Ipak, nemojte pomisliti da takvih nema na ovom albumu, mada na to nismo navikli od Kamasija. Treća po redu pesma, „Computer Love“, obrada pesme fank grupe Zapp, koju su napisali Širli Murdok, i braća Rodžer i Leri Trautman, od kojih je prvi bio lider te grupe iz osamdesetih, je baš takva – prijatna, zavodljiva i smirujuća, do te mere da su povremeni Kamasijevi pokušaji da podigne tenziju ostali samo pokušaji. Sličnog je ugođaja i „Together“ koju je radio sa BJ the Chicago Kidom, dok je „Get Lit“ više fanki, što ne čudi ako se zna da se radi o saradnji sa Džordž Klintonom, čovekom koji je „izmislio“ funk. Pesma koju je uradio sa multiinstrumentalistom, prvenstveno flautistom koji nastupa pod imenom Andre 3000 (ex – Outcast), naslovljena „Dream State“, takođe je mirnijeg tempa, bez one haotičnosti koja karakteriše Kamasija, ali ipak jedna od zanimljivijih na albumu.

Sve te saradnje su mi ipak manje dobre od poslednjih pet pesama na albumu u kojima je Kamasi na visini svojih nastupa sa prva dva njegova solo albuma. Vrhunac je svakako „Prologue“ o kojoj sam pisao u uvodu ali ne zaostaju mnogo ni prethodne četiri. „Road To Self“ koja traje trinaest i po minuta je uzbudljiva „vožnja“ sa grandioznim deonicama karakterističnim za Kamasija. Ono što se tek ponegde na albumu čuje je onaj njegov post postmodernistički kolažni pristup u kojem meša hor kineske armije sa „Fleš Gordon“ soundtrekom i sve to obmotano furioznim sax solo deonicama. Toga nema mnogo, ali zato ima mantričnih napeva etiopskih pravoslavnih sveštenika tako da je začudni, bolje reći „weird“ elemenat ipak prisutan.

Zaključak bi mogao da bude da je džez muzika koji stvara Kamasi Vošington pre svega interesantna, što je za muziku koja je svoje zlatno doba prošla pre pedeset i kusur godina veliki kompliment. Ipak, ovaj album bih rangirao niže u poređenju sa dva njegova prethodna, pre svega zbog koketiranja sa pop zvukom u prvoj polovini ploče, što je, iako nije skroz neuspelo, ipak otupelo oštricu i znatno uobičajilo njegov aut(o)put.

Ocena: 8.1/10