Bouvi jeste bio kameleon sa „hiljadu“ pojavnih oblika ali se ti oblici nisu smenjivali svakih pet sekundi kao što se smenjuju isečci video klipova u Morgenovom filmu. Bouvi je svoja alter-ega gradio postepeno ali uvek stilski čisto, sa jasnom koncepcijom i sa jasnim razlogom. U stvari, ti likovi su bili kao isklesani u kamenu, sa definisanim osobinama i izgledom (da, Bouvi se bavio i skulpturom, ne samo ovom virtualnom). Počelo je sa Mejdžor Tomom, likom iz pesme Space Oddity koga mnogi i ne doživljavaju kao posebnu ličnost, jer je ipak bio za jednokratnu upotrebu. On kao da je ostao kao talac tamo negde u dubokom svemiru da bude garancija povratka Zigi Stardasta koga su nam poslali na zemlju. Zigi Stardast je, dakle, prva prava kreacija Bouvijeve mašte, androgini roker sa druge planete koji zauvek fiksira glam-rok u našem sećanju. Pravac koji je harao Britanijom početkom sedamdesetih bio je vrlo širok – imao je svoj mejnstrim (T.Rex, Slade, Sweet, Mud) svoje ženski departman (Suzi Kvatro), svoje dečje odeljenje (Wombles) svoju alternativu (Sparks) svoje songrajtere (Stiv Harli iz Cockney Rebel), svoju američku ispostavu (Lu Rid, New York Dolls, Igi Pop, Džobriat, Alis Kuper), svoj rivajvl (Geri Gliter, Alvin Stardast), svoje stiliste (Roxy Music), svoje filosofe (Brajan Ino) i naravno, pre svih, svog ideologa Dejvida Bouvija.

Glam-rok nije bio samo jedan od žanrova roka već rok muzika iz jednog od paralelnih svetova (možda onog iz koga je došao Zigi Stardast?) u kome je stil (forma) podjednako važna ako ne i važnija od sadržaja. Bila je to rok muzika koja je, gledajući iz današnje perspektive, bila rani nagoveštaj dolaska poznog liberalizma poznatijeg kao neoliberalizam. To je period razvijenog kapitalizma u kome klase prestaju da budu važne, čak prestaju da postoje. To je doba individualizma koji hipertrofiše do te mere da postaje egoizam. Svaka osoba je individua za sebe koja uspostavlja svoje sopstvene kriterijume vrednosti. Bouvi ne mari za tradiciju i još manje za mišljenje okoline u trenutku kad postaje Zigi Stardast, androgini vanzemaljac rok zvezda. Bez ustručavanja koketira sa homoseksualnošću izjasnivši se kao bi-, bez kompleksa nosi haljine na nastupima (dobro mu stoje!), sa jasnom namerom da publiku okrene u pravcu tolerancije prema fluidnosti pola i roda. I uspeva u tome. Siguran sam da za moj današnji vrlo tolerantan stav prema LGBTQ+ populaciji mogu da zahvalim upravo Dejvidu Bouviju, iako ga sedamdesetih nisam baš „mirisao“ jer sam ga smatrao blaziranim folirantom koji po svaku cenu hoće da bude originalan svojom pojavom, kad već u muzici nije (ili bar do nekog trenutka nije bio).

Gledajući „Moonage Daydream“ shvatio sam da većim delom nisam bio u pravu – on je bio samo još jedan nesrećni dečak koji je svoje tuge, frustracije i strahove koje vuku korene iz detinjstva sakrio iza maski likova koje je baš zato i kreirao - da se iza njih što bolje sakrije. Ima u filmu jedna fotografija mladog Dejvida Džonsa (to mu je pravo ime) sa majkom i ocem, koja na sličan način kao ona koju je Sufjan Stivens objavio na svom albumu „Carrie & Lowell“, pokazuje da u njegovoj porodici nešto ozbiljno nije bilo u redu. Danas mi nije jasno kako je moguće da ne čujem tugu u njegovom glasu iz „Ziggy“ i „Thin White Duke“ faza njegove karijere. Na koncertnim snimcima iz sedamdesetih kojih je film prepun, on ne peva već vapi u pokušajima da razreši unutrašnje konflikte koji ga muče. Muzika na tim snimcima nije pratila tu emociju, već joj je davala kontrast, pa se Bouvi činio hladan i distanciran. Ime „Mršavi beli vojvoda“ dobro opisuje Bouvijevu pojavu iz tog vremena. Danas proučavaoci njegovog lika i dela taj Bouvijev pojavni oblik vezuju za period „Young Americans“ i „Station to Station“ albuma, ali ja bih ga produžio i na period „Berlinske Trilogije“. Taj „ubermensch“ koncept koji je reprezentovao „Thin White Duke“ sam Bouvi je napustio negde posle „Station To Station“ albuma, kao što je napustio i koketiranje sa nacizmom ali i zloupotrebu stimulativnih sredstava (kokaina) u isto to vreme, pa se verovatno iz tih razloga smatra da je time „penzionisan“ i „mršavi beli vojvoda“. Međutim, snimci iz filma pokazuju da je taj „stajling“, ako izuzmeno promene frizure, ostao i tokom berlinskih godina (uslovno rečeno berlinskih, jer samo jedan album iz trilogije je zaista snimljen u Berlinu).

Danas mi je jasno da je Bouvi, verujem uz uzajamnu podršku njega i Igi Popa i superviziju Brajana Inoa, tokom rada na albumima Low, Heroes i Lodger (koji čine tu trilogiju) uporedo sa snimanjem uspeo da razreši svoje unutrašnje probleme, da se oslobodi straha od shizofrenije (njegov brat od strica koji je bio važan u Bouvijevom odrastanju ju je imao) i da spozna ko je i kakav je i u kom pravcu želi da se dalje kreće. Ključna pesma koja govori o toj spoznaji bila je „D.J.“ sa albuma „Lodger“. „I am a D.J., I am what I play…“ Ja sam ono što sviram – kao najava onoga što će doći, ali sada bez patnje u glasu, samouvereno i poletno. Sad sam novi čovek, ne više nadčovek. Problem sa tim novim čovekom bio je taj što je to bio običan čovek koji je spreman da se prepusti čak i tako banalnoj stvari kao što je zabava. Logično, kao posledica je došao album Let’s Dance, pravi disko album koji je od Berlinske trilogije bio udaljen koliko se udaljen može biti. Bouvi je sada potpuno svoj, više ne vuče nikakvo breme, nema nikakve strahove, nisu mu potrebni stimulansi. A šta smo mi dobili – pa dobili smo prilično dobar album prihvatljiv širokim narodnim masama uz koji se može plesati. Svi albumi koji su posle toga usledili, kada je polet prouzrokovan skidanjem tereta sa njegovih nejakih pleća prošao, bili su albumi kakve bi snimio svaki drugi čovek koji se bavi muzikom kao poslom. Nije u tim delima bilo ni trunke pogonskog goriva za svaku veliku umetnost – nije bilo obične ljudske patnje. Sve do poslednjeg, Blackstar.

Lepo je to uočio režiser Bret Morgen (eto malo i pohvala za njega), pa je taj, ne mali deo njegove karijere uglavnom preskočio. No, „Blackstar“ nije bilo pametno preskočiti, pa je njime sasvim logično zaključio film, jer je to, uz onaj Lenarda Koena, najbolji epitaf koji je neko od muzičara sebi za života uklesao na spomenik. U spotovima njegovih pesama sa poslednjeg albuma predstavljena je javnosti poslednja Bouvijeva inkarnacija, „Blind Prophet“ ili Slepi prorok. Onaj koji „vidi“ budućnost. Bouvi je znao da mu nije ostalo mnogo od života pa je, sasvim u skladu sa konceptualističkim principima kojima je baratao celog života, do detalja izrežirao svoju smrt.

Prvo je objavljen video za pesmu „Blackstar“ u novembru 2015, a onda osmog januara 2016, na Bouvijev rođendan, album istog imena kao i video za pesmu „Lazarus“. Umro je u Njujorku dva dana kasnije, Obe pesme imaju smrt kao temu, dakle Bouvi je opevao sopstvenu smrt za koju je znao da će doći, čak i kada će doći. Po biblijskoj priči o Lazaru, Isus ga je vaskrsao četiri dana posle njegove smrti, kao što je i Bouvi, preko pesme Lazarus posle svoje smrti virtuelno vaskrsao na svim elektronskim medijima. Bret Morgen po mom mišljenju nije dovoljno istakao ovaj ultimativni umetnički čin kojim je Dejvid Bouvi revalorizovao sam sebe kao umetnika. Time je postao jedan od retkih koji je onoj banalnoj tvrdnji „umetnost je veća od života“ dao potvrdu svojim konačnim performansom. S obzirom na svoje godine, imao sam, na žalost, vremena i prilika da uvidim da ogromna većina ljudi u trenucima kad im se bliži kraj, naravno, kad znaju da im se bliži kraj, postaje sebična i misli samo na to kako da produži sopstveni život. Ne padaju im na pamet da tu svoju koncentraciju na želju za životom traće baveći se ičim što izlazi iz tog njihovog fokusa. Bouvi je, međutim, uspeo da se pomiri sa smrću mnogo pre nego što je došla, da bi mogao da se punim kapacitetom posveti svom završnom umetničkom delu – režiranju sopstvene smrti i onoga što će doći posle nje. Kažu da je ostavio petogodišnji plan aktivnosti za period kada njega ne bude bilo.

Kad se osvrnem na njegov životni put, možda je to njegovo specifično „hvala“ umetnosti kao takvoj, koja ga je na kraju krajeva izbavila iz ličnih ambisa u kojima se u jednom delu svoga života nalazio. Imajući u vidu njegov život i karijeru, ne bi smelo da se dogodi da film o njemu bude naporan. A desilo se, na žalost, baš to. Ovo je, naravno, samo jedno mišljenje koje, siguran sam, neće sprečiti Bouvijeve fanove da uživaju u filmu. A Bouvi? Iako je pred kraj života izjavio da mu još malo fali da postane ateista, ipak je njegov pepeo posle kremacije razvejan po ostrvu Bali po budističkom obredu. Ne iznenađuje me što se opredelio za tu varijantu, jer ona daje najviše mogućnosti za reinkarnaciju. Verovatno se i sam pitao u kom obliku će se ponovo pojaviti. I mi smo radoznali, ali još uvek čekamo. Još nam se nije javio.