Dnevnik muzičkog eklektika (24)

14 april 2018
Author :   Srđan Strajnić

16.03.2018 – 15.04.2018

O kompilacijama i reizdanjima

Ne bi mi ni palo na pamet da pišem o kompilacijama i reizdanjima da mi se folder koji se tako zove nije prepunio. Od redovnih izdanja ne stižem da ih preslušam, pa reko’, da otvorim tu temu, ne bih li bar malo smanjio broj nepreslušanih. Da prvo definišem o čemu pričamo: za reizdanje (reissue na engleskom) nema dileme – to su albumi koji se posle dužeg ili kraćeg vremena ponovo objavljuju, sa ili bez dodatnih pesama, remasterovani ili u originalnom obliku. Pitaće se neko šta će nam to uopšte, kad sve albume nekog izvođača možemo lako da preslušamo na nekom od brojnih streaming servisa tipa Deezer, Spotify, iTunes, ali ipak ima razloga.

Kome bi od mlađih slušalaca roka palo na pamet da pretražuje diskografiju, na primer, Jeff Becka iz davnih šezdesetih, kad ne zna da ovaj uopšte postoji. Ovako, Audio Fidelity se pobrinuo da iz naftalina izvadi negov album “Truth” iz 1968. godine i da ga da na uvid sadašnjoj generaciji.

Album je reizdat u istom obliku kakav je imalo originalno izdanje, s tim da je rađen remastering. Deset pesama na njemu su pravo svedočanstvo vremena u kojem su nastale. Dokaz je da klasik ostaje klasik iako neki detalji nisu izdržali sud vremena (aplauz umontiran u pesmu “Blues DeLuxe”, ili drastična separacija kanala na “Rock My Plimsoul”). Ranija izdanja ove ploče su zvučala daleko manje ujednačeno nego ovo – svaka pesma je “vodila svoju politiku” što se zvuka tiče – kao da je svaka pesma snimama u drugom studiju sa drugim inženjerom zvuka. Mastering inženjer Steve Hoffman je, iako mu sigurno nije bilo lako, sve to sredio na ovom izdanju. Zato je sviranje Jeff Becka ostalo netaknuto. Nema gde nije briljirao. “Morning Dew”, “Beck’s Bolero”, “I Ain’t Superstitious”, eto, da ipak izdvojim neke pesme. Za dragog nam Rodericka (Rod Stewart, ako niste znali, peva na albumu “Truth”) se to ne bi baš moglo reći. Iako je ovaj album početak njegovog kvalitativnog uspona (koji se završio nešto posle početka komercijalnog), nije mi se svidelo preterano “razvlačenje” i dramatizovanje u pesmi Yardbirdsa “Shape of Things”, pevanje Keith Relfa na originalnoj verziji je bilo primerenije pesmi. Istini za volju, na ostalima je bio dobar do odličan. Dakle, eto nam jednog reizdanja koje je suštinski poboljšalo zvuk originala (zahvaljujući masteringu) što je mnogo bolje nego da nas je izdavač zasuo dodatnim numerama nastalim u to vreme, koje su obično slabiji pokušaji objavljenih pesama, ili pesme koje nisu bile dovoljno dobre da uđu na album.

Od prethodnog albuma je prošlo pedeset, a od ovog o kome ću pisati čak šezdeset godina.

Little Richard je jedan od pionira rokenrola. Ne tako raznovrstan i kvalitetan songrajter kao što je to bio Chuck Berry, niti toliko harizmatičan (iako mu harizme nije nedostajalo, naprotiv) i dobar pevač kao Elvis Presley, ali je zato najviše doprineo formiranju imidža ekscentrične rok zvezde – prvi je u rokenrolu počeo da se šminka, da oblači šljašteće odore. Verovatno posledica, hajde da kažemo, njegovih fluidnih seksualnih preferencija, ali je taj stil do dana današnjeg ostao legitiman u rokenrolu. Njegov prvi album, u stvari više kolekcija singlova i b-strana, “Here’s Little Richard” je reizdat kao dupli CD. Prvi sadrži originalni album, drugi inferiorne verzije objavljenih pesama, demo verzije i neuspešne pokušaje. Ovaj drugi CD komotno možete da preskočite, osim ako ne pišete doktorat na temu Little Richarda. Kako danas zvuči ova muzika od pre 60 godina? Verovali ili ne, može da prođe! Još uvek isijava neobuzdana energija iz tih proto-pesama rokenrola. Iako smo ih mi veterani bezbroj puta čuli u raznoraznim verzijama, originalne izvedbe Richarda Wayne Pennimana (to mu je pravo ime) još uvek plene. I dok postoji kolektivno sećanje na rokenrol, to se izmeniti neće. Zato, pustite svojoj deci “Tutti Frutti” ili “Long Tall Sally” kad procenite da je došlo vreme za to.

Sledeći album ne spada u kategoriju reizdanja već je, kako bi to anglosaksonci rekli “from the vault” (iz trezora). Jimmy Hendrix! “Both Sides Of The Sky” se zove.

Mislio sam da je odavno objavljeno sve što je Jimi Hendrix ikada snimio, i to više puta, ali, kažu da ove pesme do sada nikad nisu – bar u tom obliku. Većina ih je videla svetlost dana u nekoj drugoj verziji, ali ima i nekoliko premijera. Steven Stillsova “$20 Fine”, “Woodstock” (kompozicija Joni Mitchell) opet sa Stillsom (Jimi je tu svirao bas), Georgia Blues sa Ronnie Youngblood-om čini mi se da nisu do sada objavljivane ni u kom obliku (osim ako nisu na butlezima).Iznenađuje me to što su sve ovo dovršene pesme, ništa nije nasnimavano, što znači da duboko u trezoru možda ima još neotkrivenog blaga. Uglavnom ih je snimio sa onom nesrećnom Billy Cox-Buddy Miles postavom, uz par izuzetaka, u periodu od 1968. do 1970. Svako Hendriksovo novo izdanje je praznik za opsesivne sakupljače njegove zaostavštine.

Čovek je za života pod svojim imenom objavio (slovima i brojem) tri (3) studijska i jedan live album sa novim pesmama – Are You Experienced?, Axis: Bold As Love i Electric Ladyland + Band of Gypsies (live) i preko 100 (!?!?) posthumnih zvaničnih izdanja u različitim formatima (o broju bootleg izdanja se ne usuđujem da spekulišem). Dakle, njegova diskografska aktivnost (kao bend lidera) je trajala od 12. maja 1967 do 25. marta 1970 – nepune tri godine. Njegov uticaj na tretman gitare kao instrumenta u rokenrolu je ogroman. Polazište mu jeste bio bluz, ali se odatle kretao u svim pravcima. Psihodelija i džez su prvi hint kad se razmišlja o budućnosti njegove muzike, koja je njegovom smrću grubo onemogućena da se ispolji.

Ovaj album nam neće dati odgovor kuda je Jimi nameračio da krene – pretežno su na njemu bluz kompozicije, kakvima obiluje njegova karijera. Ne bih detaljnije ulazio u analizu – stoji čvrsta preporuka za svakog kome je Hendrix drag da presluša album.

Drugo mi se nešto mota po glavi, a to je pitanje popularnosti Hendrixa u današnje vreme. Nekako mi se čini da je u kolektivnoj svesti mlađih generacija mnogo manje prisutan nego Dylan, The Beatles i The Beach Boys. Njegova muzika nije imala toliko uticaja na savremene trendove kao muzika iznad pomenutih, ako se izuzmu derivati bluza, naravno. Sličan je, doduše, slučaj i sa muzikom takođe poteklih iz bluza The Rolling Stonesa, koji su posle svog vrhunca uglavnom pratili aktuelne trendove i manje ili više im se približavali. Ne kažem da bi Jimi to isto radio, jer je imao neuporedivo više istraživačkog duha u poređenju sa Stounsima, ali mi se nekako čini da bi, da je kojom srećom preživeo, krenuo u pravcu tada trendi fuzije džeza i roka. Da li bi početkom osamdesetih prihvatio novotalasnu minimalističku estetiku i snimio pandan Stouns albuma “Some Girls”, to baš ne verujem da bi, ali bi se, siguran sam, odlično uklopio u “grunge” scenu svog rodnog Seattle-a krajem osamdesetih. Ipak, sve ostaje na spekulacijama tipa ŠBB-KBB.

Naravno, fan baza Hendrixa je, kao što sam već rekao, fanatično odana i kolekcionarski raspoložena. Ima šta i da sakuplja – Jimi je skoro svaki put kad je uzimao gitaru u ruke uključivao i magnetofon. Dosta njegovih živih nastupa je snimljeno, čak postoji i jedan amaterski porno filmčić sa njim u glavnoj ulozi snimljen bez njegovog znanja.

Ovo izdanje će svaki fan sa zadovoljstvom uključiti u svoju kolekciju, a preporučujem ga i onima koji nisu obožavaoci. Za one koji nikada nisu čuli ništa od Jimi Hendrixa savetujem ipak da krenu redom - od “Are You Experienced?”.

Idemo sad malo na kantri, Kitty Wells – “I Heard The Jukebox Playing”. Setite se one mantre Toma Hanksa iz filma “Forrest Gump” koja kaže: “stupid is who stupid does”. Ovaj citat nije tu da uvredi Kitty Wells, daleko bilo, već da opravdaono što ću sada reći – Kitty Wells je prva feministkinja u kantri muzici. Ona nije pričala o feminizmu, ali jeste prva radila na poboljšanju položajažena u toj vrlo tradicionalnoj vrsti muzike. Nije isto u Greenwich Villageu u New Yorku ili u Nashvilleu, Tennessee, početkom pedesetih godina. Kitty Wells je, dakle, prva žena koja je osvojila tradicionalno mušku teritoriju – postala je zvezda kantri muzike. Zato ona izreka gore – nije feministkinja ona koja priča o feminizmu, feministkinja je ona koja za svoj pol osvaja nove teritorije, to jest radi na ženskoj emancipaciji. Ali, i kad ostavimo moja imputiranja na stranu, Kittyna muzika je I danas slušljiva ljudima sa otvorenijim ušima, spremnim da se suoče sa tehnički prevaziđenim snimcima i čednom naivnošću kojom ova muzika obiluje. Baš ta čedna naivnost ili prostodušnost, ako tako više volite, je ono što pleni.

Ako dostignuća Kitty Wells na polju emancipacije žena nisu bila svesna aktivnost već posledica njenogspontanog delanja, u slučaju Nine Simone je drugačije. Ona je bila aktivni borac, ne za emancipaciju ženaveć protiv rasne segregacije, toliko aktivna da je napustila miroljubivo učenje Martina Luthera Kinga i priklonila se revolucionarnom pokretu Malcolma X koji je zagovarao stvaranje nezavisne crnačke države nasilnim putem.

To je umnogome omelo njenu karijeru i prisililo je da se iseli iz Amerike. Ali, to je bilo kasnije. Na ova dva reizdanja o kojima će biti reči o tim temama nema ni pomena. U decembru 1958, uvreme kad je snimila pesme koje se nalaze na albumu “Mood Indigo: The Complete Bethlehem Singles”, Nina Simone je bila dvadesetpetogodišnjakinja i to joj je bilo prvo snimanje u studiju. Ovo reizdanje obuhvata njenih prvih sedam singlova sa B-stanama poređanih hronološkim redom. Njen stil je kombinacija preciznog stila pijanistkinje klasične muzike sa osećanjima dodatim iz bluza. Za nekoga ko je prvi put ušao u studio, snimci zvuče zapanjujuće zrelo. Vokalna izvedba je posebno upečatljiva – teško je odoleti interpretaciji George Gershwin-ove “I Loves You, Porgy”, “Little Girl Blue” koju je kasnije obradila Janis Joplin, ili “My Baby Just Cares For Me”, koja je možda njena najpoznatija pesma (postala hit tek 1987 posle pojavljivanja u nekoj reklami). Kompilacija “Colpix Singles” se hronološki nastavlja na ovu prethodno pomenutu i na njoj Ninin eklekticizam postaje mnogo vidljiviji. Produkcija je daleko pompeznija (što ne znači da je bolja, naprotiv) i jasno govori o tome da je namera bila da se od ovih pesama naprave hitovi. Vokalna isporuka je bremenita prenaglašenom emotivnošću pa se ista čini manje proživljenom. Bez obzira na trud, velikih hitova na njoj ipak nije bilo. Prema tome, moja preporuka apsolutno ide prvoj kompilaciji.

Domaće reizdanje koje to nije u pravom smislu reči, dogodilo se na mom kanabetu jednog martovskog nedeljnog popodneva, kada su se na njemu i oko njega našli Marko (Artan Lili), Galeb (Vice Srbija), Majkić (Gruvanje)i ja, kada je u nekom trenutku u diskusiji koja je, kao i uvek kada se nađe ovo društvo, vrlo otvorena prema najrazličitijim temama, ne znam iz kog razloga, neko pomenuo kompilaciju raznih izvođača “Artistička Radna Akcija”(Jugoton, 1981). Pošto je nemam svojoj kolekciji, zaključio sam da je u to vreme (imao sam 23 godine) nisam smatrao relevantnom, pa nisam kupio ploču. Dobra prilika da je preslušam sada i da vidim da li sam tada pogrešio u proceni, tim pre što dosta ljudi koji su na njoj učestvovali danas čine establišment kulturne scene Srbije (ne samo u oblasti muzike). Idemo redom (izdvojio sam samo neke od učesnika):

-          Radnička kontrola: Zoran Kositić – Cane, Partibrejkers; Srđan Marković – Đile, slikar, likovni kritičar, grupa Supernaut; Žika Todorović, glumac, Disciplina Kičme, Ekaterina Velika

-          Bezobrazno zeleno: Bojan Vasić, dizajner i tatoo umetnik

-          Profili profili: Dragoslav Radojković, svirao u Laibach-u, Milan Mladenović, EKV (nije na kompilaciji)

-          Defektno efektni: Slobodan Nešović – Loka, radio i tv voditelj, grupa Berliner Strasse

-       Urbana gerila: Branko Rosić, novinar Nedeljnika, pisac; Vladimir Arsenijević, književnik, dobitnik NINove nargrade za roman “Potpalublje”, Zoran Kostić – Cane, Partibrejkers

-          Petar i zli vuci: Bojan Banović i Dragoljub Ljubičić – Mićko (nije na kompilaciji), Indeksovo radio pozorište

-          U škripcu: Milan Delčić – Delča, dramaturg, glumac, radio i tv voditelj, muzički urednik

-          Pasta ZZ: Dragoslav Radojković, svirao u Laibach-u

-          VIA Talas: Dušan Gerzić, dizajner i grafički umetnik; Miško Plavi, muzičar

-          TV Moroni: Srđan Dragojević, režiser (ne pojavljuje se na ovoj kompilaciji)

Odmah da kažem, ta muzika je danas teško svarljiva, bar što se mene tiče. Kad se uporedi sa kompilacijom “Paket aranžman” izdatom iste godine, inferiorna je u svakom pogledu. Dakle, to nije druga generacija beogradskog novog talasa, jer postoji u isto vreme kad i tzv. prva generacija (Šarlo Akrobata, Idoli, Električni orgazam) već je to, ako ćemo da vređamo, u tom trenutku druga liga novog talasa. Kažem “u tom trenutku” pošto je, kao što ste videli, priličan broj ljudi koji su se pojavili na kompilaciji kasnije izgradio respektabilne karijere, podjednako uspešne ili čak uspešnije od “prvoligaša”. Dakle, u momentu izlaska “ARA” kompilacije, beogradska novotalasna scena je bila u fazi pregrupisavanja. Od svih nabrojanih, jedino je grupa “U škripcu” mog pokojnog prijatelja Milana Delčića – Delče napravila kakvu-takvu karijeru (naročito su bili popularni u Hrvatskoj). Ostali su se ili raspali odmah posle snimanja “ARA”, pa prešli u druge bendove koji uglavnom jesu napravili karijere (pomenuo sam ih u tekstu) ili su, na žalost, pomrli (uglavnom od posledice zloupotrebe supstanci).

Jedan deo učesnika se dokazao baveći se drugim umetnostima, što je još jedan dokaz da se oko rokenrola uvek okupljao najkreativniji deo omladine (i kod nas i drugde). Družio sam se sa Delčom u to vreme – znao sam ga preko sestre sa kojom je išao u razred a i dolazio je krajem osamdesetih kod mene u ordinaciju da popravlja zube. Bojao se zubara kao crnog đavola tako da je za sedanje na zubarsku stolicu bila potrebna određena priprema (ko ga je poznavao znaće o čemu pričam). I tako svaki put, dok smo se “pripremali” za intervenciju – pripreme su često trajale sat ili dva a “anestetik” koji smo upotrebljavali se merio ne mililitrima već litrima - bivao sam suočen sa njegovom nabujalom kreativnošću. Nije bilo oblasti umetnosti u kojoj nije probao da se okuša. Pevao, komponovao, pisao scenarije, glumio (pojavio se u kultnoj seriji “Otvorena vrata”, između ostalog), radio kao radio i tv voditelj, imao onaj svoj bizarni šou na Art kanalu... prava renesansna ličnost. I ostavio Beogradu jednu od najlepših njegovih himni (znate onu: “Beograd spava, spava moj, moj beli grad, u ovoj noći nisam ja, ne, nisam sam...”). A nije on jedini od učesnika kompilacije bio takav. Bilo ih je još. Hoću da kažem da iako kvalitet muzike na kompilaciji nije bio naročito visok (uz retke izuzetke) ona ipak nagoveštava ogromne potencijale ljudi koji su učestvovali, pa svakako ima veliku istorijsku vrednost.

Kad smo već kod panka/novog talasa, da odemo odmah na izvor: prvo u Detroit, na muziku iz filma Jim Jarmusha “Gimme Danger” o grupi The Stooges, jednoj od najboljih rokenrol grupa ikada. Kompilacija se sastoji od par pesama Iggyjevih prvih grupa “Prime Movers Blues Band” i “The Iguanas” i izbora pesama sa prva tri albuma The Stooges, plus, kao poslastica, pesma MC5 “Ramblin’ Rose”. Igija mnogi nazivaju ocem panka, ali bi isto tako mogao biti i otac hard roka ili garažnog roka. Vredi to ponovo čuti, s vremena na vreme, samo da se uverite da prave vrednosti nikad ne gube na aktuelnosti. Dok “ARA” danas zvuči nemoderno, Iggyjeve pesme blistaju istim sjajem kao nekada. Zaista je bio autentični rokenroler. I onda je sreo Bowiea...

I dalje smo u panku – četrdesetogodišnjica izdanja albuma “Blank Generation” koji su snimili Richard Hell & The Voidoids obeležena je dvostrukim CD-om. Richard Lester Meyers, još jedna živopisna ličnost rokenrola, čovek od koga je Malcolm McLaren prekopirao pank izgled (zihernadle, pocepana odeća, frizura), potiče iz građanske porodice (otac psiholog, majka profesor) ali brzo pokazuje svoju neobuzdanu prirodu: napušta srednju školu, bavi se poezijom (dosta objavljuje). Susret sa Tom Verlainom mu je definitivno odredio život. Prvo Neon Boys, pa Television. Tu Tom izlazi iz priče, ali zato ulazi Johnny Thunders sa svojim Heartbreakersima. I to traje kratko, do 1975, da bi već 1976, nastali Richard Hell &The Voidoids koji sledeće, 1977, izdaju album čiji naslov već kaže sve - “Blank Generation”. Nezvanična himna panka je to ostala do danas. Ali, kako album kao celina danas zvuči? Prilično dobro, samo što danas više zvuči kao rok album, samo u tri-četiri pesme prepoznajem pravi pank. “Love Comes In Spurts” jeste pank, iz nje i iz “Blank Generation” je Johnny Rotten pokupio većinu fazona samo što ih je podigao na ekstremne vrednosti, do granice parodije. I Richard Hell laje ali je to u granicama običnog laveža, Rotten uz lajanje i povraća! “Liars Beware” je i dalje, bar što se tiče vokala, pank, ali gitarska sola počinju da bivaju preduga. “New Pleasure” je malo žešći roker a “Betrayal Takes Two” je obična balada sa malo čudnijim prelazima.

“Down at the Rock’n’Roll Club” ima sve elemente panka, unison pevanje, i ono karakteristično ritmičko “nabijanje”. U “Who Says?” Richard štekće kao da drži mitraljez u ruci. “Blank Generation” je, kao što rekoh, prva pank himna koja govori o “praznoj” generaciji, onoj koja nema više iluzija hipi pokreta šezdesetih godina. Generaciji prepuštenoj samoj sebi u godinama kada je skršen otpor establišmentu i utrt put neoliberalnom kapitalizmu. Poslednje tri pesme su rokerskije, kao da su sa nekog “Stooges” albuma. Sve u svemu, za album bi se moglo reći da je odličan - četiri. Nesporan je njegov značaj za nastanak panka ali mu za kvalitet muzike sleduje ipak nešto niža ocena.

Idemo na kraju na još jedan album koji je ključan za formiranje žanra, ovoga puta kantri roka. Nije bio prvi u žanru, ali se može reći da je “Gilded Palace of SinFlying Burrito Brothers-a ploča koja je konačno definisala kantri rok. Ključni čovek i te, i naredne dve koje ću pomenuti, koji je takoreći goloruk stvorio žanr bio je Gram Parsons. Prvo kao lider opskurne grupe “International Submarine Band” na njihovom prvom i jedinom albumu “Safe at Home” koji je sadržao četiri njegova originala (Luxury Liner, Blue Eyes...) u kantri maniru ipet obrada kantri i rokenrol pesama (Johnny Cash-ova “I Still Miss Someone” i Rhodes/Hayesov klasik “Satisfied Mind” između ostalih). Na njemu se nije mnogo odmaklo od kantri idioma – u ono vreme se ta muzika doživljavala kao nekakav odmak od kantrija, danas je teško napraviti distinkciju, možda samo u malo agresivnijem zvuku bubnjeva. Drugi korak u formiranju kantri roka je načinjen priParsonsovom pokušaju “preuzimanja” grupe The Byrds od Rogera McGuinna prilikom snimanja albuma “Sweetheart of Rodeo”. Gram Parsons je uspeo da ubedi Rogera McGuinna da promeni prvobitni koncept albuma (McGuinn ga je zamislio kao pregled razvoja američke muzike od najprimitivnijih oblika do tadašnjih dana) u pravcu fuzije sa kantrijem (Chris Hillmana je mnogo lakše ubedio). Uspeo je McGuinn da se odupre, Gram je otišao iz benda još pre objavljivanja albuma, neke njegove vokalne deonice su utišane do nečujnosti i preko njih su nasnimljene su McGuinnove i Hillmanove, ali su neke ipak ostale, i ostao je, naravno kantri rok zvuk. Per Dylanovih pesama (obe sa Basement Tapes, tada poznatog samo kao butleg izdanje) su ostale kao relikt iz prošlosti The Byrds-a ali su i imale kantri prizvuk, bilo je tu par folk standarda (I am a Pilgrim, Pretty Boy Floyd), ali sve ostale su bile kantri pesme, s tim što su samo dve bile Parsonsovi originali (prelepa “Hickory Wind” i “One Hundred Years From Now”).I bio je jedan tajni sastojak koji će tek pri sledećem Parsonsovom koraku dobiti puni značaj. Taj tajni sastojak je bio soul, u ovom slučaju u obliku pesme Williama Bella “You Don’t Miss Your Water” koja se prvi put pojavila kao B-strana singla izdatog za Stax iz Memfisa. Opet dolazimo do tog “common grounda” američke muzike – tog zajedničkog prostora gde se mešaju crna i bela muzika da bi se dobilo ono što je sam Parsons nazvao “Cosmic American Music”.

Iako je “Sweetheart of Rodeo” bio odlučan korak u tom pravcu, moraćemo još malo da sačekamo. Ali, vrlo malo. Ova tri albuma izdata su u razmaku manjem od godinu dana. Safe at Home u martu 1968, Sweetheart of Rodeo u avgustu , a “Gilded Palace of Sin” u februaru 1969. Gram Parsons je u trenutku kada je izašla ova trilogija imao nešto više od 22 godine. Na ovom poslednjem, kao dokaz etabliranja kantri-roka kao žanra više nema obrada, sve osim dve pesme su Parsonsova (ko)autorstva. A te dve su malo pojačani tajni sastojak – doprinos južnjačkog soula iz Memhisa formiranju kantri-roka. “Do Right Woman” i “Dark End of the Street” su napisali Chips Moman i Dann Penn, legendarni producenti, songrajteri i studijski muzičari, inače, obojica belci. Ako je njihov doprinos bio šlag na torti kantri-roka, onda je onu višnju na vrh dodao “steel” gitarista Sneaky Pete Kleinow. On je svoju pedal-steel gitaru svirao u štimu koji je neuobičajen za kantri i još dodao fuzzbox i druge efekte kojima je u kantri-roku zrnce psihodelije čime je konačno zaokružio definiciju tog žanra. Pare, kao što to obično biva, nije zaradio on. Zaradili su ih The Eagles nekoliko godina kasnije, postavši jedan od bendova koji je prodao najviše ploča u istoriji rok muzike. U trenutku kad su sa pesmom “The Best of My Love” imali svoj prvi broj jedan na Billboardovoj Top 100, Gram Parsons je već više od godinu dana bio mrtav, a njegov pepeo razvejan po pustinji Mojave. Tužna sudbina pionira kantri-roka.

Bilo je od početka godine još reizdanja, recimo bluzerke Esther Phillips (možda znate onu njenu “What a Difference a Day Make”), ili najčuvenijeg calypso izvođača i beskompromisnog borca za ljudska pravaHarry Belafontea, o kojima bi vredelo reći neku reč. Vrlo je interesantna i prvi put objavljena ploča pokojnog Mitra Subotića Sube iz njegove brazilske faze “Wayang” koja je spoj elektronike i brazilske muzike. Preporuke za sve tri, ali ovoga puta bez propratnog teksta, jer već sam preopširan a moram reći neku i o kompilacijama.

Samo tri kompilacije sam izdvojio od početka godine i sve tri su sa raznim izvođačima. Kompilacije tipa “The Best of...” ili “Greatest Hits” jednog izvođača ma kako mi omiljen bio, su mi uvek bile neinteresantne, jer sam uvek pre voleo da čujem albume kao zaokružena autorska dela. Druga je priča sa kolekcijama pesama različitih izvođača koje su obično konceptualne. Pomenuću,kaoštorekoh, tri takve.

Prva je “Rough Guide to Ragtime Blues”. Radi se o kolekciji bluz pesama sa samih početaka tog žanra. Blind Willie McTell, Blind Blake, Bling Boy uller, Reverend Gary Davis, Blind Lemon jefferson, Big Bill Broonzy i Memphis Minnie, Mississippi John Hurt, Geeshie Wyley I Charly Patton su oni za koje sam čuo, ostalih dvadesetak su mi bili potpuna nepoznanica. Eto, da I ja pod stare dane nešto naučim. Malo upozorenje – ti snimci iz prve trećine dvadesetog veka su takvog tehničkog kvaliteta da ih mogu izdržati samo ljubitelji perioda.

Druga, “Thousand Incarnations of a Rose” – American Primitive Guitar, nema ama baš nikakve veze sa našim pokretom “Novi primitivizam”. Radi se o instrumentalnoj muzici sviranoj na akustičnoj gitari bez ikakve druge pratnje. Čuveni gitarista John Fahey je rodonačelnik ovog pravca, a od svih učesnika na kompilaciji slušao sam samo Leo Kottke-a koji je imao retke izlete u vokalnu muziku (album “Balance” izdat svojevremeno kod nas). Slušanje ovog albuma preporučujem samo akustičnim gitaristima. Ostalima će skoro sigurno biti dosadno.

Treća se zove “Vanity of Vanities” – A Tribute to Connie Converse. Elizabeth Eaton “Connie” Converse je, kako se danas smatra, prvi singer/songwriter ikad (u smislu onoga što danas podrazumevamo pod tim terminom). Prva je komponovala i pevala pesme iz ličnog ugla, koje govore o njoj samoj, iz ženske perspektive, još početkom pedesetih godina prošlog veka. Te intimne ispovesti nikad nisu ugledale svetlost dana, osim jednom, 1954-te, u nekoj TV emisiji koju je vodio Walter Cronkite, čuveni novinar CBS-a. Interesantna je njena sudbina. Godine 1974-te, kada je imala 50 godina, rekla je svojoj porodici (bratu i roditeljima) da želi da počne život iz početka nqa nekom drugom mestu i – nestala! Niko više nikada nije čuo za nju. Smatra se da je sebi oduzela život survavši se kolima u vodu. Tako se smatra, iako nema nikakvih dokaza za to. Tek 2004. Pojavili su se snimci njenih pesama iz dva do tada nepoznata izvora koji su objavljeni na kompilaciji “How Sad, How Lovely”. Ovu kompilaciju je izdala John Zornova disko kuća Tzadik Records, njene pesme izvode Marta Wainwright, Big Thief sa Jeff Tweedyjem, Sarah Jarosz, Mike Patton, Laurie Anderson I drugi, a zvuče sasvim savremeno i aktuelno. Zanimljivo izdanje.

To bi bilo sve, bar što se tiče istorije, vreme je da pređemo na aktuelna izdanja čiji će prikazi ovoga puta biti nešto kraći nego obično.

I ovoga puta uz tekst ide mikstejp (ovoga puta redosled izvođača nije potpuno isti kao u tekstu), s tim što su izostavljeni domaći izvođači jer nisam uspeo da dođem do mp3 fajlova svakog od njih, pa nisam ubacio nikog. Možda je tako i bolje – verovatno ću u nekom trenutku napraviti mikstejp koji će uključiti samo domaće izvođače, ako uspem da kompletiram fajlove. Nisu bog-zna-kako slušane te moje “emisije”, tridesetak ljudi je prosek po mikstejpu, ali nije mi ni neki veliki problem da ih napravim, pa neka ih, neka budu za malu ali odabranu publiku (to ja laskam malo publici malo samom sebi). Idu ti mikstejpovi i na dva internet radija: na RadioAparatu (http://www.radioaparat.com/) i Jammonite radiju (http://www.jammonite.com/), verovatno ih neko i tamo posluša. Ipak, mnogo je lakše da samo kliknete na donji widget!

Evo i nekoliko mini recenzija aktuelnih albuma koje sam izdvojio od preslušanih izdanja:

Laura Benitez & The Heartache – With All Its Thorns

Lepa umetnost pričanja priča je našla svog domaćina u kantri muzici. Laura Benitez je jedna od najboljih u tom poslu. Country je muzička osnova, začini su rockabilly, cajun, bluegrass, meksički melos. Mora se pomenuti gitara Boba Spectora, ona je bitan činilac. Kvalitet tekstova je ono što privlači - „In Red“ ima samo tri strofe, sasvim dovoljno da se od crvenog vina stigne do crvene krvi. Tu je i pesma o viskiju, naravno – poštuje Laura tradiciju kantri muzike. „Ghost Ship“ je tragična priča o požaru u nekom kalifornijskom skladištu sa škrtom ali upečatljivom muzičkom pratnjom i nadahnutim pevanje. „Nora Went Down The Mountain“ je po tematici slična Townes Van Zandtovom klasiku „Tecumseh Valley“. Jedna od karakteristika kalifornijskog Bakersfield countryja je da je pogodan za ples što Laura nijednog trenutka ne gubi iz vida, ali u isto vreme ne zapostavlja ni uticaje koji potiču od njenih uzora Dolly Parton i Lorette Lynn. Fini balans tradicije i autentičnosti je postigla Laura Benitez, potrebno je samo još da to primeti i publika. U trenutku pisanja ovog teksta Laura na last.fm-u ima četiri slušaoca (računajući i mene!). Nepravda? Ako mi verujete na reč da jeste, ispravite je! (8.0/10)

Lucy Dacus – Historian

O Lucy se mora reći koja reč. U novom talasu indie heroina stiže među poslednjim, ali to ne znači da je najmanje značajna. Ipak, moram reći da se moje oduševljenje njome bazira pre svega na prvoj pesmi na albumu „Night Shift“ koja spada u one koje polako „rastu“. Počinje tiho, uz akustičnu gitaru u pozadini, kao još jedna među mnogim indie-folk pesmama, ali protokom vremena usložnjava se. Prvo se podiže glas, da bi na dva minuta ušao i bubanj, na 3:50 se spušta i počinje refren sa poentom „...dedicated to new lover“. Od 4:15 pesma se naprosto rascvetava – tu je i „hook“, i ekscitirano pevanje refrena unedogled, uz bogatu intrumentalnu pratnju, sve to kraja, na 6:31. Lagano, Lucy stiže do pesme godine.

Da su sve ostale takvog intenziteta već bismo u aprilu mogli proglasiti album godine. Na žalost, nisu. Ostale pesme su standardni indie-folk ali ispod dometa jedne Sharon Van Etten ili Angel Olsen, da nabrojim samo meni najdraže. Ipak su pesme dovoljno dobre da u ovoj za rokenrol očajnoj godini album uđe u prvih deset (bar za sada). Recimo, „Yours & Mine“ ili „Pillar of Truth“ su sasvim dobre, što ih više slušam više mi se sviđaju. Muzika Lucy Dacus me asocira na onu od grupe Low a to je u mom sistemu vrednosti kompliment. (8.1/10)

Mike and the Moonpies – Steak Night at the Prairie Rose

Volim taj južnjački zvuk i sentiment bilo kom žanru da pripada. Da li je to južnjački rock Lynyrd Skynyrda, Red Dirt country Turnpike Troubadoursa, teksaški alternativni country Old 97’s...sve to ima sličan vajb. Majka i njegove Munpajse ne morate ni da čujete da bi znali kom žanru pripadaju, naročito kad saznate ime albuma. Biftek i pivo u „Prerijskoj ruži“ uz lokalni bend ispred koga je razvučena žica – da ne bude razbijenih glava kad polete limenke ka muzičarima. Na takvim mestima nije poželjno eksperimentisati, čak može da bude opasno! Dozvoljen je honky-tonk – i to je to! Ne znam da li su Mike and the Moonpies tu školu naučili na lakši ili teži način, ali su je naučili. Slajd gitara učini da sve klizi k’o mače niz oluk, nazalni vokal je pod obavezno, da ne nervira publiku, pesme se dele na brze i spore i tačno se zna šta ti pojmovi znače. Poslednjih pedeset godina je tako, tako će biti i narednih pedeset. Good old boys, to su ti momci. (8.0/10)

Halftones – Brda sna EP (7.0/10)      

Kratak prikaz pročitajte OVDE

The Bonnevilles – Dirty Photographs

Najzad nešto dobro da dođe sa onih ostrva koja se nalaze između Evrope i Amerike. The Bonnevilles su iz Severne Irske, zemlje koja nam je podarila Van Morrisona & Them, Feargal Sharkeya& The Undertones, Stiff Little Fingers, Gary Moorea i...to je otprilike sve, bar što se tiče opšte poznatih. The Bonnevilles bi mogli da nastave taj niz. Jedina primedba se odnosi na činjenicu da njihov bluz rok garažne provenijencije veoma podseća na rane The Black Keys. Istovetna postava, dvojac gitara + bubnjevi, isti prljavi zvuk, iste primese soula...previše je sličnosti da bismo rekli „wow“ ali, duboko verujem, i nadam se da će za par dana moja vera biti potvrđena, da prosto ne mogu da razočaraju na živom nastupu (gostuju uskoro u Beogradu). Uostalom, nema više ranih The Black Keysa a takva muzika nam je nasušna potreba pa nije loš da uskoči neko ko je sasvim kompetentan. I sami već naslovom jedne od pesama sa albuma „Dirty Photographs“, „Fever of the New Zealot“, šalju jasnu poruku. Definicija zelota sve objašnjava: osoba koja beskompromisno i fanatično brani svoje religiozne, političke i druge ideale. The Bonnevilles tim žarom brane svoje muzičke ideale koje su dosadašnji branioci „izdali“. Samo se nadam da će ih Andy McGibbon Jr. (gitara, vokal) i Chris McMullan (bubnjevi) braniti istrajnije od prethodnika. Materijal koji nam je predstavljen na njihovoj šestoj ploči i dalje ne pokazuje ni najmanje znake popuštanja. Kažu za Irce da su tvrdoglavi, a za Severne Irce da su još tvrdoglaviji, pa verujemo da popustiti neće!(8.1/10)

Paul The Walrus - Dolphin And Whale Watching Part One EP

Borna Mijolović je, čini se, mlad dečko. I vrlo talentovan. Sve četiri pesme sa ovog EP-ja, blistave kao prolećni dan, su njegovo delo. Kao da su izgubljeni snimci sa session-a na kome su Bitlsi snimili O-bla-di, o-bla-da. Veseli, nepretenciozni pop bez zadnjih misli koji savršeno pristaje godišnjem dobu u koje smo upravo ušli. Već sam Paul the Walrusa stavio u folder: pažljivo pratiti!(7.6/10)

Kacey Musgraves – Golden Hour (8.0/10)

Kuda ide savremeni kantri? Odgovor je jasan – ka savršenom ultramodernom mejnstrim popu. Kacey Musgraves to svakim svojim albumom „zakucava“ kao neopozivu istinu. „Golden Hour“ je najbolji primer. Recenziju njenog albuma pročitajte OVDE.

Bullet For A Badman – Mediterranean Leaves EP (8.0/10)           

Kratak prikaz pročitajte OVDE

Petar Pan – Bežim odavde

Power pop ili melodični punk – možete album „Bežim odavde“ obnovljenog Petra Pana zvati na jedan od ova dva načina i nećete pogrešiti. Upustite li se u slušanje, opet nećete pogrešiti. Energično, stilski zaokruženo, bogato gitarama, melodično i ritmično – šta ćete više! Nisam upoznat sa njihovom karijerom s početka devedesetih godina prošlog veka, kada su izdali, ako se ne varam, dva albuma, ali ovo što nam je ova inkarnacija, predvođena starim frontmenom Dejanom Miloševićem, pružila, je sasvim OK. Čak i za neljubitelje žanra.Nema tu ničega revolucionarno novog, ali ponekad prija obnavljanje gradiva. (7.2/10)

The Breeders – All Nerve

Novi album Breedersa, prvi posle osam godina, ne donosi apsolutno ništa novo. Ko voli Tanyu Donelly voleće je i dalje, a ko je ne voli, neće dobiti ni najmanji razlog da promeni mišljenje. Za one koji je prvi put slušaju šanse su fifti-fifti. The Breeders su uvek isti – neko to voli, ja baš i ne. Zato je ocena relativno niska. Pesme su vrlo dobre, neke i više od toga ali isto to (pa i malo bolje) smo već čuli. Nema pravog razloga za ponovno okupljanje osim da provozaju još jedan krug. Za njih je i to dovoljno dobar razlog. Možda i za neke od vas.(7.4/10)

Motel Mirrors – In the Meantime

Motel Mirrors (Amy LaVere, Will Sexton i John Paul Keith) su stari poznanici. Više puta su bili regionu u pohodima pa su čak zalazili u duboku provinciju, tako da mu nekako dođu kao naši. Zato automatski primenjujem blaže kriterijume ocenjivanja nego obično. Ipak, ni po tim kriterijumima, nisu se baš proslavili ovim ostvarenjem. Problem je u materijalu koji je (osim nekoliko izuzetaka), osrednji. Problem je i u načinu izvođenja, mlakom. Prosečne pesme izvedene mlako ne daju rezultat koji će vas oboriti s nogu. Da se razumemo, ako volite kantri nećete imati problem da odslušate ovo do kraja, čak ćete povremeno i uživati, ali da je ovaj album na bilo koji način esencijalan – nije! (7.5/10)

Deva Mahal - Run Deep

Kćerka legendarnog bluzera Taj Mahala je samo delimično krenula očevim stopama. Jeste, bavi se muzikom, ali je žanr koji je odabrala soul sa dodatkom rapa tu i tamo, za razliku od oca koji je karijeru napravio u bluzu i roots muzici. Izvodi taj svoj soul Deva Mahal sasvim dobro, ali ne dovoljno dobro da bi se svidelo ikome van kruga mojih ispisnika. Moje vršnjake ova muzika vraća u mladost pa nam je uz taj preliv nostalgije sasvim probavljiva. Mislim da mlađe generacije neće biti toliko benevolentne prema njoj i njenoj muzici.(7.5/10)

The Dead Brothers – Angst

Ovi švajcarski Tom Waitsi imaju šarma i strasti tačno onoliko koliko se to od Švajcaraca i očekuje – nimalo. Kod mene sva ta gotika kojom odiše album izaziva baš ono što je najmanje poželjno a to je ravnodušnost. A ravnodušnost je najkraći put ka dosadi. Upotreba čak tri jezika (engleski, francuski i nemački) donekle odlaže njenu konačnu pobedu ali ne mnogo. Pošto nemam mnogo lepih reči, bolje je da ovde i završim. (6.0/10)

Još sam slušao:

3hattrio – Lord of the Desert (5.0/10); Bebe Na Vole – Hate Is A Wonderful Thing (8.0/10); Becky Buller – Crepe Paper Heart (7.0/10); Belle & Sebastian – How To Solve Our Human Problems (6.0/10); Buffalo Tom – Quiet and Peace (7.8/10); Caleb Caudle – Crushed Coins (7.4/10); Chip Taylor – Fix Your Words (6.5/10); Courtney Marie Edwards – May Your Kindness Remain (8.0/10); David Byrne – American Utopia (7.4/10); Echo Bloom – Green (8.0/10); Ed Romanoff – The Orphan King (7.8); Ema – Outtakes From Exile EP (7.0/10); Grant-Lee Phillips – Widdershins (7.3/10); Hampshire & Foat – The Honeybear (7.4); Haley Heynderickx – I Need to Start a Garden (8.0/10); J.D.Wilkes – Fire Dream (7.0/10); J.R. August – Tales From The Forest EP (8.0/10); Jack White – Boarding House Reach (6.1/10); Joan Baez – Whistle Down the Wind (8.0/10); Marie/Lepanto – Tenkiller (8.0/10); Mount Eerie – Now Only (7.5/10); Vivian Leva – Time Is Everything (7.7/10); Marlon Williams – Make Way For Love (8.0/10); Western Centuries – Songs From The Deluge (7.2/10); Yo La Tengo – There’s a Riot Going On (7.5/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio