Dnevnik muzičkog eklektika (23)

16 mart 2018
Author :   Srđan Strajnić

16.02.2018 –15.03.2018

Soundtrack ovog izdanja „Dnevnika“ možete slušati, kao i obično, na Mixcloudu!

Kako napraviti karijeru u rokenrolu ili Teško je s menadžerima, još teže bez njih!

Dvadeset treći nastavak Eklektika će se, na neki način, nadovezati na temu devetnaestog. Tačnije, otići će korak unazad. Pre nekoliko meseci smo videli na koje sve načine možete zaraditi pare u muzičkom biznisu, ali pre toga je ipak potrebno napraviti karijeru. Okolnosti su se poslednjih godina prilično promenile, pa je potrebno trasirati nove puteve.

Krenimo redom, od samog početka karijere: prvi cilj je stići do sto prodatih karata u Beogradu ili nekom drugom glavnom gradu u regionu. Zašto u glavnim gradovima? Pa, evo, ovako stoje stvari: možete vi biti najbolji bend u Šapci ili Leskovcu, ali dok ne dođete u Beograd (ili eventualno u regionalne centre, Novi Sad i Niš u Srbiji), bićete potpuno nevidljivi za širu publiku. Budite spremni na to da će u Beogradu bolji start imati izvođači iz Beograda – oni imaju društvo iz kraja, iz škole, rođake i prijatelje. Ne zavaravajte se da će te kategorije posetilaca koncerata uvek biti sa vama (čast izuzecima,) ali na početku, kad je najbitnije, hoće. Njima je zanimljivo da neko „njihov“ nastupa, a vama ta podrška dobro dođe dok ne stvorite publiku koja dolazi zbog vaše muzike. Kad ste iz unutrašnjosti - toga nema, pa ćete morati da koristite društvene mreže da biste napravili bar neki hajp. Obratite pažnju i kada ćete zakazati svirku – trudite se da ne „ubodete“ dan kada najpopularniji klub u gradu ili reprezentacija igra važnu utakmicu, ili dan kada je neka velika slava koju slavi pola grada, a druga polovina ide kod one prve polovine, izbegavajte i vikende, jer će tada sigurno biti bar pet publici zanimljivijih događaja od vašeg debitantskog nastupa, izbegavajte i ponedeljke i utorke kada niko nigde ne ide. Bolje je izabrati mesta koja su svakodnevno dobro posećena i kad nema koncerata – to su mesta sa svojom stalnom publikom u kojima je jedini problem to što vas niko neće slušati. Galama će biti nepodnošljiva, ali je ona ipak prijatnija od tišine (to je ono kad vam niko živi ne dođe na svirku – a to se dešava češće nego što mislite!). Naravno, niko na prvom nastupu nije zaradio pare. Često ih ne zarade ni na desetom, ali tada već treba da se pitate šta nije u redu, ili da počnete da pričate da vas pare ne zanimaju – da se muzikom bavite iz potrebe da se iskažete na kreativan način. Svi će znati da lažete, ali biće lakše i vama i njima. Sad je vreme da pređemo na temu zarađivanja para. O tome sam već pisao u „Dnevniku muzičkog eklektika“ #19, ali nije na odmet ponoviti taj tekst uz izvesne izmene i dopune.

Žive svirke su danas najčešći izvor zarade za muzičare. U Americi isplatu vrše organizatori koncerta – promoteri ili direktno objekat u kome je koncert održan. Kod nas manje koncerte po klubovima organizuju sami izvođači koji se dogovaraju sa vlasnicima klubova oko uslova. Može biti „na karte“ ako je izvođač koliko-toliko poznat, što je u manjim mestima prilično riskantno, ali povoljno za vlasnike klubova, jer oni od „šanka“ nešto zarade, a muzičari koji su doputovali iz drugog grada često budu u minusu. Što je izvođač popularniji (što više publike može da privuče) ovaj način je za njega povoljniji. Osim ako ne ispregovara visok „fiks“. Fiks je u žargonu unapred dogovoreni honorar koji ne zavisi od broja posetilaca.

