RECENZIJA: Father John Misty – Pure Comedy (2017)

27 mart 2017
Author :   Srđan Strajnić

Josh Tillman je u prošlom životu, od koga se sve više distancira, objavio osam albuma i time zaključio svoju introvertnu fazu. Otkako je usvojio novo ime – Father John Misty (FJM), postao je ekstrovertan. Ta promena je postepena. Na „Fear Fun“ i „I Love You, Honeybear“ lično i opšte se prepliću, nekad preovladava jedno, nekad drugo, ali lično je prisutno, što rezultira čestom upotrebom ironije i sarkazma kao odbrane od stvari koje mu se ne sviđaju. Hajde da vidimo kako stoje stvari na „Pure Comedy“!

Izgleda da nema više zezanja, Father John Misty udario u filozofiju iz sve snage. I to od Kulina Bana. „Pure Comedy“ je i naslovna, ali i programska pesma albuma. Prva slika na ovom albumu sa kojom nas suočava je porođaj: uzak porođajni kanal kod žene prouzrokuje rađanje beba pre nego što im glave (mozgovi) dostignu punu veličinu, iz čega sledi da se ljudski mladunci rađaju nemoćniji nego životinjski, pa traže stalnu negu koju obavljaju majke, dodatno oslabljene periodičnom sideropenijskom anemijom (nedostatak gvožđa!) što sve zajedno tera očeve da idu u lov da bi prehranili porodice, ženama nadoknadili menstruacijom izgubljeno gvožđe, a deci omogućili rast i razvoj. Dakle, od hipoteze o akušerskoj dilemi (potraži: obstetrical dilemma) do nejednakih plata muškaraca i žena u svega dve strofe (...moje dame, mogli bismo da zažalimo što ne možete da odolite bespomoćnim malim bićima...). „Komedija, ja to zovem čista komedija“, peva mister Tillman u formi klasične, blago orkestrirane, pomalo dosadne balade.

Uostalom, muzika na celom albumu ima ulogu zvučne pozadine za tekstove koji su apsolutno u prvom planu. Josh Tillman nam u sat i petnaest minuta trajanja albuma izlaže svoju životnu filozofiju. U trećoj strofi prve pesme stigao je do religije, i tu temu nije napuštao do njenog kraja. Sveobuhvatna kritika religije se proteže na sledeće četiri strofe. Ne bih se ovom prilikom upuštao u detaljisanje, samo ću reći da ne izlazi iz okvira uobičajenih kritika religije. U petoj strofi daje kakvo-takvo rešenje – da nam jedino ostaje da se oslonimo jedni na druge (...I hate to say it, but each other’s all we got.). Sledeća pesma, „Total Entertainment Forever“ je o blagodetima New Age-a, tehnologiji koja nas u potpunosti obuzima. Završna slika u pesmi je zastrašujuća – arheolozi budućnosti, kada nas iskopaju, naći će nas kako sedimo za svojim tastaturama, prikačeni na hub-ove, gde sa osmesima na licima piljimo u monitore. Anti-utopija koja jezivo podseća na realnost. Muzika koja prati ove reči je malo življa, sa rastućim tempom ali je i dalje bez refrena, orkestar je i dalje diskretno prisutan, klavir manje diskretno.

„Things That Would Have Been Helpful To Know Before The Revolution“ je pesma o postapokaliptičkom svetu posle katastrofe izazvane globalnim zagrevanjem. Vraćanje čovečanstva na njegove početke, u doba kad nismo bili na vrhu lanca ishrane. Nije mi jasno da li FJM priželjkuje takav ishod ili ne. Čini se ipak, imajući u vidu celokupni kontekst ovog albuma, da priželjkuje. Treba li reći da je i ovo klavirska balada sa povremenim krešendima. Najdopadljivija do sada. „Ballad of a Dying Man“ je balada o nama, pametnjakovićima sa interneta. Svako je danas najpametniji na svetu. Društvene mreže nam daju snagu da svoje genijalne misli plasiramo celom svetu samo nekoliko trenutaka posle njihovog nastanka. Nema više nikakvog filtera – ni urednika, ni cenzora ni vremenske distance koja je koliko-toliko uspevala da eliminiše efemernosti. Što na umu – to na drumu. Što pre – to bolje! Neposredna demokratija ne dovodi na vlast najmudrije među nama – naprotiv! „Birdie“ je pesma o slobodi u potrošačkom društvu. Da li je bolje uspostavljanje dominacije merdžovanjem i akvizicijom ili ratom pita se FJM, ali pitanje je retoričko pošto se polako odomaćuje onaj prvopomenuti način. Vladavina poslovnim zakonima. Još traje ona ista balada, FJM peva ravnodušnim glasom komentatora pomirenog sa sudbinom.

U dvanaestominutnoj, pogodićete, baladi „Leaving LA“, koliko mogu da razaberem, govori se o odnosu Josh Tillmana i njegovog alter-ega Father John Mistyja. Kako je i zašto nastao taj imaginarni lik koji ga postepeno potpuno preuzima. U jednom trenutku Josh Tillman a.k.a. Father John Misty kaže: „...little less human with each release, closing the gap between the mask and me...“ što bi trebalo da bude dokaz za moj zaključak da je kreacija remodelovala kreatora, da je Josh Tillman postao Father John Misty. „A Bigger Paper Bag“ je pesma o skrivanju istine – velike papirne kese služe alkoholičaru da u njima sakrije alkohol (Josh dobro zna o čemu ovde priča!), ali ovde to koristi kao metaforu za skrivanje samog sebe iza svog umetničkog imena. Dakle, ova se nadovezuje na prethodnu pesmu. Već znate, ne samo tekstom već i muzičkim oblikom.

„When The God Of Love Returns There’ll Be Hell To Pay“ je pesma o sudnjem danu – danu apokalipse do koga dolazi kada svevišnji zaključi da mu se ne sviđa ono u šta se svet pretvorio. Duhovnost i čovečnost su se pretvorili u konzumerizam, sebičnost i laž. FJM je ovde prvi put duhovit: šta ćeš, to je ljudska priroda, izgleda, Bože, da ne znaš najvažniju stvar o ljudima, mi smo najduševniji najveći predatori na zemlji, pokušaj da stvoriš nešto manje ambiciozno sledeći put kad se budeš dosađivao! „Smoochie“ je ljubavna balada o podršci voljene osobe u teškim trenucima. Lepa i jednostavna pesma. „Two Wildly Different Perspectives“ je opet politička balada koja se može razumeti bilo gde: „...jedna strana kaže: ubij ih sve!, druga strana odgovara: stavi te ubice uza zid!...“. Jel’ vas ovo podseća na nešto? „The Memo“ je podsetnik na aktivnosti ljudi u slobodnom vremenu: umetnost, muziku i sport. Kritički osvrt na njih, takoreći. „So I’m Growing Old On Magic Mountain“ je Tillmanova balada o prolaznosti. Postaje imperativ ostati na magičnoj planini. Potpuno razumem taj osećaj. U baladi „In Twenty Years Or So“ koja zaključuje album očekivano velike teme - neumitna konačnost egzistencije u odnosu na beskonačnost svemira. Čudo života, takođe.

Posle svega, sledi rezime. Ovo je, kao što ste, ako ste pažljivo čitali, već primetili, album balada. Sve su istog, sporog, tempa, sa povremenim „dizanjem“ kad je potrebno dramatizovati situaciju. Refrena ili nema ili su rudimentarni. Orkestracija je prisutna povremeno i vrlo diskretno. Pevanje kao i na prethodnom , „croonersko“ mada tu i tamo vuče na Neil Younga. Problem je dopadljivost tih melodija – praktično nema pesme koja se „zakači“ za uho osim nekoliko prvih minuta „Leaving LA“ (dok ne dosadi) i nekoliko poslednjih minuta „Magic Mountaina“ i cele (kratke) pesme „Smoochie“. Može se zaključiti da je muzika ovde samo zvučna kulisa za tekstove. Filozofsko-politički iskazi kojih je album prepun ipak ne zvuče kao govori političara sa onih kaseta koje svaki od njih ima ugrađene u glavi, Father John Misty je bolji od toga. Na stranu metafore i druge stilske figure, još je važnija sposobnost stvaranja slika u glavi pažljivog slušaoca.

Pokušaj da se jednim albumom objasne sva zla ove civilizacije je svakako pretenciozan, ali na velika vrata vraća politiku u rock. Bez političke komponente, rock muzika je samo još jedna muzika za, figurativno rečeno, „svadbe i sahrane“ osuđena na polagano izumiranje (stavljanje u žanrovski geto). Sa politikom u sebi, rock dobija na relevantnosti kod mladih koji su po prirodi stvari najpolitičniji (jer teže da po svojim željama kreiraju izgled društva u kojem žive). FJM nije neutralni hroničar – sasvim je jasno da se njemu ne sviđa svet u kome živi, ali ne nudi nam načine da se to promeni, čak se čini da on i ne gaji nadu da se to može promeniti. Zato postoji doza uzdržanosti i rezignacije u glasu.

Teško mi je oceniti ovaj album. Čitajući ovaj poduži prikaz mogli ste da vidite da ima i minusa i pluseva, ipak, imajući u vidu da je u mom sistemu vrednosti važniji kontekst od realizacije, ocena će biti viša nego što goli muzički sadržaj zaslužuje.

Ocjena: 8.0/10

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio