RECENZIJA: Adam Semijalac

RECENZIJA: Adam Semijalac – Ode Dite

font size: + –

13 maj 2023

Author : Srđan Strajnić

Ne iznenađuje me Semijalčev muzički put. Jeste se bavio američkim bluzom i u tome bio odličan ali je logično bilo da završi u muzičkom nasleđu svoga geografskog prostora. Ne znam iz kog je dela Hrvatske Adam ali ovo što ja čujem sa albuma „Ode Dite“ je „skreni levo kod Ogulina“, dakle Lika i Dalmatinska zagora. „Vuk magare na plot nagonio“ stil. Dinarski masiv. Mesto gde se rađaju genijalni izumitelji, fudbaleri i košarkaši. Mesto donedavnog suživota Hrvata i Srba. Zato ta muzika ne da mi zvuči poznato već je osećam svim svojim bićem. Ne kažem to u romantičarskom nacionalnom zanosu već kao prostu činjenicu. Moji preci sa majčine strane po ženskoj (verovatno i po muškoj) liniji su iz Škara kod Otočca, dakle iz tih krajeva. Ne bih to ni znao da nas pre desetak godina nije posetio izvesni gospodin Stojanović iz Zagreba sa knjigom koju je napisao o poreklu Stojanovića. Ja sam do njegove posete mislio da su preci moje babe po majci oduvek bili u Smrtiću, selu u blizini Okučana. Elem, ni preko sto godina bitisanja mojih starih u Beogradu očigledno nije izbrisalo Liku iz mojih gena ako je suditi po reakciji na Semijalčevu ploču. Nisam ja kao neki tvrdi rokeri alergičan na folk muziku iz ovih krajeva, ne samo na izvornu već ni na onu komponovanu, pod uslovom da ima (ako ništa drugo, bar kafanski) kvalitet. Međutim, ovo što je uradio Semijalac sa „Ode dite“ i pre njega Grobenski sa „Siromahi i lazari“ je nešto novo na našoj sceni. Ovo nije prosto pronalaženje i izvođenje tradicionala u modernim aranžmanima, već re-kreacija – stvaranje novih pesama u starom stilu. Opet, nije sve autentično naše – slajd i štimovi su zapadni, ali instrumenti jesu domaći. Dangubica je dvožičani (ima i varijanta sa dve duple žice) instrument koji se svira tako što se na jednoj od žica svira melodija a na drugoj kontinuirani ton poznat kao dron dok je bugarija četvorožičani instrument po obliku između tambure i gitare koji služi za sviranje akorda (izvor: bing AI). Semijalac ih svira onako kako smo od njega navikli, dakle maestralno. Ono što me čini srećnim glede ovog izdanja je činjenica da definitivno i mi dobijamo sopstveni „roots“ žanr baziran na muzici sa ovih prostora (Ni meni se ne sviđa ovaj eufemizam („sa ovih prostora“) ali prosto ne nalazim bolji izraz. Ako kažem „iz bivše Jugoslavije“ to implicira da postoji i sadašnja Jugoslavija što nije tačno. Ako kažem samo „iz Jugoslavije“ optužiće me da sam jugonostalgičar što nisam. Ako kažem „sa Balkana“ to izgleda kao da sam opsovao kad se ima u vidu imidž Balkana. Ako kažem „iz Hrvatske“ izbaciću Srbe iz jednačine, što ne bi bilo u redu, jer muziku koji Adam izvodi smatram i svojim muzičkim nasleđem).

Nego, da se mi vratimo Semijalčevoj ploči. Ako u muzici i postoji zapadni uticaj, to jest uticaj bluza, tekstovi su autentično domaći. Naslov albuma u prvom trenutku nisam razumeo, pomislio sam da se radi o nekakvim odama, no brzo sam shvatio da je to „Ode dete“ na ikavici. Pesma na paradigmatičan način govori o surovom životu u tom ispošćenom kamenjaru, životu u kojem prosta rečenica „ode dite“ postaje opšte mesto. Dica odlaze, što pod ledinu, kao u pesmi „Ode dite“, što u daleke gradove, da se nikad više ne vrate, kao u pesmi „Dida“ (…odi, ko god da je ostal taj je i najebal…) i svaki od tih ishoda staricama i starcima koji ostaju u tom kršu izađe na isto. Ode dite je za njih kraj priče. Semijalac peva svoje stihove na način na koji ih je pevao narodni pevač isklesan kroz stoleća bivstvovanja na tom prostoru. Jezik koji koristi je univerzalan, sa rečima razumljivim i nekome iz petnaestog veka, bez ikakvog upliva savremenog vokabulara. Sveukupni utisak je da je Adam posegao za pesmama odavno napisanim koje su samo čekale da budu otkrivene a nije, sam ih je napisao i izveo. Tim je njegov uspeh veći. Teme su kuluk, beda, tegobnost života radnika najamnika, besperspektivnost, rat, smrt… U tek nekoliko pesama stidljivo se pomalja ljubavna tematika kao trunčica nade za te ljude i to podneblje. Kao u pesmi „Zora“ gde se teret običnog dana bar malo olakša sa pojavom drage – ako nje nema teret postaje skoro nepodnošljiv. Ili u pesmi „Cile zime“ gde su reproduktivni ciklusi prirode usko povezani sa reproduktivnim ciklusima ljudi koji u njoj žive. Večni krug, rekla bi Džoni Mičel. Na severu, u Zagorju se kaže siromahi i lazari, ovde dole na jugu jad i beda, sirotinjo i bogu si teška.

Mislav Lešić je svojim omotom jasno nagovestio ono što možemo da očekujemo na ploči ali je i pokrenuo uspomene svih nas malo starijih koji smo imali baku na selu – petrolejka na zidu, šporet na drva na kome je uvek lonac sa toplom vodom i pored njega baka sa svojim umornim, izrađenim rukama i pogledom koji gleda negde u daljinu, tamo gde su joj otišla dica. Smrt je, međutim, uvek tu negde, blizu.

Mora se, iz vaspitnih razloga, istaći i Semijalčeva posveta: “Album posvjećujem našim bakama i djedovima antifašistima”. Treba stalno podsećati na te stvari, naročito u današnje vreme. Nije slučajno ni to što je album izašao 1. maja.

Adam Semijalac je, kako je sam napisao na bandcampu, imao karcinom štitnjače koji je kao posledicu ostavio oštećenje gornjeg laringealnog nerva koji inerviše krikotireoidni mišić zadužen za vibriranje glasnih žica. Taj nerv, oštećen kod njega prilikom operacije, ima višestruki uticaj na formiranje glasa – na njegov raspon, na boju i na snagu. Za Adama bi gubitak glasa, jednog od njegovih fundamentalnih izražajnih sredstava (drugo su prsti) bio ravan tragediji, što se srećom nije dogodilo. Glas mu je samo izmenjen. Možda je baš taj lični bezizlaz u kome se u jednom trenutku našao doprineo da ove pesme inspirisane surovim, najsurovijim podnebljem zvuče bolno uverljivo. Prava umetnost ne nastaje od lepih kolača već iz iskonske muke. A muka muku najbolje razume.

Ocena: 9.0/10