Recenzije
Celu priču indie-rocka su kreirali razni čudaci, asocijalni tipovi, štreberi, melanholici i depresivci, granični slučajevi, sumnjivo tihi, neprilagođeni, usamljenici, autistični, dezorganizovani, hiperaktivni, ljudi sa bipolarnim poremećajem. Ti likovi se ne bave sportom, ne idu na godišnjice mature, gube kontakt sa porodicama, „neki đavo im fali“ što bi rekli naši stari. Istorija rokenrola ih je prepuna – od ranih predaka tog pravca Frank Zappe i Captain Beefhearta, pa redom, oni ludaci iz Butthole Surfersa, David Thomas (Pere Ubu), Gordon Gano (Violent Femmes), Les Claypool (Primus), Eef Barzelay (Clem Snide), Bon Iver, Sufjan Stevens, John Dernielle (The Mountain Goats), Robert Pollard (Guided By Voices), Wayne Coyne (The Flaming Lips), Rivers Cuomo (Weezer), Matthew Millia (Frontier Ruckus), Simon Joyner, Mark Kozalek (Sun Kil Moon), Mark Oliver Everett (Eels), Stephen Malkmus (Pavement), Jandek, ima ih još, ovih sam se setio „iz prve“, što se ono kaže.
Čitali ste onu pripovetku Laze K. Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“? To je pripovetka koja govori o tužnoj sudbini srpskih vojnika koji su ostali bez ruku i nogu ratujući protiv Turaka u devetnaestom veku. Onih koji su dizani u nebesa kao heroji pobednici, da bi ubrzo, zaboravljeni od svih, bili prinuđeni da prose na ulicama srpskih sela i gradova da bi sačuvali goli život. Na žalost, od „sve će to narod pozlatiti“ do „sve će tebi to Bog platiti“ ne prođe mnogo vremena. Ne samo ovde, na Balkanu, gde nam bar ratova i (fizički i mentalno)osakaćenih ratnika nikada nije nedostajalo, već, kako vidimo, i drugde.
Mjerenje pulsa stvarnosti je težak posao, biti na nekoliko mjesta u istom trenutku, razvodnjavati okolnosti, povezati situacije, napraviti presjek učestalosti i svesti ih u, recimo, nešto manje od osam minuta. Ovo nije uvod u protok vremena, već prvo što optereti (ne u pežorativnom smislu) uši na ulasku u programirani svijet albuma „Gdje povlačiš crtu“, taj prvi korak ka gužvi iz koje se jedno tijelo (posmatraću ga kao fiktivno, za svaki slučaj, iako sve vrijeme ide za mnom i predstavlja se imenom Sare Renar, djevojke o kojoj dosta znam, a ne znam ništa), dakle tijelo se u sudaru s gužvom lagano izoluje, izdiže se iz zone glasova, svede se na sopstveni odraz u ogledalu i ponavlja nešto kao mantru, lebdi sve vrijeme na svom izmišljenom (ne zamišljenom, već upravo izmišljenom oblaku) pokušavajući da ostane ono što jeste. Snaga svega što povlači na dolje je nemjerljiva, a prostor iznad je oslobođen gravitacije. To znači da ništa ne vuče na dolje, da je svijest o sebi dovoljna i u takvom prostoru otvorenog uma samo slični će moći da se susrijeću. Slični po bježanju, ne po bendovima koje vole i hrani u kojoj se dave.
Ne znam zašto osećam strahopoštovanje prema Nikoli Vranjkoviću. Upoznao sam ga na promociji ovog albuma na nivou zdravo – zdravo, uz ljubazan osmeh i stisak ruke, dakle nisam osetio ništa od fame koja ga prati: zajeban lik, nadrkan, i sve neki slični epiteti...Meni je delovao sasvim pristojno, čak je bio blag u nastupu na pomenutoj promociji, blag do stidljivosti. Očigledno mu ne prijaju te promotivne aktivnosti. Izgledao je kao da jedva čeka da se sve to završi. A bio je UK Parobrod pun k’o oko. Svi koji se bave rokom na bilo koji način, a da pripadaju starijoj i srednjoj generaciji, bili su tu. Jeste, bio je i Bajaga!
Razlog promocije je bio album „Veronautika“ koga je pripremao desetak godina, kako se čulo te večeri. Nekoliko puta je istaknuto da je Nikola perfekcionista kada se radi o kvalitetu snimljenog materijala. Deset godina je trebalo da se te pesme snime tako da on bude zadovoljan, i evo, album je najzad u našim rukama – dakle, Nikola je zadovoljan. Ima i zašto! Sviđala vam se ili ne muzika koja se nalazi na ovom duplom CD-u, kvalitet zvuka je neosporan. Vrhunski!