Stvar je pregovora koliki će on biti – vlasnik kluba procenjuje koliko bi određeni izvođač mogao da privuče publike, nije nebitan ni profil izvođača, tj. vrsta muzike koju svira, jer od žanra zavisi i potrošnja alkohola koja je dodatni izvor zarade za klub, često veći nego što bi zaradili na prodaji karata. Na koncertima metalaca, pankera i garažnih rokera troši se više piva i drugog alkohola nego na koncertima „mekših“ žanrova sa više publike ženskog pola. Takođe, koncerti u dvoranama na kojima se sedi su po tom pitanju mnogo slabiji od onih „stojećih“. Visina fiksa zavisi i od broja osoba koje sviraju. Kod solista početnika suma viša od sto evra je retkost, kod bendova je ipak viša, ali ne proporcionalno broju članova. Imajući u vidu da u regionu, ako izuzmemo najveće gradove (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Novi Sad) uglavnom postoji jedno do dva mesta koja organizuju rock svirke u svakom gradu (govorim o rock svirkama, ne o didžejingu ili turbo-folk diskotekama), treba reći da je većina vlasnika već usvojila model plaćanja koji im odgovara, pa ako insistirate na uslovima neprihvatljivim za njih, od svirke neće biti ništa. Ako ste potpuno nepoznati, teško će pristati i da svirate „na karte“, to jest pristaće, ali će vam dati termin recimo u ponedeljak, kad ionako nema žive duše u klubu. Za petak, subotu,nedelju, probaće da nađu izvođače koji će im napuniti lokal. U klubovima nastupaju i poznatiji bendovi sa većom publikom koji uglavnom imaju menadžere. Od njihove trenutne aktuelnosti (ili hajpa, ako više volite) zavisi da li će ići na „fiks“ ili na „karte“. Fiks je najčešće manji prihod nego što bi bio da su naplaćivane ulaznice, ali je siguran, pa je uvek stvar procene na koji vid isplate ići. Naravno, isplativost procenjuje i druga strana, pa je na kraju krajeva sve stvar dogovora. Obično se i u jednom i u drugom slučaju izvođačima obezbeđuje prenoćište i jedan do dva obroka (večera i, kod izdašnijih vlasnika, doručak).

Putni troškovi takođe mogu biti predmet pregovora, ali, imajući u vidu da se za nastupe u manjim mestima pravi mini turneja, te troškove snose izvođači. Druga je stvar ako vam neko uputi poziv da svirate u njegovom lokalu. Onda komotno možete da tražite da vam nadoknadi putne troškove uz honorar, hranu i prenoćište, naravno. Ako se ide „na karte“ povedite osobu koja prodaje karte, jer to vlasnici kluba najčešće ne obezbeđuju, a i ako obezbede morate da ga platite više nego „svog čoveka“ koga ste doveli. Takođe, sa „svojim“ čovekom, bićete sigurni da je prodato onoliko karata koliko prodavac kaže da je prodato (bar bi trebalo da budete sigurni!)

U poslednje vreme doneti su novi propisi po kojima se mora sklopiti ugovor sa klubom u kome nastupate, u kome će biti navedeni uslovi nastupa – finansijski i drugi. Nisam siguran da je to počelo da se primenjuje, a još manje sam siguran da li će to uopšte zaživeti.

Svirke se mogu organizovati i u dvoranama koje služe samo za koncerte. Koncertne, dvorane, domovi kulture, kulturni centri i slična mesta. Tu se pojavljuje stavka „zakup prostora“ iako neka takva mesta ustupaju prostor i opremu besplatno, naročito ako njima upravljaju organi lokalne samouprave ili neprofitne organizacije. Ali, ako hoćete da nastupite u Domu omladine Beograda, Sava Centru, Lisinskom, Cankarjevom domu, to morate i da platite. Tu računajte ne samo na troškove zakupa sale, već i na troškove obezbeđenja, Eventima ili neke druge organizacije za prodaju karata, poreze i doprinose, rasvetu. Bolje ćete proći ako ih vaš menadžer ubedi da budu suorganizatori, ali da biste to uspeli, morate da ih uverite da će i oni imati koristi od toga što baš vaš bend nastupa u njihovoj dvorani. Drugim rečima, morate imati svoju publiku. Imajte u vidu pravilo „Što veća dvorana, veći troškovi“ tako da ćete često više zaraditi od sto prodatih karata u nekom klubu, nego od 500 u nekoj sali sa zvučnim imenom. Ali, na takvim mestima se nastupa za slavu, ne za novac.

Treći vid nastupa su festivali. Svaki mladi bend će se vrlo brzo suočiti sa činjenicom da festivalski nastupi uopšte nisu tako glamurozni kao što su bili u njihovoj mašti. Prvo, kao mlad bend (u tu kategoriju kod nas spadate dok ne proslavite 10 godina rada hehe) najčešće ćete nastupati potpuno besplatno (ako izborite plaćanje putnih troškova, budite srećni). Drugo, nastupaćete u najgorem mogućem terminu (dok je još dan ili za vreme nastupa najveće zvezde festivala). Treće, neće vas gledati niko osim mame i tate i slučajnih prolaznika (prijateljima koji bi došli, biće skupo da idu u drugi grad na festival, i još da kupe skupu kartu). Jedina korist će biti što će se u najavama festivala pominjati vaše ime, dakle, svet će bar čuti da postojite (čuće bar oni koji čitaju ono što je napisano sitnim slovima!).

S druge strane, festivali su najbolje merilo vašeg uspeha. Sa rastom popularnosti poboljšava vam se status na festivalima. Nastupate sve bliže prime-timeu, honorari počinju da vam se isplaćuju, stejdževi se povećavaju...

Postoje i takozvani showcase festivali, kao na primer Indirekt, nedavno održan u Beogradu. Oni su namenjeni ljudima koji se profesionalno bave muzikom, nastupi se organizuju na većem broju mesta istovremeno, kratkog su trajanja (do sat vremena) i služe da se vi upoznate sa ljudima iz biznisa i da se oni upoznaju sa vama. „Obična“ publika je tu u drugom planu. Na njima honorari nisu veliki, ili ih nema, ali su vam uvek obezbeđeni smeštaj, hrana i putni troškovi. Pozive na showcase festivale nikad ne odbijajte, jer su oni vrlo dobri za promociju. Još ako ste vešti u komunikaciji, blago vama. Čak i ako vaš bend ne svira, dobro je otići na njih sa promo-materijalom i bar usmeno predstaviti svoj bend. Možda vas pozovu sledeće godine!

Postoje i festivali i pojedinačni nastupi na trgovima ili pozornicama na otvorenom prostoru koje organizuju lokalne samouprave (čitaj: opštine), obično u okviru proslava značajnih datuma vezanih za tu sredinu, ili za proslave državnih praznika. Takvi nastupi se finansiraju iz budžeta, pa honorari mogu da budu u najmanju ruku pristojni, a ako ste popularan bend i vrlo dobri do odlični. Jedini problem je to što do nastupa na njima možete da dogurate samo na dva načina: ili da potegnete zavičajne veze i vezice (ako imate sreće da ste rođeni van velikih gradova) ili da ste popularni, s tim da je stepen popularnosti direktno proporcionalan honoraru koji ćete dobiti. Tu važi još jedno pravilo: što je grupa manje popularna, to joj je potreban bolji menadžer da bi svirala na manifestaciji takvog tipa. Samo, tu neće svirati akustičari, alternativa i oni koji ne pevaju na domaćim jezicima – za takve svirke na otvorenom traže se isključivo pop-rock, mainstream rock, etno/world i hard-rock/metal.

Više puta sam u tekstu pomenuo menadžere. Generalno, menadžeri su ljudi kojima ste predali upravljanje vašim karijerama. Dobar menadžer će vam mnogo pomoći u građenju karijere, loš može da je sasvim upropasti. Postoje određene lokalne specifičnosti vezane za to zanimanje. U Americi, recimo, rock muzičar koji želi ozbiljnu karijeru, pre nego što krene u poduhvat pravljenja iste, sastavlja svoj tim koji će mu ozbiljnu karijeru omogućiti. Tim se tipično sastoji od četiri osobe: ličnog menadžera, poslovnog menadžera,advokata i booking agenta. Pogodićete da tipičan balkanski menadžer obavlja sve četiri navedene funkcije i još pride izigrava tatu (da podvikne ako treba) i mamu (da te, u trenucima krize, nežno pomiluje po kosi), da po potrebi provodadžiše, da leči (od mamurluka i zloupotrebe supstanci), da bude najbolji prijatelj...dodajte sami šta god vam padne na pamet, nećete pogrešiti. Sudeći po tome koje poslove „pokrivaju“, naši menadžeri su nadljudi.

Ovako bi trebalo da bude - lični menadžer bi trebalo da zajedno sa budućom domaćom rock zvezdom odlučuje o sklapanju ugovora za izdavanje ploče, izboru producenta, finansijskim pitanjima vezanim za izdavanje ploče, izboru pesama koje će se naći na albumu, muzičara koji će ga snimati, fotografa koji će raditi omot. Trebalo bi i da učestvuje u širenju hajpa, organizovanju reklamnih kampanja, kao i da nadgleda i koordinira ostale članove tima, da sarađuje sa buking agentom oko organizovanja turneja, namicanja budžeta, određivanja visine honorara, da pritiska izdavačku kuću po pitanjima promocije. Jedna od važnijih uloga ličnog menadžera je da poput zida štiti rock zvezdu ili „zvezdu“ od spoljašnjeg sveta, obavljajući sve neprijatne poslove i preuzimajući na sebe sve teške odluke da bi „zvezda“ ostala čista u očima javnosti. Poslovni menadžer bi trebalo da vodi sve aktivnosti vezane za finansije: da upravlja novcem svog klijenta, da plaća njegove račune, da plaća poreze i doprinose, da investira, da prati tokove novca. Advokat je u toj podeli posla zadužen za ugovore – veština sklapanja ugovora znači da se tvoj klijent obaveže što manje pod što boljim uslovima i da za svoj rad bude plaćen što više. No, prisustvo advokata u timu je bitno samo u zemljama u kojima je pravosuđe na određenom nivou, što se ne bi moglo reći za većinu zemalja u regionu. Uloga booking agenta je organizovanje „živih“ nastupa. Bitna uloga, imajući u vidu da se danas dobar deo prihoda ostvaruje putem koncerata. Dobar booking agent je u dobrim odnosima sa organizatorima koncerata i festivala, pa i sa referentima za kulturu lokalnih samouprava, pa može svoj bend da im „uvali“ za svirku. Naravno, zavisi i od benda – ako je loš, tu ni najbolji booking agent ne može pomoći.

Kao što sam rekao, kod nas sve ovo gore nabrojano i još ponešto obavlja jedan čovek. Koliko li ga plaćaju, kad tolike poslove radi? U Americi je sve to jasno definisano čvrstim ugovorima, a radi se o sumama od kojih se nama zavrti u glavi, ovde je to u najboljem slučaju procenat identičan onom koji dobijaju osali članovi benda. To u najboljem slučaju, a i tu ima odstupanja. Kad je prihod mali, menadžer se često odrekne svog dela. Kod nas je često prisutna prijateljska saradnja, pa se gubi granica između poslovnih i ličnih odnosa što se, naravno, odrazi na uspešnost saradnje. Takođe, zbog malog i siromašnog tržišta, menadžeri kojima je to jedini posao su prinuđeni da istovremeno sarađuju sa više izvođača, pa se ionako preobiman posao još više rasplinjuje. U takvim slučajevima često je prisutan i neravnopravan tretman klijenata jednog menadžera i pitanja tipa „zašto oni, a ne mi“ i slična. Kao što vidite, i na ovom polju je prisutna za ovo podneblje karakteristična „burazerska ekonomija“. U njoj su sve uloge „uslovne“. Dok vam neko povlađuje i odobrava ste na „’De si br’te“, čim vam se mišljenja malo mimoiđu, odmah ste na „Ma, ko ga jebe!“ Mlad bend treba da bude svestan činjenice da se svi učesnici u muzičkom biznisu u regionu dobro poznaju i da su jedni te isti ljudi istovremeno i menadžeri i promoteri i organizatori i vlasnici izdavačkih kuća i medijski delatnici, pa je lako zaključiti da je „ja tebi, ti meni“ pristup vrlo prisutan, iz čega sledi da nije uputno zamerati se sa tim ljudima od kojih vam zavisi karijera. Moguće je, naravno, biti menadžer samome sebi i svom bendu, ali to bih vam preporučio samo u početnim stadijumima karijere. Kad se stvar „zakotrlja“ ako se bavite menadžerisanjem neće vam ostati mnogo vremena za kreativni rad, a to je valjda ono što vas najviše zanima. Takođe, dobro će vam doći neko ko će vas spustiti na zemlju kada „utripujete“ da ste najveći muzički genije koji je hodao zemljom još od pokojnog Johna Lennona. Važnost tog posla ćete shvatiti kad budete našli dobrog menadžera. Shvatiti i osetiti u svom novčaniku.

Biće još reči o bitnim elementima jedne rock’n’roll karijere u budućim nastavcima „Dnevnika“, ali da se sada vratimo onima koji su karijeru (kakvu-takvu) već napravili.

Ezra Furman – Transangelic Exodus

Mic po mic, dođosmo do sedmog albuma Ezre Furmana. Počeo je karijeru 2006. u svojoj dvadesetoj godini sa grupom The Harpoons sa kojom je izdao prva tri albuma (Banging Down The Doors, Inside the Human body i Mysterious Power). Naredna četiri, uključujući i ovaj o kome pišem je objavio što pod imenom Ezra Furman & The Boy-Friends (Day of the Dpg, Perpetual Motion People) što pod svojim imenom (The Year of No Returning, Transangelic Exodus). O čemu bi mogla da piše i peva ova osoba fluidnog pola (?!?) jevrejskog porekla? O čemu drugom do o manjinskoj muci! O odnosu sredine koja te ne razume/ne prihvata prema tebi koji takođe jedva da razumeš sam sebe. Odatle ono – fluidni pol.

Tako Ezra definiše sam sebe. Dakle, on nije osoba čiji rodni identitet odgovara polnom identitetu (cisgender), niti je osoba čiji je rodni identitet različit od polnog identiteta (transgender). On je osoba fluidnog pola – osećaj pripadnosti muškom, ženskom, i jednom i drugom ili nijednom rodnom identitetu se menja/varira nekad i na dnevnoj bazi. Ni pripadnost jevrejskoj zajednici ne pomaže da se čovek u svojoj koži oseća sasvim spokojno, pa sve to zajedno dovodi do stvaranja emocionalnog disbalansa koji je preduslov za stvaranje umetničkog dela. Umetnost ne nastaje iz ravnodušnosti i spokoja, već iz pokušaja racionalizacijemuke (ko ono reče „kad srce zapišti, misao je kriva“). Reći ono što te tišti, izbaciti to iz sebe. Taj egzorcizam ima terapeutski karakter, poput kakve psihoanalitičke seanse. „Transangelic Exodus“ je baš takav album – konceptualan po svojoj strukturi, hiperemotivan po svom sadržaju. Ukratko, radi se o transformaciji čoveka u anđela tako što mu izrastaju krila – o tome govori prva pesma – što izaziva paniku kod ljudi koji misle da je to zarazno, ili da je protivzakonito. Jasna je asocijacija na različitost bilo kojeg tipa koja se teško prihvata od većine.

Programska pesma koja otvara album je vrlo snažna, emotivna „Suck the Blood From My Wound“. Ona je sažeti libretto ovog konceptualnog albuma. Prva muzička asocijacija je pesma Bob Dylana „Hurricane“ koja se čak i tematski uklapa u Ezrin koncept diskriminacije manjinskih grupa. Puna je jakih slika i zvučnih efekata – najupečatljiviji je završetak pesme: onaj šum koji čujete je snimak slušanja rada srca stetoskopom. Ubrzanog rada srca. I na kraju, u off-u, izgovara reči Merkucija, karaktera iz Shakespeareove drame „Romeo i Julija“, izgovorene u samrtnom hropcu „A plague on both your houses“. Njegovu poruku kojom odbija da se opredeli za jednu od porodica, Ezra Furman stavlja u kontekst sopstvenog odbijanja da se opredeli za jednu od tradicionalnih opcija rodne pripadnosti.

Ne bih sada nastavljao sa analizom od pesme do pesme, već iz ovoga jasno vam je da je ovaj album atak na političku korektnost koju ja doživljavam kao poruku „Ne talasaj!“ Ovaj album je u tom smislu krajnje nekorektan – bavi se temama koje mogu i moraju da uzburkaju duhove, jer se ne zadovoljavaju postignutim – granice slobode postoje samo zato da bi se pomerale. Što se muzike tiče, uticaji su prepoznatljivi: već pomenuti Dylan, Lou Reed kao neko ko „walks on the wild side“ i John Darnielle sa svojom urgentnosti i posednošću. Koliko je Lou Reed Dylanovom nasleđu dodao svojega, toliko je Furman dodao Lou Reedovom. Taloženje uticaja, ako me razumete. Ovaj album prosto pulsira, ritmičan je, čelo boji nekoliko pesama, vokalne deonice su strastvene, otpevane bez ikakvog ustručavanja. Pesme, po mom mišljenju, daleko bolje zvuče nego one punkoidno-vesele poskočice sa prethodnog albuma „Perpetual Motion People“ iz 2015. Između se smestio EP „Big Fugitive Life“ sa šest svedenih pesama izvedenih u tradicionalnom poluakustičnom maniru koji je savršeno pripremio teren za ovo ostvarenje. Ne mogu da sa sigurnošću tvrdim da je ovo najbolji album Ezre Furmana, jer je „Bringing Down The Doors“ bar podjednako dobar, ali da je u samom vrhu obogodišnjih izdanja, to mogu. Volim kad me neko tako ubedljivo demantuje – skoro da sam ga otpisao posle pomenutog prethodnog albuma a on se, evo, vraća, nikad jači. (8.2/10)

Car Seat Headrest - Twin Fantasy (Face To Face) (8.2/10)

Recenziju pročitajte OVDE

Alela Diane – Cusp

Teško je pisati o Aleli Diane. Ne zato što nije dobra, već upravo suprotno – toliko je savršena, da prosto ne ostavlja mnogo prostora za bilo kakvu priču. Slušajući njene pesme ne mislimo ništa – prepuštamo se nesputanom uživanju „platonskog“ karaktera. Banalne stvari kakve su ljubav, seks, smrt i ostale ovozemaljske i granične pojave ostaju u senci blaženstva koje osećamo. Ako je album „Pirate’s Gospel“ bio molba bogovima da piratima podari bar dašak vetra da mogu da zaplove, album paradoksalno nazvan „Cusp“ (Vrhunac) je bonaca (bonaccia) kao njihov odgovor. Kada se slušalac malo udubi u materiju, shvata poreklo tog spokoja – tema albuma je majčinstvo.

Ne peva Alela samo o svojim iskustvima – u jednoj od pesama peva o tužnoj sudbini Sandy Denny, legendarne britanske folk pevačice, koja je umrla pošto je postala majka, zatim iskazuje poštovanje svojoj majci u meni najlepšoj „Never Easy“, pa i o sirijskom dečaku čije je telo nađeno na turskoj plaži i čija je fotografija obišla svet. Sasvim primereno, klavir je dominantan instrument, a pesme, iako sporog tempa, ipak imaju unutrašnju dinamiku koja ih lagano izmešta iz kategorije monotonih. Poslušajte, recimo, „Ether & Wood“ kao primer za ono što sam upravo rekao. I tako, Alela nam kroz svoje albume priča svoju životnu priču. Sasvim nenametljivo, vodi nas od devojačkih patnji, preko čari ostvarene ljubavi i njenog mučnog kraja do novog početka i ostvarenog materinstva. Njene pesme, međutim, nikad ne ostaju u domenu ličnog, već transcendiraju ka opštem. Verovatno je mogućnost lake identifikacije sa tim pesmama razlog postojanja velikog broja njenih poštovalaca. Zaključak je jasan – dobili smo kvalitet koji smo od Alele Diane i očekivali a kao bonus dobijamo i nekoliko pesama koje će se malo duže pamtiti. (8.0/10)

Brandi Carlile – By The Way, I Forgive You

Pratim Brandi još odavno, od njenog drugog albuma „The Story“ iz 2007 godine. Njen problem je uvek bio to što nije imala „catchy“ pesme. Pevanje uvek izvanredno, reči pesama smislene, „mood“ pesama melanholičan na najprijatniji način, muzička pratnja diskretna i kvalitetna ali posle slušanja ne ostaje mnogo toga što bi se pamtilo. Čak nema ni želje da se slušalačko iskustvo ponovi. Razlog je onaj iz druge rečenice – nema izuzetnih pesama. Po mom mišljenju, dobra pesma mora da te privuče i ako je samo letimično slušaš. Nije potrebna duboka koncentracija, apsolutna tišina u okolini, proučavanje teksta, pravo raspoloženje – naprotiv, dobru pesmu ćeš prepoznati i na razglasu prepunog autobusa gradskog saobraćajnog preduzeća, na lokalnoj igranci, u omiljenom kafiću, gdegod!

Njen šesti album, „By The Way, I Forgive You“ je veliki korak u pravom smeru. Odmah se primećuje da je radila na dinamici svojih pesama. Nije to više onaj klasični folk manir po kome su pesme „ravne“ od početka do kraja – kod Brandi pesme se „dižu“ sa svakom strofom, čak ponekad i pretera u tome pa imamo pravi „cresciendo“ kao u „Hold Out Your Hand“ na primer. Vrlo intenzivno, što nije bilo baš uobičajeno za nju. Pesma koja otvara album „Every Time I Hear This Song“ iz koje je „ukraden“ naslov albuma odmah daje do znanja da se radi o kvalitativnom skoku. Kad je čuješ, odmah hoćeš da znaš ko ju je producirao. I imaš šta i da vidiš – Shooter Jennings i Dave Cobb! Jasno je zašto su ta dvojica među najtraženijim nešvilskim producentima danas. Prostornost je takva da možemo slušajući pesmu da izračunamo kvadraturu prostorije u kojoj je snimljena. „Sugartooth“ je pop pesma – podigla je glas u refrenu, ubrzala, možda za moj ukus previše vokalnog egzibicionizma ubacila, pa kad se doda onaj huk pratećih vokala na kraju sve to zajedno ima ukus torte sa previše šlaga. Zato „The Mother“ (moj favorit sa albuma) ima pravi odnos sastojaka – pesma je delikatna kao što je to i tema kojom se bavi (odnos majke i kćerke), a celokupna njena atmosfera me podseća na najbolje radove Nanci Griffith iz vremena albuma „Flyer“. Treba pomenuti i „The Joke“ koja je jedna od onih koje mi se najviše sviđaju, iako i tu ima ispevavanja u visokim registrima. U ovom slučaju to mi ne smeta, jer pesma sadrži u sebi samoj razlog za tu egzibiciju –refren se logično nadovezuje na strofu, a pevanje Brandi je zaista impresivno – ni najviši tonovi nisu lišeni emocije. Sasvim suprotan utisak je ostavila klavirska balada koja zatvara album, „Party Of One“, koja počinje samo glasom i klavirom da bi se negde na polovini priključio čitav orkestar – meni se nije svidela ali verujem da će se veoma svideti ljubiteljima Adele, na primer. Ima tih par preproduciranih, pop pesama koje odudaraju od ostatka albuma i to su za mene najslabiji trenuci. No, ne dajte se omesti u uživanju ako ste ljubitelji radio-friendly popa.

Zaključiću na kraju da je ovo najbolji album koji je do sada snimila Brandi Carlile. Ima svojih nedostataka, koji se ogledaju pre svega u tome što su pojedine pesme pravljene za široki auditorijum slušalaca pop muzike, pa se ne uklapaju baš najbolje sa strejt folk i country pesmama koje nemaju pretenzija ka komercijalnom uspehu. Ipak, ne bih prestrogo sudio Brandi – ona ima svako pravo da pokuša da svoju karijeru podigne na viši nivo, tim pre što su pesme kojima to pokušava po kvalitetu daleko iznad aktuelnih hitova pop muzike. Još samo nešto da ne zaboravim – evo i četvrtog albuma iz gej zajednice koji ulazi u sam vrh godišnje produkcije!(8.1/10)

Ravyn Lenae – Crush EP

Ako hoćete da čujete kako zvuči novi soul, dobro bi bilo da poslušate novi EP „Crush“ ove devetnaestogodišnje pevačice. To joj je treći po redu i svi koji su čuli njenu muziku proriču joj lepu budućnost. (8.0/10)

Bonnie Montgomery – Forever (7.8/10); Chris Smither – Call me Lucky (8.0/10); Craig Gerdes – Smokin, Drinkin & Gamblin (8.0/10); De Lux - More Disco Songs About Love (7.0/10); Dream Wife – Dream Wife (7.8/10); Duck Duck Gray Duck – Traffic Jam (7.7/10); H.C.McEntire – Lionheart (7.4/10); Heather Lynne Horton – Don’t Mess With Mrs.Murphy (7.0/10); Horseshoes, Handgrenades – The Ode (6.0/10); I’m With Her – See You Around (7.5/10); James Hunter Six – Whatever It Takes (7.0/10); Jess Holland – Miss Demeanour (7.8/10); Johanna Warren – Gemini II (7.0/10); John Gorka – True In Time (7.8/10); José González – And The Brite Lites At Svenska Grammofonstudiom EP (7.3/10); Kristy Cox – Ricochet (8.0/10); Kyle Carey – The Art Of Forgetting (8.0/10); Kyle Craft – Full Circle Nightmare (8.0/10); Nathaniel Rateliff & The Night Sweats – Tearing at the Seams(7.5/10); Peter Oren - Anthropocene (7.4/10); Prinz Grizzley – Come On In (7.4/10); Rod Picott - Ryan Montbleau – I Was Just Leaving (7.2/10); Snowpoet – Thought You Knew (8.0/10); Spelling – Pantheon of Me (7.4/10); The Exbats – I Got The Hots For Charlie Watts (7.9/10); Wade Bowen - Solid Ground (7.9/10); Willie Watson – Folksinger Vol.2 (7.6/10)

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio