskoj koja još uvek ima festivale šansone, i postiže na njima određene uspehe. Nisu retki ni njegovi nastupi u Novom Sadu u kome živi, dok su oni beogradski ređi. Njegov novi album sam i dobio u Novom Sadu, na promociji knjige „Četvrta zemlja“ njegovog prijatelja i muzičkog saradnika Miloša Zubca. Tom prilikom sam imao priliku i da ga čujem uživo, i moram reći da da sam bio zadovoljan onim što sam čuo. Opuštenije Nemanja zvuči uživo nego na ploči.
Ono što sam pomislio kad sam čuo disk „Na istom putu“ se potvrdilo kada sam pročitao njegovu biografiju. Naime, Nemanja ima klasično obrazovanje – on je završio muzičku akademiju, odsek kompozicija. To se čuje i u njegovom šansonjerskom izdanju. Sve je savršeno pravilno upakovano, sve se nalazi baš tamo gde treba, nema ni najmanje nepravilnosti, jednom rečju savršeni sklad. To mom razbarušenom rokenrol uhu na prvu loptu ne prija, ali kad prođe period privikavanja, ne može se poreći da mi u nekim raspoloženjima prija da lepotu potražim u savršenom skladu svih elemenata koji čine jedno muzičko delo. Šansona kao žanr dosta polaže na tekst pa i Nemanja u svom pristupu nije izuzetak. Često pribegava pristupu „pevam pesnike“ pa je tako dao muzičku podlogu pesmama Enesa Kiševića, Dobriše Cesarića (svaki je „dobio“ po album) ali, kako čujem, i pesmama Miloša Crnjanskog, koje još nisu diskografski ovekovečene. Na ovom albumu Nešić je kompletan autor (muzika i tekst) ali i izvođač (svira sve instrumente). Nostalgija je ta koja dominira albumom, ali Nešić je dovoljno star da je se lati i da iskristališe ono bitno i lepo iz prošlosti, i da nam svima skrene misli sa svakodnevnih problema na davno prošle dane koji onda baš i nisu bili tako lepi kako su lepi sada kad ih se sećamo.
Kroz njegove pesme provejava seta kao što kod šansonjera i treba da bude. Ipak, moja najdraža pesma sa albuma ne spada u te nostalgično-setne. „Kišni dan“ se zove, a primetio sam je još onom prilikom koju sam pomenuo na početku teksta. Ne samo primetio nego i pevao naredna dva dana bez prestanka onaj zarazni refren „kriv sam ja, kriv sam ja“. Naravno da je šansona žanrovska fioka koja se retko otvara, ali kao i kod svih fioka koje se retko otvaraju, može da se u njima pronađe nešto što ste mislili da ste zauvek izgubili. Mladalačku nevinost, na primer.
Ocena: 8.1/10
Ostali preslušani (i ocenjeni) albumi:
TAPAN – Novi Svet (domaća elektronika, 8.0/10); Cowboy Junkies – Sharon (indie rock, 8.5/10); Ezra Furman – All Of Us Flames (indie rock, 8.2/10); Christy Hays – Sad Songs for Lonely People (country, 8.2/10); Valorie Miller – Only The Killer Would Know (folk, 8.2/10); Indigo Sparke – Hysteria (indie folk, 8.1/10); Maxine Funke – Pieces Of Driftwood (indie folk, 8.1/10); Honey Harper – Honey Harper & The Infinite Sky (americana, 8.1/10); Florist – Florist (indie folk, 8.1/10); Queen Kwong – Couples Only (indie rock, 8.1/10); Malice K – Clean Up On Aisle Heaven (indie rock, 8.1/10); Beth Orton – Weather Alive (folk, 8.1/10); Bruce Springsteen – Only The Strong Survive (soul, 8.0/10); Cass McCombs – Heartmind (indie folk, 8.0/10); Linda Lay – Linda Lay (bluegrass, 8.0/10); Courtney Marie Andrews – Loose Future (folk, 7.9/10); Bill Callahan – Reality (indie folk, 7.8/10); Caleb Caudle – Forsythia (country, 7.7/10); Goon – Hour Of Green Evening (indie rock, 7.7/10); L.A. Salami – Ottoline (indie folk, 7.6/10); Caitlin Rose – CAZIMI (country, 7.5/10); Callista Clark – Real To Me: The Way I Feel (country, 7.2/10); Katie Alice Greer – Barbarism (indie folk, 7.1/10); Paul Cauthen – Country Coming Down (country, 7.0/10); The Bros. Landreth – Come Morning (folk, 6.8/10)
