Formacijski, Koikoi je vrlo interesantan sastav. Podjednaka zastupljenost oba pola donedavno nije bila uobičajena u domaćem indi roku. Rok je kod nas (čast izuzecima) bio uglavnom muška stvar. U poslednje vreme stvari se na sreću menjaju i time se približavamo angloameričkom trendu da su osobe ženskog pola (i transrodne osobe) kreativniji deo scene poslednjih godina. Pesme potpisuju svo četvoro, dakle, Emilija Đorđević, Ivana Miljković, Marko Grabež i Ivan Pavlović. Vokalne deonice dele prvo troje pomenutih. Taj već pomenuti „uhvati sve“ pristup mi se u teoriji ne sviđa baš mnogo, jer liči na podilaženje publici, ali kod Koikoi ipak nije u potpunosti tako. Te njihove „ženske“, dodolske pesme rabe etno motive koje posle nekoliko slušanja prihvatam na intuitivnom nivou i počinju da mi se sviđaju. Moram priznati da posle prvog preslušavanja ovog albuma uopšte nisam bio oduševljen, nego baš suprotno – nisam shvatao čemu toliki hajp. Međutim, kako se broj preslušavanja povećava, tako mi se muzika Koikoi zavlači pod kožu. Ima to veze sa etno motivima usađenim u naš genetski kod, ali ima to veze i sa jezikom. Već sam o tome više puta pisao, ali ovde se tema jezika snažno nameće.
Srpski rokenrol je determinisan pre svega jezikom i njegovom ritmikom. Dobar primer je grupa Vrelo Nataše Tomić, koja je počela kao etno vokalna ženska grupa bazirana na tradicionalnom repertoaru da bi prerasla u rok grupu sa električnim instrumentima pri čemu se vokalne deonice nisu uopšte promenile, ili su se promenile minimalno. Koikoi kao da prave korak dalje, integrišući u svoju muziku i nasleđe ex-yu novog talasa, s tim da neke pesme više naginju novotalasnom (Ogledalo je zrcalo, Plan) a neke etno izrazu (Dodol, Hrast). Pesma „Misisipi“ je kombinacija oba ova izraza, melodija ne vuče na etno zvuk, ali način pevanja refrena u slogovima (hej-misi-sipi-da-li-vo-liš-me-kad-imam-ton…) je sličan ritmici etno napeva ženskih vokalnih grupa koje pevaju tradicionalnu srpsku muziku. „Krinolina“ odudara od ostalog materijala po tome što zvuči kao elektro-pop iz osamdesetih godina prošlog veka. Kao da je nastala pre nego što je grupa krenula putem etno-popa miksovanog sa ex-yu novim talasom.
Ona moja teorija da su Buč Kesidi Artan Lilijevo dete, a Koikoi (i ostali Hali Gali bendovi) Repetitorovo bar što se mene tiče ostaje aktuelna, s tim što bih je dopunio smelom tvrdnjom da „deca“ zvuče onako kako bi njihovi „roditelji“ želeli da zvuče, a ima indicija da će „roditelji“ to i pokušati!. To opet znači da će rok muzika ovih prostora, ako bude sreće, izaći iz kruga koji se iscrtava poslednjih četrdesetak godina iz koga će je izvući možda baš najnovija generacija bendova koji u svoju muziku ubacuju elemente moderne pop muzike. Tim pre što se i ona prethodna (Repetitor, Artan Lili) privučena uspehom „naslednika“ udaljuje od ustaljenih matrica domaćeg roka i kreće ka popu. Ako Buč Kesidi, Svemirko, Koikoi ili neko ko dođe posle njih izvuče domaći rok iz začaranog kruga u kome se nalazi a koji ima tendenciju sažimanja do nestajanja, to više neće biti ex-yu rok već nešto sasvim drugo. To neimenovano „nešto drugo“ je ono što odavno vlada domaćom i regionalnom pop scenom ali još nema ime. B(alkan)-pop, možda?
Ocena: 8.0/10
