Drugi album „svetskog naj okej pijaniste“ Petra Ćulibrka nastavlja tamo gde je prvi stao – nastavlja sa utvrđivanjem njegove čvrste pozicije pri samom vrhu domaćih džez klavirista. Ono što sam napisao za njegov prvi album (OVDE) važi i dalje, s tim što ovaj, tu i tamo, izlazi iz manira evropskog džeza. Drugim rečima, negde iza ugla pomalja se swing (P’doobah Blues) gde je to „P’doobah“ onomatopeja sving ritmičkog paterna, a nije daleko ni „Legacy“ na kojoj saksofon svira Oliver Potočnik koji me je podsetio na duvačke linije Big benda Kaunta Bejzija, mada Ćulibrk u jednom intervjuu navodi Koltrejna kao inspiraciju za tu pesmu, ali i Džon Koltrejn je uzeo ponešto od Bejzija. Uostalom, poslušajte legendarni album „Atomic Basie“ Bejzijevog Big benda pa prosudite sami. Izdvaja se i pesma „Dance Class“ koju Ćulibrk izvodi sa basistom Zvonimirom Šestakom koja organski povezuje muziku i ples i to kroz kubansku salsu, omiljenu nastavnu jedinicu svih škola plesa (znam da jeste, iako imam zabranu upisa u takve škole koja važi za ceo region hehe). Gitarista Filip Pavić o čijem sam albumu „Labyrinth Song“ pisao, svirao je sa Ćulibrkom na „naslovnoj „Sail Away“, koja je jedan od mojih favorita.
Album se sastoji od devet pesama, koje je sve komponovao Ćulibrk, s tim da je sedam friških, nastalih na talasu uspeha prethodnog albuma i dve (“Square One” i “P’doobah Blues”) starije, ova druga više od deset godina. Za nju je vezana simpatična anegdota koju je Petar ispričao na gostovanju u emisiji „Balkanski špijuni“ kod Ivana Djanga Laića na radiju Nacional: na nekom seminaru u Opatiji koji su držali profesori džez akademije iz Graca, jedan od njih je objašnjavao šta je to sving u džezu ponavljajući u željenom ritmu tu reč „P-du-ba“ sa tvrdim nemačkim akcentom, što je Ćulibrka inspirisalo da ovekoveči taj trenutak svojom kompozicijom.
Samo su tri već pomenute sa gostujućim muzičarima, na ostalih šest je samo Petar Ćulibrk i njegov klavir. Ali, ne bilo kakav klavir. Radi se o Steinway klaviru napravljenom 1932. godine koji ima zaista prelep zvuk. Ako se zna da i za Stainway klavire važi ono pravilo koje važi za dobra vina da su neke godine proizvodnje bolje od nekih drugih godina, a znalci kažu da za Steinway klavire najbolje tridesete i četrdesete godine prošlog veka, onda je takav zvuk sasvim očekivan. Mada ni onaj veliki koncertni Steinway iz Male dvorane Lisinskog na kome je snimljen prethodni album nije bio mnogo lošiji. Ova pohvala zvuku klavira je ujedno i pohvala „Sunday“ studiju Svena Pavlovića iz Svete Nedelje u kome je album snimljen, Svenu kao snimatelju i muzičkom producentu Peru Mihojeviću. Posebne pohvale idu dizajneru omota Miru Tomiću, koji je radio omot i za prethodni Ćulibrkov album.
Na kraju, moram reći da su me džezu koga sam davno prestao da slušam vratili baš Ćulibrk i njegov saradnik Pavić, uz Amaliu Baraonu sa kojom su oba ova muzičara sarađivala, ali i ekipa (relativno) mladih beogradskih džez muzičara okupljenih oko saksofoniste Luke Ignjatovića koju sam sticajem okolnosti počeo da pratim nekoliko godina ranije. Ono što bih najviše voleo je da se te dve ekipe džezera, zagrebačka i beogradska, koje su mahom u svojim tridesetim godinama, okupe i urade nešto zajedno. Kakav bi to bio jamm!
