RECENZIJA: Bruce Springsteen – Western Stars

17 jun 2019
Author :   Srđan Strajnić

Čini mi se da po prvi put pišem o Springstinu, jednom od autora iz sedamdesetih uz koje sam praktično odrastao, pa će uvodni deo teksta biti duži nego obično. Moram odmah reći da su veći uticaj od njega na formiranje mog svetonazora, kad se radi o rok muzičarima, imali su samo Bob Dilan i Džoni Mičel. Biće vam, dakle, jasno da eventualne primedbe na ovu ploču nisu posledica animoziteta prema njemu, već naprotiv. Brus je svoje najbolje radove napravio sedamdesetih godina prošlog veka, nešto kasnije od Dilana i Džoni jer se kasnije i pojavio na sceni, s tim da je on, za razliku od pomenutih, držao visok kvalitet sve do sredine osamdesetih (do Tunnel of Love, 1987). Slično Dilanu, imao je on i kasnijih godina povremene bljeskove, kao onaj iz 2006., We Shall Overcome: The Seeger Sessions, iako treba reći da se u tom konkretnom slučaju radilo o obradama pesama drugog autora, Pit Sigera. Dakle, do 1987. Springstin je definisao ne samo tematski okvir svojih pesama već i standardnu devijaciju njihove forme.

Da pojasnim prvo tematski okvir: ako bi se jednom rečenicom opisala tematika Springstinovih pesama ona bi glasila „posle napornog radnog dana u fabrici ubaci pakovanje od šest piva u kola, odvrni radio, izađi na autoput i vozi ka horizontu ali ne zaboravi da sutra moraš ponovo na posao“. Kao pesnik američke radničke klase liberalne provenijencije on ne poseže za revolucijom kao načinom njihovog izbavljenja, već za eskapizmom gde se mala pobeda nad turobnim životom ostvaruje prepuštanjem jeftinim zadovoljstvima u slobodnom vremenu. Imajući to u vidu, sasvim je opravdano pitanje: da li se Springstin bori za prava radničke klase, ili je pacifikuje? NFL na TV-u, kokice, pivo, tumaranje autoputevima… da li je to poželjnije korišćenje slobodnog vremena nego obrazovanje ili borba za jednaka prava?

Pod „standardnom devijacijom forme“ podrazumevam stepen odstupanja od primarne forme što je u Brusovom slučaju forma rok grupe (čitaj: E Street Banda). On je do te 1987- zaokružio sva svoja moguća odstupanja od osnovne forme snimivši, respektivno, akustični folk album (Nebraska), pop-rok album (Born in the USA) i pop album (Tunnel of Love). Sva njegova kasnija odstupanja od osnovne forme rok benda spadaju u neku od navedenih kategorija.

Album Western Stars pripada grupi njegovih albuma koji odstupaju od njegove standardne forme rok grupe. Album je "autoeklektičan" jer je na njemu zastupljen svaki od iskoraka iz forme koje je Brus primenjivao – i akustični folk, i pop-rok i pop. Možemo zaključiti da se Springstin sa svojim novim albumom i dalje kreće u okvirima koje je još davno sam sebi zadao. Koliko uspešno, pitanje je sad?

Relativno uspešno. Dokaz apsolutnog uspeha bi bio ako bi neka od ovih pesama ušla u top 30 pesama njegovog celokupnog opusa. Skoro sam siguran da se to neće dogoditi. S druge strane, pesme su sasvim dobre, po neka i više od toga, naročito ako se imaju u vidu godine njihovog autora (uskoro će imati 70). Čini se da su prevelika očekivanja fanova doprinela blagom razočaranju posle prvih preslušavanja. Prevelika očekivanja uvek dovode do ovakvog ishoda (setite se samo razočaranja u poslednju sezonu „Igre prestola“). Ipak, u njegovu odbranu moram reći da je nepravedno od Springstina u ovoj fazi njegove karijere i u ovoj životnoj dobi očekivati nekakve revolucionarne novine, tim pre što je Brus institucija koja ima odmah prepoznatljiv zvuk. Svaka, i najmanja promena (poput tih famoznih glenkembelovskih violina) može da izazove neprihvatanje čak negodovanje obožavalaca. Inače, ima istine u tom čestom poređenju sa Glenom Kembelom (Campbell) ne samo zbog diskretnih violina, iako važi samo za nekolicinu pesama što ću u daljem tekstu naglasiti.

I sam naslov albuma „Western Stars“ bi mogao da nas navede da pomislimo da se radi o Springstinovom kantri albumu, čime bi moja teorija o standardnoj devijaciji pala u vodu. Ipak, nema razloga za strah, nije to, naravno, pravi kantri. Ne može ni da bude, jer Springstinov zvuk je toliko karakterističan da svaki žanr koji upotrebi uspešno springstinizuje, i to toliko da ga je teško čak i prepoznati. "Springstinizacija" je prisutna i u temama kojima se pesme bave i u strukturi pesama.

Već sa prvom pesmom „Hitch Hikin’“ smo krenuli „on the road“ ili na put, ako više volite po naški. Sa „The Wayfarer“ smo ostali na tom putu. „It’s the same old story…“ kaže Springstin u toj pesmi, a ja potvrđujem, ista je to priča, i muzički i tekstualno. Kao da je album sponzorisalo Ministarstvo transporta, sa autoputa prelazimo na železnicu. Ne znam da li se radi o brzim prugama, ali evo nas u vozu za Tuson u trećoj pesmi sa albuma („Tucson Train“). „Western Stars“ koja sledi mi je jedna od omiljenijih pesama jer akustična gitara i vokal asociraju na pesme sa albuma „Nebraska“, ali ovde imamo i dodatak u vidu slajd gitare i diskretnih gudača koji ni najmanje ne smetaju. Finale ove vestern sage je grandiozno, pominje se i Džon Vejn, glavom i bradom. „Sleepy Joe’s Caffe“ je svratište bajkera i kamiondžija negde na autoputu pa ga je Springstin opevao springstinovskim honki-tonkom. „Drive Fast (The Stuntman)“ je njegova tipična balada circa „The River“, kojoj se nema šta zameriti osim činjenice da se čini kao da smo je već mnogo puta čuli. „Chasin’ Wild Horses“ je jedan od bisera ove ploče – govori o radniku službe za upravljanje državnom zemljom koji se bavi zaštitom divljih konja koji su ujedno metafora za neobuzdani temperament glavnog junaka. „Sundown“ nas vraća u sedamdesete, ali ne Brusove sedamdesete (najbolje godine njegovog života) već u sedamdesete Glen Kembela i drugih, manje kvalitetnih zvezda preproduciranog kalifornijskog mejnstrim kantrija. To je pesma koja mi nije legla. Ali baš nije. „Somewhere North of Nashvile“ je opet stari Springstin, dobra, ali prekratka da bi ostavila značajniji utisak. Zato je tu „Stones“, u kojoj se radi o tome da je neko nekog lagao što je ostavilo posledice, ali ne takve da ih izlazak na hajvej (highway) ne bi mogao rešiti.

„There Goes My Miracle“ i „Hello Sunshine“ su izdati kao najavni singlovi. Prva je opet glenkembelovska, ali znatno dopadljivija od prethodno pomenute „Sundown“, dok je druga, „Hello Sunshine“, neuobičajeno za Springstina optimistička, bar kada je o naslovu reč. Kao da mu je dosta besciljne vožnje autoputevima, kao da mu je dosta dosadne svakodnevnice, pa priziva sunce da ostane. Ali, nema velike nade za radničku klasu, pa taj refren više liči na vapaj umirućeg. Tek poslednja „Moonlight Motel“ je eksplicitno ljubavna, gde je opet autoput lek za nesrećnu ljubav. Kad se sve sabere, Springstin je kao prevozno sredstvo u deset pesama koristio automobil, a u po jednoj divlje konje i voz. U jednoj je bio statičan. Izgleda da je ona rečenica koju sam u uvodu napisao o tematskom okviru Springstinovih pesama sasvim tačna.

Iz izloženog bi se moglo zaključiti da je ovo Springstinov svojevrsni „Chisholm Trail“. Za one koji ne znaju, to je put kojim su teksaški rančeri gonili stoku na sever, do Kanzasa, gde su je prodavali po znatno povoljnijim cenama. Na tom teškom putu poneko grlo stoke je ugibalo i gubilo se, često je krdo desetkovano stizalo u Kanzas. Tako isto Springstin iz Nešvila u Nju Džersi goni inspiraciju koja mu je potrebna da osveži svoju karijeru. Bojim se da je i Springstinu poneko grlo umaklo, pa je u Nju Džersi stigao sa onim što mu je preostalo, a to je dovoljno tek za ocenu ispod.

7.5/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio