Nina Nastasia – Riderless Horse

Interesantna je moja istorija sa Ninom Nastasjom. Prvi put sam je čuo 2010 (kaže Last.fm) i to njen šesti album „Outlaster“ kome sam se vraćao nekoliko puta narednih godina. Interesantno je da joj je to bio poslednji album pre ovoga o kome pišam. Misteriozni nestanak sa muzičke scene je u par navrata prekidan, što nastupom što singlom iz 2017. Taj nestanak je razjasnila sama Nina rekavši otprilike da je razlog povlačenja iz muzičkog (i ne samo muzičkog) života bila patološka veza u kojoj su bili ona i Kenan Gudjonson, njen partner i producent. Veza je bila takve prirode da ih je oboje potpuno odvojila ne samo od muzike, nego i od prijatelja i rodbine. Nina je Gordijev čvor kojim su bili vezani presekla tako što je napustila Kenana koji je nedugo zatim preminuo od suicida (ako niste znali, tako se to politički korektno kaže!). Album „Riderless Horse“ je za Ninu deo procesa oporavka pa pored iskazivanja žalosti donosi i trenutke njenog dizanja na noge i ponovnog otkrivanja same sebe. Ovo poslednje i jeste simbolika vađenja čepa iz boce koje se čuje na otvaranju albuma – boce u kojoj je godinama bila zatvorena. Nema više harmonika i gudača, nema više ukrasa koji su, sada je jasno, bili posledica Kenanovog upliva u kreativni proces. Ostala je samo akustična gitara i Ninin glas u prvom planu, ali, kao je i sama rekla u tekstu koji prati ovaj album, nije žaljenje jedino o čemu peva, tu je i novostečena sloboda i u stvaranju ali i lična sloboda. Naime, Kenan Gudjonson je od samog početka njene karijere imao kontrolu, slobodno se može reći, nad celokupnim njenim bitisanjem, ne samo nad njenim umetničkim radom. Što bi se reklo, sistematski ju je „ubijao u pojam“. Oslobađanje od njegovog uticaja nije promenilo njene melodijske linije koje su mi i dalje bliske, kao da su seo mog unutrašnjeg pulsa. Najbolje mi je „legla“ „Just Stay In Bed“ ali ipak nije dostigla „Our Discussion“, meni najdražu njenu pesmu sa albuma koji je prethodio Outlasteru, a koji je radila sa australijskim bubnjarem Džimom Vajtom. Taj album sam prvi put čuo tek ove godine iako je izašao još 2007, i mogu reći da mi je to i posle preslušavanja novog i dalje njen omiljeni album. „Riderless Horse“ je ipak dovoljno dobar da uđe u top 10 za 2022 godinu. (8.5/10)

Martha Spencer – Wonderland ( 8.8/10) Prikaz pročitajte OVDE

Ty Segall – Hello, Hi

Neverovatno! K’o da su Bitlsi vaskrsli i da su na kreativnoj probi! Da li je to što su vaskrsli dobro ili loše nek procene ljubitelji Bitlsa ali utisak me ne vara – čak i boja glasa podseća na Lenona i Makartnija, da ne govorimo o melodijama i načinu sklapanja pesama. Sličnost je zapanjujuća. Da se razumemo, ovo nisu briljantne pop pesme kojima su Bitlsi zaslužili globalnu slavu, zato sam i rekao „kao da su na kreativnoj probi“ već crtice i skice nečega što bi mogle biti ozbiljne pesme da se na njima poradi. Mogao je i Taj da se oproba u bitlsovskom načinu pravljenja pesama. Oni su najčešće od dve ili više pesama pravili jednu. Spajali su Lenonov refren i Makartnijevu strofu ili obrnuto po principu „gde ja stadoh ti produži“. Taj Segal mora sve sam da radi pa rezultat nije toliko spektakularan. Kod Bitlsa je u pitanju kondenzovana muzička snaga, kod Taja svi ti napevi na kraju malo smore (bar je tako u mom slučaju). S druge strane, za mene je osveženje ovaj singer/songrajterski album posle kiše agresivnih rokerskih albuma koje je Taj Segal redovno izbacivao tokom godina. Još nešto – ta bitlsovština koje nisam bio svestan dok sam slušao njegove rokerske albume je i tada očigledno bila prisutna čim sam uvek imao određenu distancu prema njemu. Ko zna moj odnos prema Bitlsima, taj zna šta sam ovom rečenicom hteo da kažem. (8.0/10)

Maz O’Connor – What I Wanted

Maz O’Konor je britanska autorka i to se prepoznaje posle nekoliko desetina sekundi prve prave pesme na albumu „What I Wanted“. Što više slušam folk, to mi je jasnije da se američki i britanski folk, mada važe za najbliže srodnike, ipak suštinski razlikuju. Poreklo izvođača jednog i drugog je isto, evropsko, ali kao da su oni koji su otišli u Ameriku, mada su dosta od svog evropskog muzičkog nasleđa poneli sa sobom, ipak ostavili jedan njegov mali ali bitan deo. Deo koji se čuje kod Maz O’Konor a ne čuje se kod Marte Spenser na primer. Ne znam kako bih ga nazvao, pokušao bih sa „nasleđe evropske klasične muzike“. Ili možda bolje „izostanak gruva“. Teško je rečima objasniti šta je gruv, jer i pored mnogih pokušaja da se objasni, nijedan nije uspeo da obuhvati sve aspekte. Najbolja definicija je ona koju je dala neurologija a koja kaže (prevod je moj) „gruv je primer sprege senzornog i motornog nervnog sistema čoveka koja se ostvaruje putem biofizičkih i sinaptičkih procesa. Uprošćeno, na muziku koja ima gruv reaguju i čula i mišići čoveka u procesu koji je prekomplikovan da bih sada ulazio u njega. Još prostije, muzika koja pokreće/tera na ples ima gruv.

Evropske folk balade gruva nemaju što ne znači da ga je lišen kompletni evropski folk. Irski ples, mazurka, tarantela, srpsko kolo i druge narodne igre ga svakako imaju. Britanske folk balade ne! Živo se sećam nastupa Alisdera Robertsa, škotskog folkera, u KC Gradu, i dva tradicionala koja je otpevao na bis. Publika je, preplavljena emocijama, slušala njegovo izvođenje kao skamenjena – slobodno se može reći da su prisutni doživeli kolektivno spiritualno iskustvo. Pokreta, međutim, tu nije bilo. Britanski folk pevači su, bar meni tako izgleda, glasnogovornici tradicije, to jest moralnih vrednosti naroda kojem pripadaju. U njihovom glasu se jasno čuje da to što izgovaraju nije njihov lični stav, da su oni samo medijum kojim se prenose poruke. Američki folkeri, nasuprot tome, prilaze celoj stvari daleko ličnije. Slične poruke su i dalje tu, jer ogromna većina američkih folkera pripada istom civilizacijsko-religioznom krugu kojem pripadaju britanski folkeri, ali u njihovim pesmama preovlađuje lično iskustvo, pa se pesme izvode u svoje ime, a ne u ime nekakve imaginarne zajednice. Zato su britanske folk pesme skoro uvek u trećem licu jednine (ili množine) a američke u prvom ili drugom (ja ili ti za razliku od on, ona i oni). Ta razlika uzrokuje pojavu ili odsustvo „gruva“.

Da se najzad vratim na Maz O’Konor, posle ove neophodne digresije. Ona je snimila konceptualni folk album zapakovan u indi-pop pakovanje, po romanu Džona Banjana (John Bunyan) „Hodočasnikov put“. To je, u najkraćem, spiritualni put hrišćanina od ovozemaljskog života do rajskog naselja. Muzika koja se čuje na albumu je, sasvim logično, bliža gregorijanskim napevima nego pesmama Džonija Keša ali samo po osećaju, naravno. To što sam je poredio sa crkvenim pevanjem ne znači da nije ugodna za slušanje, povremeno je čak i zabavna. Meni ipak smeta inače sasvim primereno odsustvo telesnog u njoj. Dakle, koncept koji je odabrala O’Konor je izveden do kraja, bez odstupanja, pa će ocena, nezavisno od mog sviđanja ili ne sviđanja, biti relativno visoka. (8.0/10)

Dr. John – Things Happen That Way

Stari majstor nije više među nama ali nisam mogao da odolim da ne „kupim“ njegov novoizašli album. Koliko je Mak Rebenak (to mu je pravo ime) bitan za muziku Nju Orleansa zna svako ko se malo dublje upustio u tu priču, ali to nije ništa prema tome koliko je muzika Nju Orleansa bitna za nastanak popularne muzike uopšte. U tom gradu u Luizijani su nastali prvi džez bendovi, odatle je sve krenulo. Na ovom albumu Doktor je na pola-pola. Polovina pesama su obrade, polovina originali. Ali, kao što znate, njegov vokal je toliko karakterističan da šta god otpeva dobija njegov karakterističan zvuk, pa tako i ove pesme iz repertoara Vilija Nelsona, Henka Vilijamsa i Kauboj Džek Klementa. On je u stanju da i kantri pretvori u njegovu originalnu mešavinu bluza i soula i da mu da njuorleanski obol. Druga važna inspiracija za album bila je njegova stara fascinacija – gospel muzika. Većina njegovih pesama sa albuma je inspirisana njome, kako tri do sada neobjavljene tako i one iz njegovog starog repertoara, pa i obrada Travelin Wilburys pesme „End of the Line“. Na albumu gostuju Vili Nelson, Lukas Nelson i Promise of the Real i Aron Nevil. Naravno da album „Things Happen This Way“ neće izazvati nikakvu revoluciju, niti mu je to bila namera, ali će slušaocu na efikasan način pokazati da majstor ostaje majstor. (8.1/10)

Andrew Combs – Sundays

Bio je potreban nervni slom da Endru Kombs krene sa kreativne mrtve tačke u koju je dospeo. Ne znam ni povod ni uzrok nervnog sloma, samo znam da se dogodio negde tokom epidemije korone, posle relativnog neuspeha albuma „Ideal Man“. Mladi Kombs je krenuo odlično 2010. kada je izdao dobro prihvaćeni EP „Tennessee Time“ sa sedam pesama rađen u maniru folk kantrija sa primesama soula (naročito u mojoj i dan danas omiljenoj njegovoj pesmi „Hummingbird“) koji je danas nemoguće pronaći na striming platformama, međutim, već tada je primećen njegov glavni problem. U današnjem Nešvilu na žalost nema mesta za novog Gaj Klarka ili Kris Kristofersona pa je prostor za Endrua bio vrlo sužen. Ipak, on je i u tom suženom prostoru ostavio traga sa svoja prva četiri albuma, redom, Worried Mind, All These Dreams, Canyons of my Mind, 5 Covers and a Song EP. Ono što se dalo primetiti od prvog njegovog izdanja je da preferira složenije aranžmane za šta je potrebno imati grupu. I on ju je formirao ali ne po kantri nego po rok obrascu. Nije ni čudo što se na albumu „Ideal Man“ iz 2019. jasno počeo da čuje rok. Album samo u retkim trenucima podseća da ga je snimio neko ko je počeo kao kantri izvođač. Nije to naravno agresivni rok, nego sasvim suprotno, vrlo umiven (malo previše umiven!) rok srednjeg tempa otpevan blagim, plišanim glasom Endrua Kombsa. Njegov prijem je bio baš takav – blag, da ne kažem mlak, što je i logično kad se menja žanr. Stara publika otišla, nova nije došla. I onda se pitam otkud nervni slom.

Međutim, Endru se posle tog neprijatnog događaja vratio kao drugi čovek. I dalje je to isti onaj mek i osećajan glas, i dalje je tu talenat za smišljanje melodija, i dalje je tu dobar ukus (nema kod Endrua preterivanja bilo koje vrste). Tu je i nešto novo. Već po prvim taktovima čućete da je Kombs odlučno zakoračio ka soft roku koji se u nekim trenucima može porediti sa Steely Dan (čujte pesmu „Anna Please“). Tu su i primese soula, pre svega zbog boje glasa i povremenog odlaska u visoke registre. Moram pohvaliti glasovne mogućnosti Kombsa, koje su uvek u funkciji pesme, bez ikakvog samoisticanja. Ono što daje specifičan zvuk albumu „Sundays“ (sniman je samo nedeljom u doba izolacije tokom korone – otuda naziv albuma) je upotreba drvenih duvača, klarineta najviše koje je svirao Tajler Samers (Tyler Summers). Oni doprinose toplini koja je već prisutna zahvaljujući toplom Kombsovom tenoru. Toj ušuškanosti doprinosi i to što je album snimljen u mono tehnici, pa još kad tome dodamo spot za pesmu „The Ship“ u crno-beloj tehnici možemo reći da je Endru Kombs uspeo u svojoj nameri da slušanje albuma stvori ugođaj koji imamo pri gledanju crno-belog filma. Uspeo je i u tome da taj njegov zvuk bude sasvim autentičan, da nema pandana na aktuelnoj muzičkoj sceni. (8.2/10)

Joe Pug – Nation Of Heat (Revisited)

Džoa Puga pratim još od kraja prvog desetleća ovog veka, iz vremena pre striming servisa, kada je postojao tek Bandcamp. Tu sam i napravio prvi kontakt sa gospodinom Puljezeom (Pug je skraćenica od Pugliese). U februaru 2008 godine izašao je EP sa sedam pesama pod imenom „Nation Of Heat“ koji je doživeo ne veliki ali ipak sasvim pristojan uspeh, koji je učinio Puga vidlljivijim i omogućio mu veliki broj nastupa širom Amerike. Nije ni čudo, jer bio je to odličan EP koji je imao, ako se ja pitam, tri odlične pesme: Hymn #101, Hymn #35 i „I Do My Father’s Drugs“ a ni preostale četiri nisu bile za bacanje. Četrnaest godina i pet albuma kasnije, Pug je odlučio da ponovo objavi taj svoj prvi EP sa istim pesmama ali u drugačijim aranžmanima i unekoliko izmenjenim redosledom. Činjenica je da pet studijskih, jedan lajv album i još jedan EP nisu dostigli kvalitet prvog EP-ja a razlog leži u tome što na njima nije bilo dovoljno „jakih“ pesama – izgleda da se Pug „ispucao“ na svom prvom EP-ju. Zato me ne čudi što je ponovo posegnuo za njima da im da novo, bendovsko ruho. I opet se pokazalo da je dobra pesma prosto dobra pesma i da je aranžman ne može bitno ni popraviti ni upropastiti. Verujem da će se nekome ko prvi put čuje te pesme sada, u ovim novim aranžmanima i postane familijaran s njima, one uvek u ovom novom obliku više sviđati od starih, originalnih verzija. Meni neće. Ja sam od onih kojima ona verzija koju prvi put čuju ostaje omiljena. Najbolji primer je pesma Willin’ od Little Feat koju sam prvi put „usvojio“ na albumu „Waiting For Columbus“ iako je pre toga zvanično objavljena na dva njihova albuma, u različitim verzijama. Dakle, ostaju mi draže akustične verzije Džo Pugovih pesama sa prvog EP-ja, mada shvatam potrebu autora da nam pruži uvid u alternativne varijante tih pesama. Jeste dodata izvesna tenzija koje u prvom izdanju nije bilo. Te nove verzije svakako bolje korespondiraju sa sadašnjim trenutkom ali kao što rekoh, navika je čudo – teško je se osloboditi. Sad ću da skočim sam sebi u usta, ali, posle nekoliko preslušavanja, pesme koje su mi se prvobitno manje sviđale, kao „Speak Plainly Diana“ i „Nation Of Heat“ mi u novim verzijama zvuče bolje, jer su tečnije i dramatičnije što daje novi kvalitet. Ono što je na oba izdanja ostalo konstanta je izuzetno Pugovo sviranje usne harmonike. Kao zaključak reći ću da ovaj Pugov povratak svojim starim pesmama ima smisla, i za njega i za slušaoce, pa ću ga oceniti maksimalnom ocenom koju može dobiti album obrada (pa i ako su obrade samog sebe). (8.0/19)

Ivan Grobenski – Apocalipstick (9.0/10) Prikaz pročitajte OVDE

Petar Ćulibrk Worlds Okayest Pianist – Old School

Verovali ili ne, vaš recenzent je, sticajem okolnosti, imao priliku koja se običnim smrtnicima retko pruža, da pre više od pet godina sedne za Stejnvej klavir u Maloj dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu, baš onaj na kome je Petar Ćulibrk snimio albim „Old School“. Naravno da nikakav suvisli zvuk nije izlazio iz tog vrhunskog koncertnog klavira posle mog pritiskanja dirki, za razliku od zvuka ovekovečenog na CD-u „Old School“, nastalog kao posledica rada Ćulibrkovih prstiju i ne manje važno, njegovog mozga. Moram ovde da kažem da se moji daljnji komentari ne baziraju na poznavanju muzičke teorije (jer je uopšte ne poznajem) već na čistom slušalačkom osećaju. Jesam ja ranije, u jednom periodu intenzivno slušao džez i mislim da sam čuo sve što se mora čuti kao deo opšte kulture ali ne smatram sebe nikakvim stručnjakom na tom polju. Ipak, pošto sam lepo zamoljen, reših da napišem par rečenica o albumu.

Mladi džez pijanista Petar Ćulibrk se opredelio da album „Old School“ bude odsviran na klaviru, bez upliva drugih instrumenata. To će nam pojednostaviti potragu za onim džez pijanistima koji su najviše uticali na njega. Uostalom, Ćulibrk na svojoj Bandcamp stranici i sam navodi svoje glavne uticaje. Uticaj Oskara Petersona se svakako čuje u njegovoj svirci, bar u onom njenom segmentu koji „vuče“ na Lista, Baha i Šopena. Ćulibrk na sličan način usvaja zaostavštinu Bila Evansa i Kita Džereta – u svojim kompozicijama manje se bavi svingom, više metodologijom klasične muzike. Ne ulazeći dalje u analizu koja uveliko prevazilazi moje kompetencije, ono što čista srca mogu reći je da mi se album svideo i kao celina i kao zbir pesama. Jeste to „old school“ džez, doduše pod jakim uticajem evropske muzike, ali onaj koji kao dodatni kvalitet poseduje i džeretovsku improvizatorsku crtu i određenu ritmičnost koja se teško može definisati kao sving. Više je to ritmičnost koja se sreće u klasičnoj muzici. To je muzika koja kao dodatni kvalitet poseduje i suptilnost i mekoću koje će i neljubitelja džeza naterati da sasluša i možda zavoli Ćulibrkove kompozicije. Ja sam ih iz prve zavoleo. Što se tiče ocene, uvek se postavlja pitanje relevantnosti te muzike u trenutku ocenjivanja ali pošto taj odgovor ne znam osloniću se isključivo na svoj emotivni doživljaj. Zato će ocena biti prilično visoka. (8.5/10)

Bonny Light Horseman – Rolling Golden Holy

Drugi album folk supergrupe koju čine Anais Mičel (Anais Mitchell), Džoš Kaufman (Josh Kaufman) i Erik D. Džonson (Eric D. Johnson) se zove „Rolling Golden Holy“ i za razliku od prvog, sastoji se isključivo od originalnog materijala. Da budem sasvim precizan, na prvom albumu se takođe nalazi originalni materijal ako se posmatra sa postmodernističke tačke gledišta. Naime, mada su korišćeni i tekstualni i muzički motivi starih engleskih folk pesama, oni su prekomponovani to jest prespojeni na takav način da su s pravom potpisani kao autorske kompozicije. Prvi album, posledično tome, zvuči kao tradicionalni folk pa je razumljivo da je bio plasiran na visoko petnaesto mesto moje godišnje liste za 2020. godinu. Ovaj novi je čvršće zakoračio ka indi-folku koji je prirodno okruženje sva tri člana grupe. Reći ću nekoliko reči o svakom od njih. Anais Mičel ima zavidnu solo karijeru u kojoj album „Hadestown“ zauzima počasno mesto, mada njen ovogodišnji album koji nosi njeno ime ne zaostaje mnogo, ako uopšte zaostaje. Džoš Kaufman je siger/songrajter i multiinstrumentalista koji je sarađivao sa Don Lends (Dawn Landes), Džoš Riterom (Josh Rutter), The War On Drugs, Bob Vajrom (Bob Wier), Lisom Hanigan (Lisa Hannigan), The National, Tejlor Svift (Taylor Swift) i drugima. Erik D. Džonson je osnivač folk-rok grupe Fruit Bats a bio je član indi-rok grupe The Shins. Eto zašto sam ih na početku teksta nazvao supergrupom. No, da se vratim na novi album. Kao što posredno rekoh, čvršći je od prethodnog i nekako mi se čini da je na njegov zvuk najviše uticala gospođa Mičel. Ona je na svom ovogodišnjem solo albumu bila škrtija što se muzičke podloge tiče, nije to bilo tako gusto „tkanje“ kao što je na Bonny Light Horseman drugom albumu, ali je senzibilitet sličan. Recimo, pesma „Comrade Sweetheart“ sa „Rolling Golden Holy“ mogla se komotno naći na njenom solo albumu. Volim ja minimalizam, pa i taj sa njenog solo albuma, ali mi nisu mrski ni bogati aranžmani Bonny Light Horsemana a kad se na to doda i raznovrsnost koju daju ženski i muški vokali na „Rolling Golden Holy“, jasno vam je da će ocena morati biti u najmanju ruku ista. (8.3/10)

Ostali:

Gary Lucas – The Great Lost Gods and Monsters Live (rock, 8.2/10); Brennen Leigh & Asleep At The Wheel – Obsessed With The West (country, 8.1/10); Amy Ray – If It All Goes South (americana, 8.1/10); American Aquarium – Chicamacomico (americana, 8.1/10); Kelsey Waldon – No Regular Dog (country, 8.0/10); Abigail Lapell – Stolen Time (folk, 8.0/10); Valerie June – UnderCover (covers, 8.0/10); Sunny Sweeney – Married Alone (country, 8.0/10); Jesca Hoop – Order Of Romance (indie folk, 7.9/10); Hackensaw Boys – Hackensaw Boys (bluegrass, 7.8/10); Samantha McKaige – Bury Me Please in the Puget Sound (folk, 7.8/10); Amanda Shires – Take It Like A Man (country, 7.7/10); Paolo Nutini – Last Night In The Bittersweet (pop rock, 7.6/10); Bill Scorzari – The Crosswinds of Kansas (folk, 7.6/10); Jack White – Entering Heaven Alive (indie rock, 7.5/10); Freedy Johnston – Back on the Road to You (americana, 7.5/10); Destroyer – Labyrinthitis (indie folk, 7.5/10); Nathalie Pavlovic – You Can’t Take It When You’re Gone (indie folk, 7.4/10); BoDeans – 4 the Last Time (indie rock, 7.4/10); Justin Saladino band – Honest Lies (roots, 7.4/10); Jonah Tolchin – Lava Lamp (folk, 7.3/10); The Slocan Ramblers – Up the Hill and Through the Fog (bluegrass, 7.0/10); 49 Winchester – Fortune Favors the Bold (country, 7.0/10).