DNEVNIK MUZIČKOG EKLEKTIKA - PROMIŠLJANJE (27)

01 avgust 2018
Author :   Srđan Strajnić

Jul 2018

Rokenrol – umiranje u pet činova

O smrti rokenrola se odavno priča – praktično od trenutka kad je nastao. To ne čudi, jer u svakom rođenju čuči smrt. Jednostavno, takav je poredak stvari. Mnogima ta priča o smrti zvuči čudno, jer rokenrol je očigledno i dalje tu, među nama. Postoje muzičari koji sviraju rok, postoje koncerti, ploče, digitalni nosači zvuka, postoje i magazini, filmovi i TV emisije o rokenrolu. Jedino što ne postoji je njegova relevantnost. Idite na bilo koji rokenrol koncert – u publici će preovlađivati sede glave. Samo na nastupima mladih bendova sedih glava neće biti, ali neće biti ni bilo kog drugog. Sale u kojima sviraju mladi bendovi su uglavnom (polu)prazne, jer se mlada publika okreće drugim muzičkim pravcima – hip-hopu, elektronici, didžejingu i naročito pop muzici koja je kod nas mešavina repa, elektronike i narodnjaka. U Americi umesto narodnjaka samo stavite kantri i to će biti to. Kao što vidite, teško je reći kada je i da li je uopšte umro rokenrol, ali da više nije u fokusu, to se slobodno može reći.

Nekoliko puta tokom istorije se činilo da mu je došao kraj. Da nema više. Ipak, rokenrol je, doduše oslabljen, preživljavao te krize. Jeste sa svakom gubio nešto od onoga što ga je učinilo muzikom generacije mladih druge polovine dvadesetog veka i to na globalnom nivou, čak i van govornog područja engleskog jezika na kome je nastao, jeste da je danas u komi tj. „na aparatima“, ali ipak još daje znake života. Ili ne daje? Da vidimo!

Ovih pet činova, kako sam ih nazvao, u stvari pet događaja, nisu najznačajniji trenuci rokenrola, niti su njegovi najviši kreativni dometi, niti su trenuci trijumfa. Naprotiv, u svakom od ovih pet činova, rokenrol je izgubio po jednu svoju bitnu karakteristiku, i time praktično bez borbe predao vlast novoj muzici koja će ga naslediti na tronu.

Prvi čin – 03.02.1959 (pogibija Buddy Hollyja u avionskoj nesreći)

BHolly.jpg

Posledica talasa optimizma po završetku drugog svetskog rata bila je takozvana baby-boom generacija, koja je stasala do tinejdžerskih godina baš u vreme nastanka rokenrola. To je bilo, kako se u socijalizmu zvalo, vreme „obnove i izgradnje“. U razrušenoj Evropi bukvalno, u Americi koja nije na svom tlu osetila strahote rata, obnavljala se proizvodnja robe široke potrošnje, a izgrađivao potrošački mentalitet. Sve te stvari su očigledno bile povezane. Brojna mlada populacija sa produženim vremenom dokolice plus ekonomski napredak uz veću kupovnu moć istih tih mladih, prosto su tražili nešto što će im omogućiti da kvalitetno (po njihovim standardima) provode svoje slobodno vreme, ali i da troše svoje pare. I bi rokenrol! Nastao kao isključivo plesna muzika, bez ikakvih drugih pretenzija, ipak je, sasvim spontano, postao mnogo više od toga. Rasnu segregaciju, duboko ukorenjenu u američkom društvu, ništa nije toliko uzdrmalo kao rani rokenroleri. Oni nisu vodili računa o boji kože – ni autora čije su pesme izvodili, ni publike koja ih sluša. Ipak, to je bio samo nusefekat. Zabava je bila primarna. Bilo je lepo dok je trajalo, a trajalo je kratko. Ako se za početak rokenrol ere uzme datum 9. jul 1955, dan kada je pesma „Rock Around The Clock“, koju su izvodili Bill Haley and the Comets došla na prvo mesto Billboardove top liste kao prva od rokenrol pesama kojoj je to pošlo za rukom, trajalo je zaista kratko. Već oktobra 1957. Little Richard odlazi u sveštenike, marta 1958. Elvis odlazi u vojsku, maja iste godine Jerry Lee Lewis izaziva ogroman skandal oženivši se trinaestogodišnjom rođakom, februara 1959. smrt Buddy Hollyja, BigBoppera i Richie Valancea u avionskoj nesreći, sredinom pedeset devete„Payola“ korupcionaški skandal DJ-a Alana Freeda, hapšenje Chuck Berryja decembra 1959, svi ti događaji koji su se odvijali jedan za drugim, označili su kraj prve, nevine, faze rokenrola. Možda bi se priča tu i završila i rokenrol bi ostao samo još jedan pomodni („novelty“) pravac u pop muzici, da se virus nije proširio na Britaniju. Odatle će par godina kasnije biti vrećen u zemlju nastanka, da tu ostane i zavlada svetom. Međutim, ta izgubljena nevinost, ili spontanost, izgubljena je zauvek.

Još jedna napomena: Amerika kao globalna sila i rokenrol kao muzika mladih su, kad se bolje pogleda, nekako paralelno krenuli u misiju osvajanja sveta. Slučajno? Ne bih rekao! Da li to znači da će sada, kad rokenrol gubi pozicije, to isto da se desi i Americi. Ni to ne bih rekao. To se neće dogoditi iz jednostavnog razloga – nova muzika koja je stupila na svetsku pozornicu, elektronika, rap i didžejing je takođe američka. Ali jedno pravilo možemo izvući iz ovoga – pogledaj odakle je muzika koja u nekom periodu ljudske istorije dominira i znaćeš koja je najjača svetska sila u tom dobu.

Drugi čin – 06.12.1969 (Festival u Altamontu)

Alta.jpg

Rokenrol je te 1969. uveliko počeo sam sebe da doživljava previše ozbiljno. Ogromna popularnost koju su najpoznatiji rokeri tada imali neminovno dovodi do osećanja moći, a odatle do političkog delovanja nije daleko. Ideologija koju je većina rokera zastupala je bila antiestablišmentski orjentisana. Hipi pokret, koji je bio u punom jeku, bio je logičan partner. Ko je koga tu izabrao za partnera, rokeri hipike ili hipici rokere, nije sasvim jasno, ali je činjenica da su se u jednom trenutku našli na istom zadatku. I dok je prethodnica hipi pokreta, bitnički pokret, bio ciničan, avangardan i mračan, pa samim tim i manje privlačan širokim narodnim masama, hipicima su osnovna načela bila mir, ljubav i sloboda koji su daleko primamljiviji. I očuvanje prirode je bilo OK, upotreba psiho stimulativnih supstanci i misticizam su iz današnje perspektive bili manje OK, ali tada su bili takođe veoma privlačni ljudima. Na Woodstocku je sve bilo divno, ljubav je bila u vazduhu. Nijedan ozbiljniji incident, svi srećni i zadovoljni. Altamont je druga priča. Tu je bezgranična sloboda koja je osvojena počela da pokazuje svoju ružnu stranu. Naime, u bezgraničnoj slobodi koju je hipi ideologija zagovarala sve je lepo i krasno dok ne počne da se ispoljava prava ljudska priroda, nesputana moralnim i zakonskim normama. Nasilje je rezultat te slobode. Ili agresija, ako tako više volite. Woodstock je bio osvajanje te apsolutne slobode, a Altamont demonstracija oslobođene ljudske prirode. Nije to bila, kažu očevici, lepa slika. Napetost se osećala u vazduhu. Došlo je dotle da su glavni organizatori festivala, Grateful Dead, odlučili da ne nastupe. Ubistvo osamnaestogodišnjeg Meredith Huntera od strane Hell’s Angelsa za vreme koncerta Rolling Stonesa i još nekoliko zadesnih smrti razbilo je čaroliju. Momentum koji je hipi pokret imao, u tom trenutku je počeo da ubrzano nestaje. Tome je doprinelo oblačenje odela i stavljanje kravata nekolicine predvodnika i ideologa pokreta. Velikom biznisu su uvek trebali ljudi koji znaju sa masama. Zauvek su iznevereni ideali dece cveća, ostavši u kolektivnom sećanju kao naivna utopija.

Treći čin – 18.05.1977 (Sex Pistols potpisali za Virgin)

pistolsivirgin.jpg

Ovo je bila „slatka smrt“ začinjena desetinama hiljada funti. Niko srećom nije izgubio život (osim Sid Vicious, kao kolateralna šteta), ali smo svi izgubili iluziju da je u osnovi rokenrola bunt. Taj trenutak je presudan – posle toga, sve što se u rokenrolu dešavalo bilo je manje-više biznis. Uz sve velike reči i zaklinjanja, uz svu borbu za prava ovih ili onih, u pozadini su se od tada, pa nadalje, obavljale računice. Kako se što bolje prodati, kako zaraditi što više novca. Nisu svi rokenrol autori o tome razmišljali, ali je uvek iza njih stajao neko ko jeste. Onog trenutka kad je industrija kupila pank, završila se priča o subverzivnosti u rokenrolu. Nisam ovde imao nameru da apostrofiram pank kao pokret sklon „prodaji“ – hteo sam, naprotiv, da istaknem perfidnost kapitala. Uspeli su čak i anarhične pankere da upregnu u svoju mašineriju za pravljenje novca.

Četvrti čin–05.04.1994 (samoubistvo Kurt Cobaina)

Krt.jpg

Kobejnova smrt je baš bila po onoj narodnoj „Dao dinar da uđe, dao bi dva da izađe“. Od trenutka prethodne smrti, onog dana kad su Pistolsi potpisali konačan i neopozivi pakt sa đavolom u obličju krupnog kapitala, do dana kada je Kurt Cobain sačmaricom pucao sebi u usta prošlo je nepunih sedamnaest godina. Tada je definitivno postalo jasno da se iz zagrljaja biznisa ne može. Rokenrol je prestao da bude muzika pobune, mladalačkog otpora ustaljenom poretku stvari. Nije Kurt mogao da snimi ono što je želeo – a želeo je, kako svedoči njegov prijatelj Mark Lanegan, da snimi album obrada Leadbellyja – nije mogao ni da odustane, morao je da i dalje bude oruđe za nečije zgrtanje novca. Morao je da bude uspešan. To je bilo previše za tananu Kurtovu dušu, pa je našao rešenje koje mu je izgledalo kao jedini izlaz iz te situacije – samoubistvo kao čin pobune protiv poretka u koga su ga smestili, a kome nije želeo da pripada. Nije mu bilo dozvoljeno da pobegne čak ni u sebe. Od tada, pobuna u rokenrolu je, ako je i postojala, bila samo deo marketinga. Duh rokenrola je tim činom konačno i neopozivo umro.

Peti čin – 02.10.2000 (Radiohead izdaju Kid A)

kida.jpg

Ostala je još samo forma, ali ne zadugo. Za njeno ubistvo pobrinuo se Thom Yorke i društvo. Slučajno se izlazak albuma Kid A poklopio (a možda i ne toliko slučajno) sa početkom novog milenijuma u kome rokenrol, kao što svedočimo, ima sve manje zapaženu ulogu. Poslednji veliki rokenrol bend, kod koga su kvalitet (radova) i kvantitet (podrška publike) išli ruku pod ruku, ga je na kraju i ukinuo. Tako je možda i najpoštenije. Albumi koje je pre Kid A Radiohead snimio mogu se okarakterisati kao rokenrol albumi, čak i prethodni, koji je proglašen remek-delom žanra, OK Computer. Kid A ne! Tu od rokenrol forme (koja je u tom trenutku jedino što je od rokenrola ostalo) nema ni traga. Interesantno je da je Kid A promenio i dotadašnji biznis model. Jedan od prvih albuma koji je pre zvaničnog objavljivanja „procureo“ je baš taj. Jedan od prvih koji je strimovan na internetu. Jedan od onih koji je najavio novo doba. Post-rokenrol eru. Tim albumom došlo je do samoukidanja rokenrola kao dominantnog muzičkog pravca mlade generacije posle oko pedeset godina trajanja. Elektronika je preuzela štafetu.

Izveštaj forenzičara

Može se zaključiti da je rokenrol muzika zrelog liberalnog kapitalizma poznog dvadesetog veka. Može se zaključiti da je išao ruku-pod-ruku sa takvim društvenim uređenjem uz ambivalentna osećanja prema tom sistemu. S jedne strane, išao mu je „niz dlaku“, promovišući prekarijat – to jest rokenrol muzičare kao slobodnu radnu snagu na tržištu rada, bez ikakve sigurnosti. Gde ćeš naći nesigurnijeg posla i nezaštićenijih radnika nego u rokenrolu. Iako su oni, istini za volju, bili prekarni radnici po slobodnom izboru za razliku od savremenih industrijskih radnika koje drže pod ugovorima na određeno vreme uz minimalna prava. Takav položaj rokenrol muzičara je kapitalistima odgovarao – gubitke su trpeli isključivo muzičari a zaradu su, kada ju je i ako ju je bilo, delili, i to ne na ravne časti. Ušavši u sistem u kome su gospodarile diskografske kuće, menadžeri i advokati, rokeri su morali da prihvate pravila igre ili da nestanu sa scene, jer tada su sredstva za proizvodnju (nosača zvuka) bila u rukama kapitalista. Naravno, najuspešniji rokeri su se izdigli iznad tog ponižavajućeg položaja, pa su i sami postali kapitalisti, ali takvi su samo manjina koja potvrđuje pravilo. Druga strana ambivalencije o kojoj sam govorio je stalni, doduše uglavnom verbalni, otpor sistemu. Nesvesni otpor prvih rokenrolera, onih iz pedesetih godina, se ogledao uglavnom u ignorisanju rasizma, vrlo prisutnog u američkom društvu toga doba, hipici su, sa druge strane, pružali otpor društvenim konvencijama (slobodna ljubav, upotreba psihostimulativnih supstanci) ali i imperijalističkoj politici vladajućih elita (otpor ratu u Vijetnamu), pankeri su težili anarhiji (bar u teoriji). Oni su poslednji koji su probali da menjaju društvo, kasnije manifestacije rokenrola su bile uglavnom eskapističkog tipa – poput grandža na primer. Pojava eskapizma nagoveštava da je pobednik poznat. To izgleda ovako: krupni kapital je pobedio, a neprilagođenim pojedincima ostaje jedino da se sklone negde sa strane i bave onim što ih zaista zanima, a to je muzika. Rezultat tog procesa su čudaci, odmetnici i luzeri, arhetipski likovi rokenrola.

Rokenrol je, dakle, danas na margini kao muzika trenutka, ali je sebi prokrčio put u elitnu kulturu. To je, uostalom, sudbina svake dominantne muzike bilo kog istorijskog perioda – posle silaska sa trona popularnosti, ulazi u udžbenike. Tako je bilo sa operom, tako je bilo sa džezom, zašto ne bi tako bilo i sa rokenrolom.

Cela ta priča o rokenrolu bi se mogla svesti na onu o kamenu bačenom u mirnu vodu. Primarni talas koji nastane je najveći i svaki sledeći je sve manji i manji dok potpuno ne nestane. U toj mirnoj vodi i dalje postoji savremeni rokenrol, ali je nevidljiv, neuticajan – rečju: nebitan. Pričam, naravno, imajući u vidu širu sliku. U njegovoj, rokenrol niši, on još uvek živi i nekim ljudima i dalje nešto znači, pa možemo s pravom da kažemo: rokenrol još nije umro, a ka’će – ne znamo!

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio