Dnevnik muzičkog eklektika (20)

06 decembar 2017
Author :   Srđan Strajnić

01.11. - 30.11.2017

O godišnjim listama, prvi put

Priznajem da sam listomanijak. Pravio sam ih od rane mladosti, praktično od trenutka kad sam počeo da slušam muziku. Na žalost, nemam sačuvane te stare liste, koje sam pravio još od sredine sedamdesetih, a da ih imam, iz njih bi se dalo svašta zaključiti. Ostaje da analiziramneku od lista iz skorijih godina koje imam sačuvane na sajtu Rate Your Music. Hoću da vidim da li se moje gledište o albumima koje sam stavio na vrh liste promenilo, i ako jeste koliko se promenilo. Takođe, da vidim da li bi neki slabije plasirani album bolje prošao na listi da je danas pravim. Nije u pitanju neka velika vremenska distanca, ali ipak je dovoljno velika da se promeni percepcija o nekim pločama. Ta prva sačuvanalista, iz 2011. godine, je izgledala OVAKO. Vrlo mejnstrim, bar po rok kriterijumima. Ne bih ni danas menjao sam vrh, iako bih malo spustio Ryana Adamsa i malo podigao PJ Harvey, Dave Alvin bi mi, krajnje subjektivno, i dalje bio prvi. Ne bih bog-zna-šta menjao ni u donjem delu liste, ali, pao bi znatno niže Slow Club (to je engleska grupa koja se kod mene dugo šlepovala na osnovu jednog singla koji sam obožavao, „Let’s Fall Back In Love“ se zvao, koji je bio drugačiji od svega što su pre i posle njega uradili, a ja sam se uporno nadao da će nešto slično ponoviti; na žalost, nisu ponovili!). Nekih izvođača sa liste se uopšte ne sećam, recimo Emily O’Halloran, koja ništa ni pre ni posle tog albuma nije ni objavila, ili Olivera Swaina, isti slučaj kao kod prethodne, Ili Carly Maicher, opet isti slučaj. Par njih, kao A.A.Bondy, vrlo talentovani singer/songwriter, ili Jesse Sykes sa njenim bendom Sweet Hereafter, su pre toga izdavali ploče, i to vrlo dobre, da bi jednostavno nestali sa scene do dana današnjeg. Albume Amy LaVere i njenog ortaka John Paul Keitha bih danas stavio na znatno viša mesta, pošto sam ih u međuvremenu video uživo i zavoleo.

Da vidimo sada kako se ta moja lista „drži“ kad se poredi sa drugim listama. Uzeću u obzir listu sajta „Rate Your Music“ koja se pravi na osnovu proseka ocena koje albumi dobijaju od korisnika, i listu magazina „Uncut“ koji se bavi(o) sličnom vrstom muzike kakvu ja slušam. Ako se računa prvih dvadeset mesta, na RYM listi (koja je tradicionalno naklonjena „tvrđem“ zvuku) se nalazi svega dva (2) albuma sa moje liste (PJ Harvey i Tom Waits) a na listi magazina „Uncut“ šest, s tim što ima još nekoliko onih koji su kod mene plasirani izvan prvih dvadeset. Može se, dakle, zaključiti da su moje liste vrlo subjektivne. Naime, ima dva pristupa pravljenju godišnjih lista: 1) subjektivan, u kom slučaju na listu stavljate samo ono što vam se sviđa, pa ono što vam se sviđa najviše ide na prvo mesto i tako redom, bez ikakvih drugih kalkulacija (razmišljanja o značaju ili popularnosti neke ploče) i 2) subjektivno-objektivni, kada se uzimaju u obzir i druge okolnosti osim sviđanja. Primer može da bude recimo Kendrick Lamar i njegov album „DAMN.“. Lično, takva muzika mi se ne sviđa i ne osećam je, ali shvatam da je to dobar i značajan album. Svaki od pristupa ima svoje vrline i mane – kod prvog pristupa, lista će biti autentična i vrlo različita od drugih, kod drugog će biti obrnuto. Ovo, naravno, nije bitno ako listu pravite za svoje potrebe, naravno da ćete onda praviti sasvim ličnu listu ali ako ste neko ko se bavi pisanjem o muzici i javno je objavljujete onda ćete morati da objašnjavate zašto nema ovog ili onog. To je ono što ja ovde pokušavam. Hoću unapred da objasnim zašto će se na čelu moje ovogodišnje liste naći potpuni anonimus koga nisam video ni na jednoj do sada objavljenoj listi najboljih albuma 2017-te. I zašto se na njoj neće naći onaj koji na svakoj zauzima sam vrh - LCD Soundsystem (malo niže u ovom „Dnevniku“ sam to podrobnije objasnio).

Interesantna je lista regionalnih izdanja te 2011-te godine. Na prva dva mesta su mi bili slovenački bendovi: Chris Eckmanov The Frictions (ako se on računa kao slovenački) i Res Nullius, treći je bio Threesome Uroša Milkića, četvrti Felon Denisa Kataneca a peti Ventolin Vlade Marinovića. Van konkurencije je bio Stray Dogg jer tada sam još bio pristojan i nisam svog sina gurao na prvo mesto. Danas bih verovatno malo izrotirao tu listu, ali ne bi se na njoj bog-zna-šta promenilo. Zaključujem da se lista od pre šest godina i danas dosta dobro drži.

Tada nisam pisao o muzici (samo sam uživao u njoj!) pa sam mogao kako sam hteo. Danas osećam veću odgovornost pa mi je sastavljanje godišnjih lista postalo skoro noćna mora. Dvoumim se, presabiram, puštam po ko zna koji put albume oko kojih se dvoumim, kao da od toga nešto zavisi! Onda pomislim da na kraju krajeva i zavisi, bar kad se radi o domaćoj listi. Od liste zavisi kome ću bar na trenutak ulepšati dan, ali i koga ću iznervirati ili razočarati. A veliku većinu ljudi koji se poslednjih godina aktivno bave rokenrolom u ex-yu republikama lično poznajem i, moram da priznam da to utiče na listu. Trudim se da ne utiče, ali ipak utiče. Prvo tako što ću izdanja ljudi koje poznajem sigurno preslušati. Velika je verovatnoća da ću i nešto napisati o njima. To dalje znači da ću ih preslušati (mnogo) više od jedamput. To im pruža šansu da mi se svide više od onih koje preslušam jedamput. Srećom, sve je više onih koje poznajem, pa se bliži trenutak kad ću ih upoznati sve i onda će opet svi biti ravnopravni. Ne znači, naravno, da će mi najbolji prijatelji biti najbolje plasirani ali će u slučaju dvoumljenja svakako imati prednost. Možda se to dogodi već ove godine, jer borba za vrh je, kao što ćete videti ako nastavite da čitate, vrlo žestoka i neizvesna!

Izdvojile su se dve ploče viđene za čelo regionalne godišnje liste: Bitipatibi i njihovi „Lešnici divlji 2“ i Moskau sa „Violence & Sorrow“. Imao sam i imam i dalje veliku dilemu koju od te dve da stavim na prvo mesto. Razmišljao sam i o tome da dele prvo mesto, što je rešenje koje mi nije najdraže, ali mi je izgledalo neizbežno. Pitaćete se kako to? To su dve potpuno različite vrste muzike – Bitipatibi je, nazovimo ga tako, dream pop, Moskau je, pak, experimental – noise - post-punk – art rock. Nijedan od tih pravaca nije najuže područje mog interesovanja ali ove godine nije ni bilo novih albuma iz singer/songrajterske branše folk/country/americana usmerenja koji su mi se dovoljno svideli da bi dobacili do albuma godine. Tačnije, nije ih bilo do pre neki dan. Tada se pojavio novi album grupe On Tour „Don’t It Make You Want To Go Home“. To je moj žanr, to je muzika koju slušam i volim, ali, sad više nemam dilemu. Sad imam trilemu!!! Dok ovo pišem još je nisam razrešio – da li ću krenuti za srcem ili ću se truditi da budem „objektivan“ ili, bolje rečeno, racionalan? Jer nemam sumnju da su sva tri navedena albuma kvalitetna sasvim dovoljno da ponesu titulu regionalnog albuma godine, jasno je i da srce vuče ka On Touru, ali, voleo bih, isto tako, da nagradim zaokružena autorska dela kakvi su albumi Bitipatibi i Moskau. Ponovna preslušavanja nisu mnogo pomogla, čak naprotiv. Vraški su dobri svi ti albumi. Srećom, imam još par nedelja do konačne odluke iako se situacija dodatno komplikuje. Posle uvida u godišnju listu prijatelja u čiji ukus ne sumnjam, krenuo sam u revalorizaciju My Buddy Moose albuma „IV“ i samo uvećao gužvu na vrhu. Tek sad ne znam šta će biti na kraju – urednici su mi dali još desetak dana da se pečem na tihoj vatri...

Ali, neke odluke sam doneo (uz pomoć Dragane i Novaka, uredni/ce/ka StereoArta). Po prvi put ću izdvojiti u posebnu listu folk/country/bluegrass albume. Biće oni zastupljeni i u zbirnoj godišnjoj listi ali mislim da ima smisla da ih izdvojim u posebnu listu iz nekoliko razloga. Prvo, iz razloga povećanja vidljivosti ovih, kod nas u regiji, ne toliko popularnih žanrova. Gajim nadu da neki ljudi čitaju ove moje dnevnike i da će kad vide ovu listu poželeti da čuju neke od ovih albuma pa će ih eventualno uvrstiti u svoje liste. Drugo, to će mi olakšati pravljenje zbirne liste jer ću deo rangiranja obaviti već sada. Treće, zaslužuju ovi žanrovi kvalitetom ovogodišnje produkcije da dobiju svoju posebnu listu, s tim što u nju neću stavljati rock koji je pod uticajem ovih žanrova, već samo žanrovski čista izdanja. Još jedna napomena: ako primetite da je album koji je originalno dobio manju ocenu ispred onoga sa većom ocenom, nemojte da pomislite da je greška u pitanju. Ocene koje dajem nisu sveto pismo, podložne su promenama. Nekim pločama posle novih preslušavanja ocena pada, nekim, pak, raste. Živi smo ljudi, menjamo se, pa tu i tamo menjamo i mišljenje. Da ne dužim, evo liste:

2017 Folk/Country/Bluegrass top 20

  1. Amanda Anne Platt & Honeycutters - Amanda Anne Platt & Honeycutters
  2. Jason Isbell & 400 Unit – Nashville Sound
  3. Rhiannon Giddens – Freedom Highway
  4. Erin Enderlin – Whiskeytown Crier
  5. Zepheniah Ohora – This Highway
  6. Whitney Rose – Rule 62
  7. Turnpike Troubadours – A Long Way From Your Heart
  8. Matt Patershuk – Same As I Ever Have Been
  9. Tyler Childers – Purgatory
  10. On Tour – Don’t It Make You Want To Go Home
  11. John Moreland – Big Bad Luv
  12. Evan Bartels – The Devil, God and Me
  13. Wild Ponies – Galax
  14. Jolie Holland & Samantha Parton – Wildflower Blues
  15. Lillie Mae – Forever and Than Some
  16. Scott H. Biram – The Bad Testament
  17. Allison Pierce – Year of the Rabbit
  18. Eilen Jewell – Down Hearted Blues
  19. Lee Ann Womack – The Lonely, The Lonesome & The Gone
  20. Jack Grelle – Got Dressed Up To Be Let Down

Da se razumemo, svi ovi izvođači će se naći na mojoj zbirnoj godišnjoj listi koju ću objaviti u sledećem nastavku „Dnevnika“, odmah posle Nove godine.

Idemo sada na tekuću produkciju!

Simon Joyner – Step Into The Earthquake

Simon Joyner je omiljeni poeta Gillian Welch, on, opet, voli knjige Raymonda Carvera, Amy Hempel i Bobbie Ann Mason, na njega su uticali Dylan i Lou Reed, on je uticao na Conora Obersta, sarađivao sa Darnielleom, rasturao Stonese i Beatlese - tom sazvežđu on pripada. Ako se vaš pogled češće zadržava na tom delu muzičko-literarnog zvezdanog neba, onda je to čovek za vas.

(8.6/10, kompletnu recenziju pročitajte OVDE)

Robert Plant – Carry Fire

Plant se još uvek dobro drži. Nije to više toliko uzbudljiva muzika kakva je nekad bila, ali je ipak relevantna. Imajući u vidu koliko njegovih vršnjaka u najboljem slučaju prave rivajvl sopstvenih karijera izvodeći umekšane i obeskrvljene sopstvene stare pesme, mora se ceniti Plantov trud da stvara novu muziku. Stigao je sa njom tačno tamo gde je i krenuo. Duboko u folk. Jeste on krenuo, još sa Zeppelinima, iz bluza ali je već trećim albumom zakoračio ka engleskom folku i taj pravac više nije ni napuštao. Sada je stigao prilično daleko u prošlost, u vreme kada današnje nacije nisu ni postojale, tako da se i ta odrednica „engleski folk“ gubi, ostaje samo folk. Plemenski, šamansko-druidski. Ne znam da li je njegov vokal izgubio na rasponu ili samo ne želi da se eksponira na taj način, ali Plant na ovom albumu peva suzdržanije nego što je to činio u Zeppelinima. Isti su to prelazi, ista fraziranja ali nekako skromnija, manje nametljiva. Poslednje dve pesme „Bluebirds Over the Mountain“ i „Heaven Sent“ mi se najviše sviđaju, ali treba reći da nema loše stvari na albumu. Dostojanstveno stari Robert Plant. (8.0/10)

Brett Newski – The Worst Of Brett Newski (Songs To Sink The American Dream)

Brett Wisniewski iz Milvokija, Viskonsin, je u kantautorski svet došao iz panka. Oseća se to i u njegovoj muzici a naročito u tekstovima. Oni su angažovani, drčni i eksplicitni. Kurčevit je mladi Newski. Jebe mater Spotifaju, izruguje se Trampu, prezire posao od-devet-do-pet... Kao što vidite, pravi pankerski „attitude“. Teme pesama su konkretne, čak i previše konkretne i direktne. Ko se još seća neke pesme Phil Ochsa koji je u vreme protestnih folk pesama bio slično direktan. Uopšteniji Dylan je opstao (čuj – opstao!), konkretni Ochs pao u zaborav. Tako će biti i sa ovim pesmama – čim nestane Spotify, nestaće sa naših radara i pesma o njemu. Opet, Brett Newski ima talenta. I za melodiju i za stihoklepstvo. Ima i snage i volje za beskrajne turneje po klubovima. Zato ga ne bi trebalo prerano otpisati. Možda je baš on odgovor na ono davno postavljeno pitanje: „What made Milwaukee famous?“ (8.1/10)

Lukas Nelson & Promise Of The Real - Lukas Nelson & Promise Of The Real

Mogu misliti koliko je teško biti muzičar i u isto vreme sin Willyja Nelsona, američke legende. Isto toliko teško kao što je to bilo sinovima John Lennona, Bob Marleyja, Boba Dylana. (Hej, šta bi sa Jacob Dylanom? Nestade čovek! A tako je lepo krenuo.). Još najbolje prođu imaju oni koji reše da se bave nekim drugim zanimanjem. Oni nemaju ispred sebe gigantsku figuru oca koga treba da nadmaše. Da pevaš, sviraš i komponuješ bolje od legende. Težak zadatak, skoro nerešiv ako pokušaš da pobediš oca njegovim oružjem. A kojim drugim, kad si od njega nasledio bar nešto od ovoga: izgled, talenat za komponovanje, boju glasa, karakter...nešto ili skoro sve, kao što je to slučaj kod Lukasa Nelsona. Ne možeš oca kopirati, to ti neće doneti uspeh, jer kopija nikad nije bolja od originala, moraš nekako naći svoj put. A to je ono što je najteže. Ipak, postoji i druga, lepša strana medalje. Kada si sin slavnog oca koji se bavi istim poslom, mnoge stvari ti se otvaraju, idu ti na ruku. Malog Lukasa su, kad je bio beba, dadiljali Johnny Cash, Waylon Jennings i naročito Kris Kristofferson, koji je prvi čuo prvu pesmu koju je tada jedanaestogodišnji Lukas napisao i odmah mu rekao: ti moraš biti songrwriter! I šta drugo da budeš kad ti Kris Kristofferson to kaže! To me podseti na ex-predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je rastao uz svog oca, akademika Ljubomira Tadića i njegove prijatelje Dobricu Ćosića i Matiju Bećkovića na čijim kolenima je cupkao. I šta drugo mali Boris da postane kad poraste nego predsednik Srbije. Ide ti na ruku i to što je mnogo veća verovatnoća da ćeš biti prateća grupa Neil Younga ako si Willyjev sin, nego ako nisi. Ili da upoznaš Lady Gagu! Kao što bi mogao da kaže Lukas: „Ih, upozn’o! Pevala mi prateće vokale!“.

Srećom, te veze i vezice nisu sve što ima Lucas. Ima on i talenat za pevanje i pisanje pesama a i gitaru svira, u najmanju ruku, odlično. Nije krenuo predvidljivim putem countryja već je napravio pravu rock grupu. I to od one vrste koja se kali na turnejama. Svirke, svirke i samo svirke. Nema bolje škole života od te. Još i očvrsneš, pride. I naučiš da sviraš. Evo već deset godina postoji ova grupa a tek sada ubira plodove svog rada. Kolekcija pesama o kojoj pišem je četvrti album ove grupe, prvi koji je imao određenog uspeha na top listama (drugo mesto na Billboardovoj Country listi). Nije ni čudo, ima priličan broj dobrih pesama. Mana mu je što je stilski prilično neujednačen. Svega tu ima – country balada, južnjačkog rocka, mainstream country hitova, bluesy numera, rockera srednjeg tempa...dodaj po želji. Meni su se najviše svidele dve sporije – Jimmy Dale Gilmorovska „Just Outside of Austin“ i dramatična balada „Forget About Georgia“ a od bržih nepretenciozna „Carolina“ sa zanimljivim klavirom. Da zaključim – nije ovaj album esencijalan ni u kom smislu, nema nikakav podtekst, ni značenjsku slojevitost, dakle, nema danas toliko moderan „koncept“. To je samo kolekcija pesama nastalih na njihovoj beskonačnoj turneji i proverenih pred publikom. Čuje se da su pesme isvirane – da su dobile svoje konačne verzije na koncertima. Staromodan album kao da je pravljen za nas iz kategorije 50+. (8.2/10)

Courtney Barnett & Kurt Vile – Lotta Sea Lice

Ne znam šta su ljudi očekivali od ove saradnje, ne znam ni šta sam ja očekivao od saradnje dva autora čijim sam uradcima naklonjen, ali ono što smo dobili je za mene veoma zadovoljavajuće. Prilično „tanka“ rokenrol godina, 2017, obezbediće ovoj ploči visok plasman na mojoj godišnjoj listi, to je sigurno. Kombinacija rasplinutog i nedefinisanog Vilea koji svoj šarm crpi baš iz te rasplinutosti i nedefinisanosti, i ritmički prilično disciplinovane indie-rock heroine Courtney donela je nešto i njoj i njemu. Ona je dobila injekciju svežeg vazduha u svoje prilično zagušljive pesme, on je dodao kakvu-takvu armaturu svojim kulama od karata (njegove pesme me asociraju baš na to – ako malo jače duneš, ode sve u pičku materinu!). Sve se to savršeno složilo u poslednjoj pesmi na albumu, prelepoj pesmi Tanye Donelly (grupa Belly, album „Star“, 1993) „Untogether“, što samo pokazuje da ovaj dvojac još nije došao do tih songrajterskih visina. Posle ovoga što sam čuo, dobija na snazi osećaj da će jednog dana doći do njih! (8.2/10)

On Tour – Don’t It Make You Want To Go Home (8.1/10)

Uputstvo: prvo pročitati recenziju Dragane Erjavšek OVDE,

Onda moje dodatne napomene vezane za ovaj albumOVDE.

LCD Soundsystem - American Dream

Ne razumem! I Mojo i Uncut ’ladno stavljaju ovaj album na vrh svojih godišnjih lista. Reći ćete: omatorio si Strajniću, gubiš priključak, moraš da se pomiriš sa sudbinom! Ako možeš da voliš elektronske automobile, zavoli i elektronsku muziku. Trudim se, majke mi! Volim Fiest, volim Valerie June, ni St.Vincent mi nije mrska, da navedem samo neke predstavnike elektronike, al’ ovo mi baš ne leži. Stalno mi se, dok slušam ovo, javlja „Wolfgang Press“ što ne želim sebi ni u najgorim snovima. Muzika izuzetno dosadna, neinspirativna elektonika, koja čak nije ni poletna, što reče neki Čeh u svom komentaru „kombinacija loših radova U2 i Talking Headsa“. Morali bi tekstovi da budu mnogo pametni, ma šta pametni, morali bi da budu prava filozofija da izvuku ovaj album iz zone bezgranične dosade, što čisto sumnjam da jesu. Već naslov me je odvratio od ulaska u njihovo proučavanje. Kad neko danas nazove album „American Dream“ to više ne može da se pravda ni ironijom – to je prosto loš naslov. I malo dete zna da od američkog sna u realnosti nije ostao ni kamen na kamenu. Molio bih James Murphhyja (koji stoji iza projekta LCD Soundsystem) da ono što je ostalo u našim glavama a što se vezuje za taj pojam ne dira i ne pokušava da nam ogadi. Ionako se teško može odbraniti i pred drugima i pred nama samima. Omot je na neki perverzan način čak i dobar – savršena ilustracija za dosadnu muziku koja se krije ispod njega. Uspeo je da me svojom bezličnošću odbije pri prvom susretu sa ovom pločom i bolje da je ostalo na tome. Ali, kad sam video godišnje liste Mojoa i Uncuta morao sam da preslušam album pa sam, eto tako, iz čista mira, izgubio sat i dvadesetdva minuta života. Em dosadno, em predugačko. Ima li bar nečega dobrog u celoj toj priči? Prva pesma, „My Baby“ ima lepu melanholičnu melodiju. I to je sve. Posle ovoga, nejveći problem će mi biti da nađem muzičke magazine sa kojima ću imati približan muzički ukus. „Mojo“ i „Uncut“ to očigledno više nisu. (5.0/10)

Baobab – Naše vreme

...Svideo mi se album Baobaba. Favoriti su mi „Sreću, ljubav, radost“ i „U gradu koji tone“, ali ni ostale pesme ne zaostaju mnogo. Svirka je zaista odlična, po mom ukusu. Ritam sekcija pošteno zakotrlja pesme, rifovi lepo napune zvučnu sliku, nema solaža tamo gde im nije mesto, usna harmonika se pojavljuje samo tamo gde joj je mesto – sve je to sa merom i ukusom napravljeno. Posebne pohvale idu pratećim vokalima koji dosta doprinose (tamo gde ih ima) da vožnja bude prijatnija. Glavni vokal ću nešto manje hvaliti, ali i on sasvim dobro funkcioniše kao deo celine. Možda je u miksu mogao biti postavljen malo više pozadi nego što jeste. S druge strane, Mišo svaku reč izgovara sasvim razgovetno što je prilično retko kod nas... (8.0/10, kompletnu recenziju možete pročitati OVDE)

Svemirko – Vanilija

Kažu da je Svemirko izuzetno dobar uživo. Verujem da jeste jer su mi to rekle osobe u čiji ukus verujem, moj sin između ostalih. Čak sam ga i ja gledao u Zaokretu, dok se zvao Nikonar ili Kimekai, u prilično neregularnim uslovima. Koliko sam tada mogao da čujem (publika je bila brojna, ali više raspoložena za priču nego za slušanje) stvarno je dobar. Samo je moj problem to što muzika osamdesetih čiji duh oživljava Svemirko – Nikonar – Kimekai nije moja kugla sladoleda. Tako je i sa „Vanilijom“, njegovim ovogodišnjim albumom. Stoji da su sve to odlične pesme ali te pesme se prebrzo tope u tom synth-pop kornetu osamdesetih. (7.6/10)

The Weather Station – The Weather Station

Nekako je zadihana Tamara Lindeman ali ta zadihanost nije nesigurnost i nedorečenost. Naprotiv, glas joj je siguran, čvrst i odlučan ali zadihan. Kao da nema dovoljno vremena da kaže sve što hoće u pesmi pa žuri da izgovori što više reči i uglavi ih nekako u predviđeni okvir. Taj zadihani, lelujavi glas podseti odmah na Joni Mitchell, a reči koje izgovara tu sličnost još više potcrtavaju. Veliki je to kompliment jer Joni je, ako to još ne znate, umetnica najvišeg ranga, može se slobodno reći, prvosveštenica rock muzike. Sigurno ima boljih pevačica u rock’n’rollu, možda ima i boljih gitaristkinja, teško da ima boljih tekstopisateljki ali nema boljih kompozitorki, to je sigurno. Poređenje sa tom ženom, koja je svoju muziku odvela od krajnje jednostavnog, standardnog folka do saradnje sa velikim Charles Mingusom za svega desetak najkreativnijih godina, za Tamaru Lindeman je veliki kompliment. Ja se s takvim stvarima ne igram, ne upuštam se olako u davanje takvih komplimenata ali ovde prepoznajem autorku najvećeg kalibra.

Kažu da The Weather Station svira folk muziku ali to nije tačno. Bilo je tačno na početku karijera Tamare Lindeman, ali ova ploča uveliko prevazilazi granice žanra. Napustila je Tamara folk planetu i otisnula se u nepoznato. Dokle će stići, ne znamo, ali jedva čekam da vidim njene krajnje domete.Poetika slična onoj od Joni Mitchell uočljiva je već tokom prve pesme, „Free“ a još više u pesmi koja sledi, „Thirty“. Tamara je prešla tridesetu ovim albumom, kao što je Joni prešla tridesetu albumom „Hejira“. Ta godina je, kako je Tamara u nekom intervjuu rekla, za žene granična. Tada je već doneta odluka – porodica i deca ili život na putu. Joni je to u „Song for Sharon“ eksplicirala ovako „Sharon you've got a husband, And a family and a farm, I've got the apple of temptation, And a diamond snake around my arm, But you still have your music, And I've still got my eyes on the land and the sky, You sing for your friends and your family, I'll walk green pastures by and by“ a Tamara drugačije kaže isto to „But my friends opened businesses, There were new children, And again, I didn't get married, I wasn't close to my family...Gas stations I laughed in, I noticed fucking everything, The light, the reflections, Different languages, your expressions, We would fall down laughing, Effervescent, And all over nothing, all over nothing...“ Život na putu (život u neizvesnosti/slobodi) kao lični slobodni izbor. Sa večitim pitanjem: da li sam pogrešila? Vi sasvim sigurno nećete pogrešiti ako preslušate ovaj album koji će biti pri vrhu moje godišnje liste – toplo vam ga preporučujem. (8.4/10)

Preslušani i ocenjeni:

Adna - Closure (7.9/10); Anna St.Louis – First Songs (6.4/10); Baby Shakes – Turn It Up (8.0/10); Ben Ottewell – A Man Apart (7.4/10); Bill Orcutt -- Bill Orcutt (7.8/10); Buffy Sainte-Marie – Medicine Songs (8.0/10); Charlotte Gainsbourg – Rest (8.2/10); Chris Stapleton – From A Room Volume 2 (7.4/10); Daniele Luppi & Parquet Courts – Milano (8.4/10); Deer Tick – Deer Tick Vol.1 & 2 (7.0/10); Dori Freeman – Letters Never Read (8.0/10); Dušan Jevtović, Vasil Hadžimanov, Asaf Sirkis – No Answer (7.0/10); Evan Bartels – The Devil, God And Me (8.2/10); Fever Ray – Plunge (5.0/10); Florist - If Blue Could Be Happiness (8.2/10); Golden Boys – Better Than Good Times (8.3/10); Hippo Campus – Landmark (6.0/10); Jane’s Party – Tunnel Visions (7.9/10); Joe Henry – Thrum (7.4/10); Karl Blau – Out Her Space (7.0/10); Kele Okereke – Fatherland (7.4/10); King Krule – The OOZ (7.8/10); Laura Baird – I Wish I Were A Sparrow (8.0/10); Lee Ann Womack – The Lonely, The Lonesome & The Gone (8.0/10); Lee Ranaldo – Electric Trim (7.6/10); Linda Perhacs – I’m A Harmony (7.2); Matt Patershuk – Same As I Ever Have Been (8.2/10); Nikola Nešković – Zapevaj EP (7.4/10); Nora Jane Struthers & The Party Line – Champion (8.0/10); Plastic Sunday – Svetlost u tebi (7.8/10); Richard Dawson – Peasant (4.0/10); Ruby Force – Evolutionary War (8.0/10); Samantha Fish – Belle Of The West (8.0/10); Sharon Jones & The Dap-Kings – Soul Of A Woman (8.0/10); St.Vincent – Masseducation (7.6/10); The Cribs – 24/7 Rock Star Shit (8.0/10); The Deep Dark Woods – Yarrow (7.2/10); The Dream Syndicate – How Did I Find Myself Here (8.2/10); Torres – Three Futures (7.9/10); Trevor Sensor – Andy Warhol’s Dream (8.1/10); Trevor Sewell – Calling Nashville (An American Adventure) (8.0/10); Vince Staples – Big Fish Theory (5.0/10); William Patrick Corgan – Ogilala (7.0/10); Wooden Wand – Toth’s Law Volume 3 (7.6/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio