Dnevnik muzičkog eklektika (21)

19 januar 2018
Author :   Srđan Strajnić

01.12.2017 – 15.01.2018

O godišnjim listama, drugi put

U stvari, biće reči o neposrednoj demokratiji. Onoj internetskoj. Imao sam polemiku sa prijateljem o tome. On kaže (i u pravu je, iz nekog ugla posmatranja) da nema ni govora o neposrednoj demokratiji na internetu. Da se nama samo čini da sami biramo šta ćemo slušati, čitati, gledati. Da sve to kontroliše veliki brat (nije se tako banalno izrazio, ja sam parafrazirao), da nam algoritmi nameću naš ukus, da nas je neoliberalni konzumerizam potpuno uzeo pod svoje. Ja bih pre rekao da on to pokušava tako što nam daje predloge. Evo već mesecima mi iskaču prozori sa ponudama različitih modela televizora jer sam u nekom trenutku obavio gugl pretragu na tu temu. Sećam se i onoga kad sam otvarao Deezer nalog pa je u upitnik trebalo upisati omiljene žanrove. Ja upisah folk, misleći na američko/engleski folk ali algoritam je mislio drugačije. Od tada, kad god pustim Deezer da mi sam bira muziku koju ću slušati, ovaj me zasipa novim ostvarenjima Cece, Rade Manojlović i Dare Bubamare kombinovanim sa Bob Dylanom, Rhiannon Giddens, Fleet Foxes. Ipak, niti sam kupio onaj televizor koji mi oni nude, niti sam počeo da slušam Svetlanu R. Ipak je zadnja reč moja. I vaša, naravno. Da li ću pokleknuti ako „oni“ budu dovoljno uporni? Ne mogu da budem apsolutno siguran, ali ne verujem da hoću. U slučaju televizora, imam svoje zahteve koje TV mora da ispuni i ako ih ne ispunjava može da mi ga nude sto godina neću ga kupiti.

U slučaju muzike imam svoj ukus – on je promenjiva kategorija, pa ću sigurno preslušati i mnogo toga što mi se neće svideti, ali kupiti, to je već teža priča.

Na internetu je ponuda velika, dakle, mogućnost izbora je velika, skoro neograničena. U takvoj ponudi moraju se uspostaviti kriterijumi izbora kao i izvori materijala. Moji su relativno jednostavni. Odredio sam žanrove koje pratim: folk, country, americana, garage, soul i onaj deo indie rocka i popa koji se oslanja na navedene žanrove. Dakle, može neki metal bend da izda najgenijalniji album iz tog žanra ikad, ali, to neće doći do mene. Isto važi i za elektroniku, jazz, donekle i za world music ali on je isto što i folk, pa tu ima izuzetaka. Izuzetak su naravno i opštepoznata imena iz raznih žanrova koja su svojim minulim radom zaslužila da se njihova nova ostvarenja barem preslušaju. Odakle dobijam informacije, to je sledeće pitanje. Ne volim da mi se servira gotovo mišljenje nekog drugog o bilo čemu, pa tako ni o muzici. Zato prikaze i recenzije čitam najčešće tek pošto formiram svoje mišljenje (naravno, ima izuzetaka) pa informacije dobijam sa neutralnih portala. Verovali ili ne, ima i takvih. Omiljeni izvori su mi oni koji ne donose vrednosni sud kao što su „exystence“ ili „new album releases“ blog, zatim domaći Škloa blog (kad je reč o garažnom rocku) a recenzije objavljene u Mojo i Uncut magazinima i Pitchfork, No Depression i AllMusic Guide sajtovima čitam kasnije, posle pisanja sopstvenih tekstova. Ukrštanjem „nazavisnih“ izvora dobijam dosta dobro „pokrivanje“ tekuće produkcije u žanrovima koje pratim, ali se svake godine, moram priznati, dogodi da propustim po neki odličan album koji se iz ovih ili onih razloga nije pojavio u mojim izvorima. Takođe, koristim informacije ljudi od autoriteta kojima verujem a koji imaju oblast interesovanja sličnu mojoj. Iako su indirektni uticaji uvek prisutni, trudim se da zaključke donesem sam.

Sad se vi već uveliko pitate gde je tu neposredna demokratija o kojoj sam rekao da ću pisati. E, pa, evo je! Ogleda se u tome što svoje zaključke bez ikakvog posrednika, cenzora, urednika mogu da objavim svetu (ali bukvalno – svetu!). Naravno da urednici i dalje postoje i da mogu da reše da ne objave moj tekst iz kojeg god bilo razloga, ali i oni i ja znamo da ako oni neće ima ko hoće a ako baš niko neće, objavim ja sam, na svom blogu. Eto, to je ta neposredna demokratija koja pre interneta nije postojala ako izuzmemo Atinu u petom veku pre nove ere u doba Perikla (tada jeste bila neposredna, ali za svega 16% stanovništva, ostali su bili robovi). Sada, po prvi put u istoriji ljudskog roda, svako, ali baš svako ko je elementarno kompjuterski pismen, može da svetu kaže svoju „istinu“ o bilo čemu! Može se diskutovati da li je to dobro ili loše (pogledajte društvene mreže, čega sve tu nema) ali da je neposredno, neposredno je!

Ceo prethodni tekst je uvod u moju ovomesečnu temu – analizu godišnjih lista. Kao klinac sam, moram priznati, mistifikovao te godišnje liste. Jedva sam čekao da se pojave brojevi nedeljnika NME i Melody Maker-a sa njihovim godišnjim listama koji su izlazili obično sredinom decembra. Kad se desi da se izbor redakcije New Musical Express-a i moj izbor bar delimično poklapaju (Melody Maker je bio konkurentski list čiji su se izbori dosta razlikovali), bio sam srećan kao malo dete (što sam tada realno i bio!). Ta NME lista je za mene bila sve i svja, poput neke vrste Biblije. Nije mi dolazilo do mozga da je prave obični mladi ljudi, u to vreme tek nešto stariji od mene, koji su pasionirani slušaoci muzike sa darom za pisanje, takozvani muzički kritičari od kojih se, u stvari, nisam mnogo razlikovao. Za dar za pisanje ni sada a pogotovo tada nisam bio siguran, ali da sam vatreno pratio dešavanja na muzičkoj sceni, u to nije bilo sumnje.Ono što mi je nedostajalo bila je hrabrost (ili, preciznije, samouverenost) - tada si, kao pasionirani ljubitelji muzike sa željom da o njoj pišeš, morao da „stisneš petlju“, odeš do izabrane redakcija i ponudiš im saradnju. Ja je nisam stisnuo, pa je tako Džuboks i ne znajući, ostao bez jednog „genijalnog“ kritičara (najdalje dokle sam stigao bilo je objavljivanje mog teksta u rubrici „Pisma čitalaca“ koje sam prepotentno potpisao sa Mister-Know-It-All, po pesmi Steviea Wondera iz tog vremena. Ako nekoga ko ima komplet Džuboksova ne mrzi da traži, voleo bih da se podsetim!).

U doba internetske neposredne demokratije ne treba ti petlja. Treba samo da počneš da pišeš blog i na taj način podeliš svoje poglede na muziku (ili nešto drugo, zavisi od interesovanja) sa svetom. Ako je to što radiš nekome zanimljivoveć će te kontaktirati. Dakle, taj početak, koji je najteži, više ne zavisi od nekakvog mrzovoljnog urednika, već od tebe samog.Tako dođeš do pisanja za portale koji imaju ozbiljniji odjek u javnosti. Jedino što je ostalo isto je da to što pišeš ipak mora biti koliko-toliko suvislo i koliko-toliko čitano. Ako te dve stvari postigneš, za tebe nema granica. Tako sam i došao u situaciju da moja godišnja lista (koja je jedna jedina) učestvuje u četiri ovogodišnja izbora za albume godine: StereoArt, potlista, Škloa i Gle Magazin. Predsednika Srbije Aleksandra Vučića optužuju da sedi na dve stolice – ali šta je to za mene, ja uspevam da sedim na četiri!

Ovde, na Stereo Art portalu, godišnje liste pravimo nas troje – Dragana, Novak i ja. Zajednička lista nije plod konsultacija/dogovora već svako od nas napravi svoju listu i prosto saberemo rezultate. To je svakako najpoštenije, ali, kada je u pitanju ovako mali uzorak (samo 3 učesnika) može da dođe do problema. Nije teško zamisliti situaciju da svako od nas na svoju listu stavi 10 različitih albuma. Ove godine, recimo, nijedan od albuma koje smo pomenuli nije bio na sve tri liste kad je reč o izdanjima van regiona. Regionalnoj listi ne preti opasnost preteranog diverziteta jer je broj (kvalitetnih) izdanja u regionu ipak mnogo manji. Na kraju krajeva, liste Stereo Arta odražavaju ukus nas troje i relevantne su samo onoliko koliko čitaoci Stereo Arta imaju poverenja u naš ukus i u naš sud. S druge strane, baš zbog malog broja učesnika, lista je najpribližnija mojoj, pa mi je samim tim i najdraža. Uostalom, ako već niste, pogledajte: Debi Albumi, Region, Svet - najbolja izdanja prošle godine po izboru ovog portala.

Sledeća po broju učesnika je lista potliste, sa njih jedanaest. Tu su se slale liste sa po 20-50 albuma i postoji specifičan sistem bodovanja koji hendikepira one koji su ispod prva tri mesta na svakoj od lista (ne bih ulazio u detalje). U tom skupu od 11 ljudi ukusi daleko više variraju nego u redakciji Stereo Arta. Potlistin album godine se ne nalazi među mojih 50, na primer. Lista je specifična jer ne odvaja domaće i strane albume – svi idu đuture što ne sprečava domaće da poneke godine zauzmu prvo mesto (The Marshmallow Notebooks 2013. i Valentino Bošković 2016-te). Album godine (King Gizzard and The Lizard Wizard) se pojavljuje na 4 od 11 lista, album na poslednjem 106-om mestu na 2 od 11. I nije tako velika razlika. Dobra strana ove liste je to što je vrlo raznovrsna. Obuhvata sve, od čistog popa do avant-jazza a to zahvaljujući profilu učesnika koji prate različite vrste popularne muzike. Svakako je najsveobuhvatniji pregled godine koja je za nama.

Škloa je portal zatvorenog tipa (postaje se član po pozivu) i originalno je bila namenjena poštovaocima garažnog rocka. Vremenom je ta žanrovska isključivost malo „olabavila“ pa se tu provukla nekolicina nas ljubitelja country/folka i srodnih žanrova pa čak i, uslovno rečeno, indie/mainstream rocka. Učestvovalo je 18 osoba koje su pomenule 252 albuma. Pošto svaki učesnik pravi svoj top 20, lako se da izračunati da je u proseku na svakoj listi čak 14 albuma bilo različito od svih ostalih, svega šest se pominjalo i na nekoj drugoj listi. Tako je ove godine ispalo da je pobednik (Curtis Harding, garage soul žanr) bio zastupljen na čak 10 lista, ali ni na jednoj na prvom mestu. Drugoplasirani album je bio na svega 4 liste, trećeplasirani na 6, itd.

Šta možemo da zaključimo: verovatno to da ove godine garage rock nije izbacio ni jedno pravo remek delo, jer su i njegovi pasionirani pratioci imali vrlo različite liste. Na kraju je pobedio soul album koga upravo, dok ovo pišem, prvi put slušam. Mogu vam reći da je odličan i da mi je žao što ga nisam ranije preslušao, i meni bi bio među 20! Kad se pogleda Škloina lista u celini – izgleda malo shizofreno. Des Demonas i The Hooten Hallers na istoj listi sa LCD Soundsystem i The War On Drugs ! To, prosto, ne ide zajedno. U svetu garažnog rocka svaki, i najmanji, komercijalni uspeh je neoprostiv greh. Veći je greh The Black Keys-a koji su bili garaža pa se „prodali“, nego nekoga ko je od početka išao na „komercijalu“. Dobar je i jedan ovogodišnji primer: The Black Lips su važili za par excellence garage rock grupu, dok nisu uzeli Juliana Lennona za producenta svog novog albuma. Rezultat: solidan album koga na Škloinu listu nije stavio niko!

Gle Magazin je pravio samo regionalnu listu (i izvedenu iz nje, srpsku listu) uz učešće muzičkih delatnika iz celog regiona (osim Makedonije). Čak 30 njih je uzelo učešća. 14 iz Srbije, 9 iz Hrvatske, po 3 iz Crne Gore i BiH i jedan iz Slovenije. Pitanje za svakog od njih je bilo jednostavno: napravite svoju listu maksimalno 20 domaćih albuma i singlova. Ostavljeno je učesnicima (pomalo namerno) da sami odrede šta znači to „domaća“. Neki su pitali „da l’ može i iz regiona“, neki ništa nisu pitali, ali, iz rezultata ankete se mogu pokušati izvući zaključci o tome da li postoji i koliko je jaka regionalna scena. Odabir učesnika ankete nije bio promišljen – anketirali smo sve (polu)profesionalne pratioce scene do kojih smo Dejan Bošković i ja mogli da dođemo a koji su pristali da naprave listu, s tim da smo gledali da odnos učesnika iz Srbije i iz regiona bude približan. Ispalo je najbolje što je moglo, da odnos bude 14:16 za region. Veći deo učesnika pripada alternativnim medijima, manji deo -svi su iz Srbije- je iz javnog servisa. Rezultati su interesantni, može se reći da baš i ne govore u prilog regionalnoj muzičkoj sceni.

Kad se posmatra regionalna muzička scena odmah se primećuje da razvijenost nije ravnomerna, bar što se tiče broja albuma koji se objave tokom jedne kalendarske godine. Verujem da broj pomenutih albuma iz svake države regiona bar donekle ukazuje na ukupan broj izdanja u toj državi. Najveći broj u anketi pomenutih albuma potiče iz Hrvatske (46) pa iz Srbije (36), BiH (8), Makedonije (4), Slovenije (2) i na kraju iz Crne Gore i Kosova po 1. Nesporno je da je muzička scena od država regiona najrazvijenija u Hrvatskoj i u Srbiji (tim redom), daleko manja u drugima koje sam naveo. Zato sam u istraživanju sve ostale države osim Hrvatske i Srbije svrstao u treću grupu. Pošto je u anketi pomenuto dva manje od sto albuma, one gornje brojeva možete slobodno tretirati kao ukupne procente pojavljivanja albuma iz svake države.

Anketirani iz Srbije kojih je bilo 13 kad je reč o albumima (jedan je glasao samo za singlove) je pomenulo 50 albuma od kojih je 64% bilo iz Srbije, 26% iz Hrvatske i 10% iz ostalih država regiona.

Anketirani iz Hrvatske kojih je bilo 9 je pomenulo 50 albuma od kojih je 78% bilo iz Hrvatske, 12% iz Srbije i 10% iz ostalih država regiona.

Anketirani iz regiona kojih je bilo 7 pomenuli su čak 58 albuma od kojih je 22.5% bilo iz regiona, 50% iz Hrvatske i 27.5% iz Srbije.

Šta se može zaključiti iz ovih podataka: pre svega to da je Hrvatska najjača muzička sila u regionu što se vidi iz toga da je njen impakt na susedne zemlje veći nego što je impakt tih zemalja na nju. Što je scena u nekoj državi jača, manji je upliv muzike susednih zemalja i obrnuto. Tako anketirani iz Hrvatske imaju na svojim listama svega 20% albuma izvan matične zemlje, oni iz Srbije 36%, a oni iz drugih država regiona skoro 80%.

Ukupno 19 albuma se pojavljuje i na listama iz Hrvatske i iz Srbije i iz regiona, od toga pet iz Srbije, po jedan iz Makedonije i BiH i čak 12 iz Hrvatske. Još jedan dokaz da je hrvatska scena dominantna u regionu, bez obzira na podatak da su ove godine prva dva mesta zajedničke liste zauzeli albumi iz Srbije. Takođe se primećuje da i u Hrvatskoj i u Srbiji postoje lokalni favoriti koji se retko ili nikako pojavljuju na listama izvan matične zemlje (Chui i Mayales iz Hrvatske, Nikola Vranjković i Stepa iz Srbije na primer) ali i oni koji su prisutni u celom regionu (Bitipatibi, My Buddy Moose, Seine, Damir Avdić, On Tour, Svemirko, Nežni Dalibor...). Čini se da ta prisutnost zavisi mnogo više od odluke samih izvođača na koju će teritoriju usmeriti svoju delatnost (kako fizičkom prisutnošću, tako i marketinškim aktivnostima na društvenim mrežama) nego od žanrovskih/estetskih preferencija pojedinih zemalja regiona. Što se tiče jezika pevanja, nisam mogao da primetim da na bilo koji način utiče na prijemčivost neke ploče – među prvih 20 ima 6 izvođača koji pevaju na engleskom, dok 14 pevaju na takozvanom „našem“, a to je otprilike odnos 2:1 za domaći jezik, verujem da otprilike takav odnos postoji u celokupnoj regionalnoj produkciji.

Osvrnuo bih se još samo na godišnje liste singlova. Klasična singl ploča na 45 obrtaja danas više praktično ne postoji. Najpribližnija tačnoj definiciji singla danas je tvrdnja da je singl ona pesma koja ima svoj klip na youtube-u. Merilo komercijalne uspešnosti jednog singla je broj pregleda na istom. Dakle, „komercijalno“ više ne znači da se dobro prodalo, već da je imalo mnogo pregleda. Iako, i direktno (takozvanom monetizacijom) i indirektno (popularnošći koja se na taj način ostvaruje) vlasnici klipa (najčešće sami izvođači, ređe izdavačke kuće) ostvaruju nemali prihod. Kao i uvek, popularnost se u slučaju singlova često ne poklapa sa kvalitetom iako ima dosta slučajeva kada se i poklapa. Zato ću se ovlaš osvrnuti na par „kritičarskih“ lista i broj pregleda pesama koje su na njima.

Da krenem opet od Stereo Arta. Na StereoArt listi su se našli ne samo zvanični singlovi, već i pesme koje su nam se svidele pa nismo baš najbolji primer za poređenje pesama koje su izabrane za najbolje od kritičara i od publike, ali, ipak, red je da prvo vidimo kako stvari stoje kod nas. Odmah da kažem, samo je pesma Bitipatibi prešla dvadeset hiljada pregleda, sve ostale imaju dosta manje. Ne kažem da nisu dobre pesme, ali, prema ovim podacima, očigledno je da nisu mnogo popularne. Na listi Gle Magazina (skroluj do dna stranice) su uglavnom pesme iz Srbije jer je sastavljena glasovima 14 osoba iz Srbije. Zahvaljujući velikom broju učesnika ankete na njoj se našlo nekoliko pesama sa dosta pregleda. Prvoplasirana Grupa TI ima nešto preko 20 hiljada, ali zato Irie FM (pesma "Putevi") ima preko 1.200.000, Bojana Vunturišević ima preko 650.000, Nikola Vranjković skoro 500.000... To su već pravi hitovi, bar tako mislite dok ne vidite listu singlova na sajtu beforeafter.rs koju je sastavio Vladan Maksimović. Šta kažete na 45 miliona pregleda pesme „Limunada“ stanovite Emine uz učešće Milice Todorović. Očigledno, moji istomišljenici i ja živimo u paralelnoj stvarnosti. Emina Jahović je prava srpska pop zvezda! Ni Jelena Karleuša ne zaostaje mnogo sa 25 miliona pregleda pesme O.S.T.A.V.L.J.A.M. T.E. U poređenju sa njima Dara Bubamara dođe kao neka alternativa sa mizernih 500.000 pregleda. Nikolija sa singlom „Loš momak“ bije 18 miliona a njen dečko Relja Popović pokazuje ko „nosi pantalone“ u toj vezi sa svoja 22 miliona pregleda pesme „Lom“. Izvesna Elena ima 11 miliona sa pesmom „Zlato“. Znate za Anu Nikolić i Rastu i njihovu ljubavnu priču? Ako ne znate, trebalo je da naučite posle 39 miliona pregleda njihovog ovogodišnjeg hita „Slučajnost“. Ima još, pogledajte sami!

Posle ovoga, jasno je da je rokenrol odavno mrtav, samo što to nama još niko nije javio. Srpska (verovatno i regionalna) pop muzika je frankenštajnovska kombinacija turbo folka, elektronike, repa i r’n’b-ja, to je ono što vole mladi i vreme je da se s tom činjenicom pomirimo. To je ta generacija „dualnog obrazovanja“ – malo škola, malo pos’o, samo da se ima para! Biću pošten pa ću kazati da i tu ima nijansi, ima i angažovanosti, ima dobrih i loših pesama, kao i u svakom žanru, ali, evo, ovom prilikom ću obznaniti da ovde „puštam sajlu“ kojom sam se svih ovih godina „šlepovao“ i hvatao priključak sa raznim muzičkim trendovima koji su dolazili i prolazili. Više ne mogu. Ispratiću ovo što je ostalo od rokenrola dok budem mogao, i to je to.

Ovaj nastavak dnevnika će imati manje prikaza albuma nego što je uobičajeno jer mi je dosta vremena oduzelo i pravljenje lista i njihovo analiziranje. Ipak nekoliko „last minute“ favorita zaslužuje da se o njima prozbori poneka...

Pre nego što počnem, jedno obaveštenje: od ovog nastavka, uz tekst "Dnevnika muzičkog eklektika" ići će i mikstejp sa muzikom iz albuma koji se pominju. Prijatno!

[mixcloud https://www.mixcloud.com/SergeStray/dme21ost1/ width=100% height=120 hide_cover=1 light=1]

Whitney Rose – Rule 62

Whitney Rose je ove godine briljirala. Mlada Kanađanka zvuči i izgleda kao da se rodila u centru Nashvillea. Classic Country odavno nije zvučao bolje i svežije. Prvo je početkom godine izdala odlični EP sa „nosećom“ pesmom „Three Minutes Love Affair“ u Tex-Mex maniru, da bi pred sam kraj godine još jedamput briljirala sa ovim albumom. Naslov „Rule 62“ je uzet iz pravilnika udruženja anonimnih alkoholičara i glasi: „ne shvataj sebe suviše ozbiljno“. Pesme na albumu slede tu liniju: priče iz života bez prevelikog (suvišnog) filozofiranja. Dobra, istinita priča govori sama za sebe. Najbolja na albumu je „Trucker’s Funeral“ koja ima i crnohumorne elemente. Govori o ocu kamiondžiji koji je često bio otsutan, ali je plaćao račune, davao novac porodici, brinuo o njima. Tek kad je umro, ispostavilo se da je živeo dvostruki život i da pored naratorkine porodice U Džordžiji ima još jednu u Kaliforniji. Možete zamisliti njihov sustet u kapeli. Zaključak naratorke je neočekivan: „mora da je moj otac bio dobar čovek kad je uspeo da učini srećnom dve porodica dok ja jedva izlazim na kraj i sa ovom mojom“. Ima još pričica, ne tako efektnih ali kad se podupru slajd gitarom itekako mogu da prođu. Ljubitelji country muzike će sigurno uživati!(8.2/10)

Nikola Vranjković – Veronautika

„Nikola Vranjković ima vremena. Spoznao je da žurba nikuda ne vodi. Doneo je odluku da baš neće da žuri, uprkos tome što ga vreme u kome se na nesreću obreo tera na žurbu. Zato je dugo i pažljivo pripremao ovaj album, dosta je dugih pesama na njemu, album dugo traje i zahteva pažnju i strpljenje. Ne da bi se dopao, jer dopadljivost na prvo slušanje ima. Ne. Pažnja i strpljenje su potrebni da bi se otkrile sve njegove skrivene lepote...“ (iz recenzije koju možete pročitati OVDE, a moja ocena albuma je 8.0/10)

Des Demonas – Des Demonas

Nekoliko ljubitelja garažnog rocka je stavilo ovaj album na svoje godišnje liste što me je i nateralo da ga preslušam. Nije me dotak’o. Želeo sam da se to desi, ali nije se desilo. Možda zato što nikada nisam bio panker. Ni u danima nastanka tog muzičkog pravca, u sedamdesetim, još manje kasnije. Nisam bio ni metalac, ako se Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple ne računaju u metalce. I ako se računaju, izuzimajući prvopomenute, bio sam samo povremeni slušalac metala do svoje četrnaeste godine. Ni dana kasnije. Kod Des Demonasa dominira pank, nema metala ni u tragovima, ako se izuzme gitarski solo u poslednjoj pesmi „Teen Stooge“ koji kao da je odsvirao James Williamson iz Stoogesa (nije slučajan naslov pesme!), opet, ako se Stoogesi računaju u metalce (setimo se Iggyjevog albuma „Metallic KO“). Uostalom, antagonizam između pankera i metalaca mi nikad nije bio jasan. Jesu ovi drugi skloni gnjavaži dugačkih solo deonica i mistifikaciji u tekstovima, ali, mojim ušima i jedni i drugi zvuče metalno, dakle slično. Eto, baš ti pomenuti Stoogesi su dobar primer – vode se kao preteče panka, a zvuče vrlo metalno. U stvari, nisu oni dobar primer, oni nisu ni jedno ni drugo, oni su izvanredan rokenrol bend. I Des Demonas nisu loši u tome što rade ali po mom ukusu, taj lajavi punk je nešto što mi se nejmanje sviđa od svih vrsta panka. Ona sedmica dole je nastala kao kompromis između totalnog nedopadanja koje osećam prema Des Demonasima i uvažavanja činjenice da to što rade rade dobro. Ime grupe je takođe doprinelo oceni – Desdemona na starogrčkom je beda, nesreća – dakle Bednici, Nesrećnici – zanimljiva igra reči koja zvuči tako pankerski. (7.0/10)

Curtis Harding – Face Your Fear

Nagrada za najbolju soul ploču ove godine ide Curtis Hardingu za odličan „old school soul“ album „Face Your Fear“. Prljava produkcija je sprečila postizanje autentičnog curtismayfieldovskog ugođaja, ali sve ostalo je tu – i violine (odnosno njihova imitacija), i onaj ritam i falsetto način pevanja (istina, malo agresivniji nego kod starog Curtisa). Da, i jake pesme su tu. Tu su i ukrasi pozajmljeni od psihodelije i garažnog roka ali telo ovog albuma čini soul muzika. Ona iz šezdesetih i sedamdesetih. Sva velika imena se mogu čuti – od već pomenutog Mayfielda, preko Smokey Robinsona i Sam Cookea do Sly Stonea i Al Greena. Sam Harding kaže da je najbolja soul muzika odavno snimljena i da joj on svojim doprinosom samo daje „new spin“. Ta svest o svom mestu i ulozi u Soul panteonu se čuje u njegovoj muzici – uz svo poštovanje prema prethodnicima koje se vrlo oseća, ipak je i on dodao dašak sadašnjeg vremena, dovoljno da nama starijima ne bude dosadan a da mladima bude novi i zanimljiv. Šteta što sam album čuo prekasno za godišnje liste. (8.2/10)

Warhaus – Warhaus

Izgleda da je duša Leonarda Cohena našla novo telo u koje će se useliti - njen novi domaćin je Maarten Devoldere, Belgijanac, koji nastupa pod imenom Warhaus. Izdao je krajem prošle godine svoj drugi, istoimeni album. I onaj prvi, "We Fucked a Flame Into Being" je bio odličan, ovaj je, čini se još bolji. Koncertna verzija pesme "Kreutsch" je škrtija od one sa ploče, pa ako volite više muzike potražite ploču. Po mom mišljenju, jedan od tri najbolja evropska albuma prošle godine, ne računajući britanske (uz norveški bend Beachheads i Francuskinju po ocu Charlotte Gainsbourg). (8.0/10)

Takođe preslušani i ocenjeni, po abecednom redu:

Adrian Crowley – Dark Eyed Messenger (7.0/10); Anton i Hevi Hipi Bejbi - Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi! (7.7/10); Beachheads – Beachheads (8.0/10); Bedouine – Bedouine (8.0/10); Bella Hardy – Hey Sammy (7.4/10); Bjork – Utopia (6.0/10); Bob Seger - I Knew You When (7.4/10); Bonnie Prince Billy – Wolf Of The Cosmos (8.0/10); Chui w/Jazz Orkestar Hrvatske Radiotelevizije – Chui ovu glazbu (7.8/10); Danielle Bradbery – I Don’t Believe We’ve Met (6.0/10); Dingospo Dali – Sve dok mislim da je ovo drugi svet (7.8/10); Eli Fox – Tall Tales (8.0/10); Eyot – Innate (7.5/10); Football, etc – Corner (7.5/10); Gill Landry – Love Rides a Dark Horse (7.4/10); Grant Maloy Smith – Dust Bowl (American Stories) (6.6/10); Henry Jamison – The Wilds (7.0/10); Howe Gelb - Further Standards (7.8/10); Jenni Lyn – Burn Another Candle (6.0/10); Jenny Scheinman – Here On Earth (6.0/10); Jim White – Waffels, Triangles and Jesus (7.0/10); Kevin Devine – We Are Who We’ve Always Been (8.0/10); King Krule - The Ooz (8.0/10); Lindi Ortega – Til The Goin’ Gets Gone EP (8.0/10); Lorrie Morgan & Pam Tillis – Come See Me And Come Lonely (6.0/10); Lucy Kitchen – Sun To My Moon (7.5/10); Mariam The Believer – Love Everything (7.8/10); Marnie – Strange Words and Weird Wars (4.0/10); May Erlewine – Mother Lion (7.8/10); Mayales – Simbol za sunce (7.6/10); Morrissey – Low In High School (7.2/10); Myrkur – Mareridt (7.0/10); Neil Young + Promise of the Real – Forever (7.2/10); Nežni Dalibor – U slojevima (8.0/10); Night Jewel – Real High (7.8/10); Noel Gallagher’s High Flying Birds – Who Built The Moon (7.4/10); Phoebe Bridgers – Stranger In The Alps (8.2/10); Rod Melancon – Southern Gothic (8.2/10); Ruthie Collins – Get Drunk and Cry (7.6/10); Saba Lou – Planet Enigma (7.2/10); Siv Jakobsen – Nordic Mellow (7.8/10); Steelism – ism (7.0/10); Sumie – Lost In Light (7.2/10); The Corrs – Jupiter Calling (6.0/10); The Improbables – Object To Be Destroyed (7.4/10); The Railsplitters – Jump In (5.0/10); The White Buffalo – Darkest Darks, Lightest Lights (8.0/10); The Wynntown Marshalls – After All These Years (8.0/10); Tom Russell – Folk Hotel (7.0/10); Travis Meadows - First Cigarette (7.9/10); Truckstop Honeymoon – Big Things and Little Things (8.0/10); U2 – Songs of Experience (6.0/10); Wailin’ Jennys – Fifteen (7.6/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio