Ivica Marković (Nežni Dalibor): „Mislim da je put do optimizma popločan vrhunskim pesimizmom“

02 april 2019
Author :  
Foto: Ana Dajić

Neki razgovori se uvijek mogu voditi u pravo vrijeme, ali način zna da sputava. Vrijeme za Nežnog Dalibora je već više od deset godina, bez obzira što su diskografske i koncertne pauze nekad preduge, kao što su preduga sva čekanja nečeg što vrijedi. Ono o načinu se odnosi na to da njihova muzika odgovara na više pitanja nego što sam u stanju da postavim, nekad konkretno, nekad pomalo zavijeno u lako raščlanjive metafore, a sve vrijeme provocira na preispitivanja i vuče na nove odluke, usput nudeći atmosferu za duboku povezanost s najintimnijim strahovima, onih od kojih smo, kao ranjiva bića zarobljena uglavnom tamo gdje ne želimo da budemo, u stanju da bježimo veći dio svog života. Kad već nije bilo njihovo festivalsko gostovanje, pa ni album „U slojevima“ s kojim smo i na stranicama Stereo Arta 'intimizirali' u nekoliko navrata, čak ga i proglasili najboljim albumom 2017. godine, a novi singl „Ne mislim“ i dva nastupa u Crnoj Gori (Gemiš' Bar u Podgorici 4. aprila i Blues Brothers Bar u Nikšiću, 5. aprila) jesu bili vrijeme da pronađemo način da Ivicu Markovića, konstantu Nežnog Dalibora, pitamo ponešto o bendu, stvaranju, novom albumu i porazu i predaji.

Prošlo je deset godina od postanka benda, i to benda koji nikad nije prodao dušu korporacijskom đavolu, benda koji nije ni u kom trenutku pokušao silom na sramotu da se svidi svima, iako ste itekako pokušali da prenesete dobre poruke onima koji vam nikada nisu bili ciljana publika. Da ne otvaram temu 'ciljane publike', mada bi me radovalo da znam za koga ste u početku svirali i da li se to do danas promijenilo, zanima me da li ste ikada pomislili da će jedna priča koja se zove Nežni Dalibor preživjeti cijelu deceniju sa svim poštovanjem i sa svom privrženošću koju ste dobili od probranih slušača i ljubitelja dobre muzike, te da li je to dovoljno za još deset narednih u dobu kad od (kvalitetne) muzike ne može da se preživi?

Volim da se setim da pre nekih 20 godina nisam mogao ni da zamislim da će se desiti sve ovo što se desilo. Kamoli nešto više. To čini da se osećam zahvalnim za sve što je ostvareno, i hvala svima koji su ikad došli na koncert, poslušali pesmu… A što se narednog perioda tiče, bend već neko vreme funkcioniše od danas do sutra, bez dugoročnih planova, jer su takvi planovi danas pomalo i besmisleni ako se bavite ovom vrstom muzike. Radujemo se svakom koncertu, svakoj nastaloj pesmi, ali ne razmišljamo previše, samo idemo.

Na samom početku niste imali sintove, a ritam sekcija je promijenila strukturu u smislu da je sada dominantna suzdržanost i odupiranje agresiji u odnosu na početnu sirovost. I jedna i druga verzija ritma su svakako na svoj način posebne, s tim što ova trenutna (mislim najviše na posljednji album plus posljednji singl) ima neke metaforičke odraslosti i neke sazrele nerazmetljivosti, i ako uzmemo u obzir da je energičnost samo druga strana sposobnosti da se zaustaviš u pravom trenutku, onda je to veliki kompliment za vašeg sadašnjeg bubnjara. To su tek neki slabi utisci spolja koji nisu baš naglavačke okrenuli ono kako zvučite, ali kako je unutar benda? Koliko se prilagođavate tim novim momentima kao što su personalne promjene u bendu, ili se zapravo svi prepuštate protoku životnog iskustva koje vas pokreće na stvaranje, pa to što ste preselili iz dominantno agresivnog u meditativno nije nikad zavisilo od novih ljudi, već od nečeg što u ovom trenutku ne mogu da razumijem kao osoba koja je s ove strane zvučnika? Nekad djelujete kao da vas je filozofija konstantnog umora oblikovala drugačije. Ne želim sve da svalim na godine.

Naravno da su novi ljudi doneli nešto novo. Gagi je potpuno drugačiji bubnjar od Baneta, i bilo bi besmisleno da smo ga primoravali da se prilagođava tuđem stilu, već smo se oslonili na njegov stil za dalje stvaranje. Uostalom, sva muzika koju pravimo nastaje na probama, kroz interakciju, i svako unese nešto svoje. Dado je sintisajzerima uneo neku novu dimenziju, a opet često zasvira i gitaru. Mi isprobavamo i na kraju se zadržimo na kombinaciji za koju svi osetimo da je to to. Volimo da imamo opcije.

Što se tiče umora, da, umorni smo. A nismo ni mladi više.

Naravno, nismo umorni od muzike. Samo od svega ostalog.

Koliko bi vaših pjesama, s obzirom da je sloj koji prednjači vezan za društvene (ne)prilike na našem milom i pomalo prokletom poluostrvu, dakle na štetu koliko pjesama bi bilo živjeti u normalnoj zemlji? Pitanje je zapravo da li ste vi (i sijaset bendova i izvođača koji u svom opusu forsiraju ogledalo socijalnog nepodobstva) posljedica, i da li bi vas neko drugo okruženje okrenulo, ne znam, isključivo ljubavnoj poeziji?

Ne znam da li postoji mesto gde je sve u redu. Uvek i svuda ima o čemu da se piše u kontekstu poboljšavanja društva u kom živimo. Problem je što su ovde problemi i dalje elementarni. Mada ja uvek krenem od toga da napišem ljubavni tekst, pa nekako to završi naopako. Sećam se da je jedan od mojih prvih utisaka o rok poeziji bio taj zašto sve pesme moraju da budu ljubavne. Imao sam 7,8 godina tada i hvatao sam ono što je najčešće išlo na radiju i televiziji.

Nekad je buntovništvo bilo više u instrumentalnom, a danas refleksivnost pobunu pakuje u minijaturne oscilacije zvuka, svejedno bogate (bogatije zapravo), ali smirenije, dok lirski sloj svojim kroki porukama samo zagrebe po značenjima, ostavljajući dovoljno prostora interpretativnoj moći svakog pojedinog slušaoca da ih razradi do kraja na svoj način. Da li je buntovništvo u tom smislu preraslo u prepuštanje pobjedi sistema, pa se svojom muzikom više preispitujete nego što pokušavate da dozovete pospane umove, ili se samo primirilo, ali čeka s jednim okom otvorenim da ponovo zagrmi sa linije slobodnih bacanja?

Ovo pitanje zvuči kompleksnije od bilo kakvog potencijalnog odgovora koji mogu da dam. Ali da pokušam. Mislim da nikad nismo nikog ni dozivali. Jedino uporno apelujemo na zajedništvo. To je ono što najviše nedostaje danas, čini mi se. Bunt bi onda došao sam od sebe i najefektivniji je ako dolazi od jake zajednice ljudi.
Pesme koje pišem su potpuno lične. Ali mi živimo živote većine ljudi, čini mi se, tako da mislim da ima dosta materijalaza prepoznavanje. A preispitujemo se svakodnevno, i mislim da je to jedino zdravo.

Sjećamo se rado vašeg nastupa na Bedem festu u Nikšiću, te siline emotivnosti koja se razlivala do granica kamenih ćoškova, a zatim odlazila uvis, kao rasterećenje i kao duboko saosjećanje s ne baš brojnom (ovo uvijek potenciram s namjerom da istaknem koliko je to posebna publika), koliko posvećenom publikom. Kako je to izgledalo s druge strane, s te vaše strane? Po čemu pamtite grad piva i čelika, a da preskočimo pivo i čelik?

Sećam se lepog ambijenta tvrđave, srdačnih ljudi, prinošenja nekog prepariranog dabra tokom našeg nastupa i gašenja požara koji se video sa tvrđave u vreme tonskih proba. Definitivno jedan od dana koji se pamti.

Sada, ako sam dobro shvatila, prvi put svirate u crnogorskim klubovima (Blues Brothers Bar u Nikšiću i Gemiš' baru u Podgorici). Ne želim da pitam za očekivanja, već postoji li neka razlika u načinu na koji odgovarate publici u tim zatvorenijim prostorima, da li sve to postane intimnije, ili ste uvijek u stanju da svaki prostor ograničite (i proširite) srazmjerno vašim potrebama, pa bliskost (ili distanca) nisu u raskoraku?

Uvek bude prisnije u klubu, i to nam je nekako prirodnije, ali s druge strane shvatili smo da nam prijaju i veliki razglasi. Mi smo stadionski bend bez stadiona. Možda da donesemo festivalski razglas u mali klub i to bude rešenje. Ja, doduše, uglavnom žmurim tokom nastupapa mi bend posle prepričava gde smo bili i šta smo radili, i da li je neko uopšte došao na koncert.

Nova pjesma „Ne mislim“, a usudiću se da je na nekom nivou nazovem i posebnim vrhuncem vaše diskografije, što u filozofskom, pa sve do metaforičnosti kompletne stvarnosti u kojoj pojedinac nema odgovor na potrebe kolektiva, ali se utapa u guranje mašinerijskog točka, intuitivno nepogrešivo, mehanički, po navici, bez mišljenja, jer vrijeme u kome živimo od nas ne traži mišljenje. Ako je u centru te 'priče' poraz, ali nije predaja, zar ne? Koliko kao autor ostavljate prostora za optimizam?

Prihvatanje poraza mi jeste jedna od omiljenih tema u poslednje vreme. Valjda zato što sam u tom životnom dobu kad sam konačno stigao u tu “svetliju budućnost”. Generalno mislim da je put do optimizma popločan vrhunskim pesimizmom.

Želim da pjesmu „Ne mislim“ shvatim kao obećanje da će novi album biti uskoro, pa me izvolite obradovati ako imate čime. Ima li pjesama, uslova da se snime uskoro, želja i namjera da se to što prije zaokruži nekim naslovom?

Konačno jedno jednostavno pitanje. Ali zato sledi složen odgovor. Nismo trenutno u poziciji da obećavamo bilo šta. Kao što sam rekao na početku funkcionisemo isključivo sa kratkoročnim planovima. Ideja ima, inspiracije ima, ima i skoro završenih pesama, i započetog snimanja. Videćemo. Kako nešto uspemo da završimo, objavljivaćemo.

Hvala.

Hvala Vama. Mislim da je pitanjima rečeno više nego odgovorima.

Dragana Erjavšek

Email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio