Dnevnik muzičkog eklektika (22)

15 februar 2018
Author :   Srđan Strajnić

16.01.2018 – 15.02.2018

I ovoga puta pripremio sam Mixcloud verziju ovog izdanja „Dnevnika“ sa muzičkim ilustracijama svakog od pomenutih albuma (osim Sare Renar, jer nisam imao mp3 fajlove pesama sa njenog novog albuma), pa vam preporučujem da uz čitanje poslušate DME22OST2. (Ova šifra znači: Dnevnik muzičkog eklektika #22 original soundtrack #2)

O umetnosti u budućnosti

Ovoga puta baviću se temom koja nije vezana za ono što se događalo ili događa u svetu muzike kao što je to uobičajeno. Baviću se budućnošću umetnosti uopšte i posebno muzike. Moje prijatelje iz stvarnog života već dosta dugo „davim“ tim svojim nostradamusovskim predskazanjima, pa je red da ne poštedim ni svoj virtuelni svet.

Nisam pristalica antiutopija. Taj način razmišljanja o budućnosti jeste privlačan, to priznajem. Rešenja su u njima jednostavna i sveobuhvatna – nuklearna eksplozija, ekološka katastrofa, najezda boleština nastalih u laboratorijama farmaceutske industrije...Kreatori takvih teorija pridržavaju se jednostavne doktrine - „posle mene potop“. Tako mi to izgleda kad čitam ta crna predviđanja. Srećom, u ljudskom rodu nagon za autodestrukcijom je ipak podređen nagonu za opstankom. Ne poričem da je destruktivni element itekako prisutan, ali ipak ovaj drugi preovlađuje. Toliko je dominantan taj nagon za opstankom, da se može govoriti i o tome da je svrha postojanja ljudskog roda postojanje samo. Je l’ vam to „postojanje radi postojanja“ ne liči na onaj slogan „umetnost radi umetnosti“? Vratiću se na ovo kad stignem do svoje poente.

Ali, prvo da razradim teoriju: kao što znate, tehnološki napredak poslednjih godina je strahovito brz. I još se ubrzava. To ima svoju cenu – mnoge poslove koje su do sad radili ljudi, preuzimaju mašine. Mnoga zanimanja potpuno nestaju, naročito ona jednostavnija, koja ne zahtevaju visoke škole. U malo daljoj budućnosti nestajaće i složenija zanimanja. Za sada su jedino bezbedna ona koje je teško automatizovati i ona koja rade na razvoju tehnologije (IT sektor). Ali, i njima će doći kraj onog trenutka kada se mašine razviju do te mere da steknu sposobnost samousavršavanja (upgrade-a). To će biti pobeda robota, i to mirnim putem, evolucijom! Konsekvence te pobede, koja će, ako još uvek budu važili zakoni robotike Isaka Asimova, formalno ostaviti ljude na na komandnim mestima, nisu lako predvidive, jer zadiru u suštinu postojanja ljudskog roda. Jedna od posledica te pobede oličene u tehnološkom napretku je ta da čovekov rad postaje nepotreban, po prvi put u njegovoj istoriji. A šta ćemo sa onom marksističkom teorijom (Engelsovom), da je rad stvorio čoveka? Da li to znači da će ga nerad uništiti? Ili će ga uništiti, kako to negativne utopije vole da predviđaju, mašine koje su se otrgle kontroli? Rekoh već, nećemo se baviti negativnim utopijama.

Pretpostavimo da je uspostavljen sporazum između robota i ljudi, da je čovečanstvo preživelo, ali da više nema potrebu da radi, jer sav posao obavljaju roboti. Pitanje je čime će se čovečanstvo onda baviti? Odgovor se sam nameće – onim čime se bavilo još od pre 40.000 godina u retkim trenucima predaha od potrage za hranom. Baviće se delatnošću koja je u stvari stvorila čoveka. Umetnošću! Opstali su pećinski crteži, opstale su kamene skulpture, opstali su zvuci koje je proizvodio, koji su se kasnije pretvorili u govor/pevanje/muziku, što svedoči o potrebi čoveka da se na taj način iskaže. Iskonskoj potrebi. Dakle, može se reći da je čovek nastao onog trenutka kad je nastalo prvo umetničko delo – da je bavljenje umetnošću ono što odvaja čoveka od njegovih predaka. Ne rad, jer rad je, kako fizika kaže, proizvod sile i puta na kom deluje ta sila. Dakle, rade i životinje.

Ali, šta je umetnost? U najširem smislu, umetnost je u stvari kreacija – rad oplemenjen vizijom. E, to nemaju životinje! Zamislite sad svet koji je lišen egzistencijalnih problema i u kome se svako pojedinačno biće može baviti kreativnim radom po ličnom izboru. Zamislite da se ostvari Lennonova pesma „Zamislite“! Tu se vraćamo na ono „umetnost radi umetnosti“ s početka teksta. Da li umetnost uopšte može postojati bez borbe za egzistenciju? Da li bi u svetu slobodnom od te borbe bilo „razloga za pesmu“? Da li spokojan čovek može da stvori umetničko delo? Nisam baš siguran. Džoni Štulić je izgleda opet u pravu: ...ili je nemir, ili je strast..., to kaže Džoni. Ne znam da li je on baš na to mislio, ali meni se taj njegov iskaz sasvim dobro uklapa u teoriju. Jedno od ta dva je potrebno za umetničko delo, ali pitanje je da li ijedno od ta dva postoji u društvu blagostanja koje sam izmaštao. Bojim se da će u takvom društvu „umetnost radi umetnosti“ biti osnovni stvaralački princip. Moglo bi biti jalovo to blagostanje! Srećom, i u društvu blagostanja će biti kompeticije, koja je takođe neodvojiva od čoveka, ali ne kao sada, ko će više novca zgrnuti, već ko će lepšu priču napisati, sliku naslikati ili pesmu otpevati. Sve ovo pod uslovom da pretpostavimo da će još biti na snazi tri zakona robotike Isaka Asimova, a naročito nulti zakon koji kaže da robot ne sme naškoditi čovečanstvu kao celini. Dakle, pod pretpostavkom da čovečanstvo nastavi da postoji i u uslovima svoje osigurane egzistencije, nastaće procvat umetnosti u najširem smislu. To će biti raj na zemlji!

Lepo sam ja to smislio i spakovao u koherentni sistem bez logičkih nedoslednosti (bar sam tako mislio!) ali me je vrlo brzo, baš kad sam hteo da konačno zaključim tekst, stvarnost demantovala. Ako vas mrzi da čitate tekst objavljen na sajtu Fast Company, prepričaću ga u nekoliko rečenica. Spotify, najveći online streaming servis je unajmio nekog Francuza, stručnjaka za veštačku inteligenciju, da im kreira „alate“ za podršku autorima muzike u stvaranju iste. Međutim, kako kaže tekst, dosadašnji rad dotičnog Francios Pachet-a, kako se lik zove, budi sumnju da je krajnji cilj Spotify-ja da napravi algoritam koji će biti u stanju da samostalno kreira (komponuje) muziku po želji. Korisnik samo zada žanr, dužinu, tempo, kaže da l’ ’oće sa ili bez šećera, i sve ostalo uradi kompjuter. Dakle, neće biti da će se u budućnosti ljudi baviti lepim umetnostima, a roboti raditi sve ostalo. Roboti će se, očigledno, baviti i umetnošću, pa i muzikom. Tačnije, već se bave. Pomenuti Francios Pachet je u Parizu jedan sličan projekat već doveo do kraja. Flow Machine se zove, i za sada mu je još uvek potrebna mala pomoć ljudi. Za pesmu čiji je link priložen, aranžman i produkciju uradio je francuski kompozitor Benoît Carré, koji je i tekst napisao. Nije morao, mogu da se kladim da negde već postoji robot za pisanje poezije. Zadatak je bio napraviti pesmu u stilu The Beatles-a, i bogami, uradi je mašina, svaka joj čast!

Ipak, posle preslušavanja ovog pokušaja robota, mislim da će roboti biti dominantni u svom fahu, elektronskoj muzici, a ljudi će dominitati u žanru lakih pop pesmica i emotivnih tužbalica. Zamišljam posebne robotske i ljudske top liste gde će senzacija biti kad se neka ljudska pesma plasira na robotsku top listu i obrnuto. Lepo bi bilo da postoji i zajednička top lista, jer to bi značilo da je uspostavljena ravnoteža između dva entiteta.

Dok se to ne dogodi, moraćemo da se zadovoljimo slušanjem muzike onih koji su, bar kad se radi o tehnologiji, stigli najdalje u budućnost. Ko drugi, nego Japanci!

Yoshinori Hayashi – Uncountable Set

Elektronska muzika, kao svaka druga, ima svoje pravce, žanrove, podžanrove, avangardu i zvezde, ali se razlikuje od drugih vrsta po tome što je to trenutno vladajuća muzika. I u smislu popularnosti i u smislu originalnosti. Međutim, muzika koju ovde čujem mi baš i ne izgleda mnogo originalno. Ne verujem ni da je metod ovde primenjen mnogo originalan – u sve četiri pesme kao da su istovremeno puštene dve magnetofonske trake sa različitim pesmama snimljenim na njima, pa kako se uklope! Tako Yoshinorijev EP zvuči. Istine radi, moram priznati da se lepo uklapaju te dve paralelno nasnimljene pesme. Jedna se sastoji od konvencionalne ritmičke podloge (mogao bi to da bude i afro-ritam), a druga od manje konvencionalnih zvučnih efekata. Do pred sam kraj, EP nije neprijatan za slušanje – nazvao bih tu muziku, krajnje uslovno, „japanski disko“. Kako bi ovaj album prošao kod robota u budućnosti, na proceni kod „Komisije za detekciju emocija“ prilikom selekcije pesama podobnih za robotsku top listu u imaginarnoj „Državi Robota i Ljudi“? Mislim da bi zaključak bio da su udaraljke previše razigrane, što može negativno da utiče na spokoj kako robotske tako i ljudske zajednice. Budi sećanje na seks, a to u eri kontrolisane populacije nije baš poželjno. S jedne strane, inkriminisane pesme podsećaju robote da nisu ljudi, s druge, podsećaju ljude na aktivnost koje se rado sećaju, a koja ne spada u preporučene aktivnosti u godini 2048. Zato ne čudi preporuka komisije autoru: manje „funka“, da bi bilo manje „fucka“! (6.4/10)

Phew – Voice Hardcore

Baš ovaj album me je izazvao da napišem uvodni tekst. U njemu se koristi samo ljudski glas, najstariji muzički instrument koji je propušten kroz elektronske filtere, repliciran, nasnimavan i time izmenjen. Odnos čovečnosti i tehnologije – priča koja traje. Phew (r.1959) je japanska avangardna umetnica koju često porede sa Meredith Monk, o kojoj sam već pisao u jednom od nastavaka Dnevnika, ali između njih dve ima razlike. Meredith Monk zvuči humano, Phew ne baš. Tačnije, da u nekim trenucima. Tek u retkim trenucima humani karakter ljudskog glasa kod nje dolazi do izražaja. Na većem delu ovog izdanja ljudski glas je procesuiran do neprepoznatljivosti. Na ovoj ploči nema ritma – samo elektronski šum i glas koji se takođe pretvara u elektronski šum ili glas koji zvuči kao da je sintetizovan – robotizovan. Dakle, robotima iz one komisije pomenute u prethodnom prikazu ovaj album bi se svideo. Progledali bi kroz prste i pesmi „Scat“ koja jedina odudara od zvukova kakve radio-teleskopi hvataju iz svemira i već pomenutog robotizovanog glasa. Tu se glas raspoznaje kao ljudski uprkos repliciranju i jakom ehu. Beskrajno ponavljanje otpevanog kratkog motiva ga potpuno lišava emocija – prosto ga reciklira, pretvara u signal Morzeove (ili neke druge) azbuke. (7.5/10)

To bi bila muzika vladajuće elite u „Državi robota i ljudi“, a sada se vraćamo na muziku opozicije! To su oni moji emotivci, patetični do bola, tužni, melanholični, ali i oni besni, agresivni, rušilački nastrojeni, kojima ne upravlja racio već instinkt. Oni grešni i nepredvidljivi. Ljudi.

Beth Hart & Joe Bonamassa – Black Coffee

Kad se sastanu ovakve dve individue, ne može se dobiti ništa drugo do mejnstrim bluz najvišeg ranga. Ne postoji bluz pesma koju Beth Hart neće vrhunski otpevati, niti postoji bluz šablon koji Bonamassa ne poznaje do perfekcije. Manje poznate pesme poznatih autora (osim „Sitting On Top Of The World“) su morale biti uzete da bi ovaj album učinile koliko-toliko uzbudljivim. Edgar Winter, Etta James, LaVern Baker, Lucinda Williams, Ike & Tina Turner...sve autori iz prve lige koji i u svojim manje poznatim stvarima pokazuju zašto su veliki autori, obrađeni su sa promenjivim uspehom. Iako vokalne sposobnosti Beth Hart i sviračke Joe Bonamasse nikada nisu dolazile u pitanje (pa ni ovoga puta), postavlja se ipak pitanje smislenosti ovakvog albuma. Kao setlista na nekom koncertu ove pesme bi funkcionisale savršeno – kao muzika koju slušamo kod kuće funcionišu daleko slabije. Moglo se komotno i bez ovog albuma! (6.0/10)

Qzama Quartet – Portrait in Black and White; Schime Trio – Do You Really Wanna Play?

Najmanji zajednički sadržilac ova dva domaća džez albuma je alt saksofonista Luka Ignjatović, inače najmlađi profesor na džez odseku Muzičke akademije u Beogradu. Qzama Quartet je nastao nešto ranije i čine ga, pored Luke, Filip Bulatović (klavir), Predrag Milutinović (bubnjevi) i Pera Krstajić (bas). Schime Trio su Luka i Predrag plus Boris Šainović (bas). Neću se sad pretvarati da se razumem u džez, ali mogu vam preneti svoje utiske posle slušanja ovih bendova, za koje poznavaoci kažu da znače povratak mejnstrim džeza na beogradsku klupsku scenu.

Na ploči Qzama Quarteta kompozicije prilažu Bulatović (4) i Ignjatović (3) i ima jedna zajednička. Na Schime Trio albumu jedini autor je Ignjatović. Muzika na njima je, kao što rekoh, mejnstrim džez, ali to „mejnstrim“ nikako ne treba shvatiti kao pežorativnu odrednicu. Više se ta oznaka odnosi na period u razvoju džeza na koji se ova muzika oslanja – to su pedesete i šezdesete godine, zlatno doba džeza. Nije to moderan džez, onaj bez „gruva“ i „drajva“, onaj koji će uskoro, ako nastavi putem kojim je krenuo, ostati i bez muzike!Lepo je nedavno Lazar Tošić, legendarni džez bubnjar, primetio – dobar je onaj džez u kome je uspostavljen pravi odnos između „gruva“ i „drajva“ („groove“ kreira ritam sekcija i objašnjava se kao „propulzivni osećaj za ritam, ritmički patern koji se ponavlja“, dok je „drive“ po Larousseovom rečniku džeza označava „osobenost načina sviranja nekog muzičara oličena u njegovoj snazi, jačini i oduševljenju“, dakle drajv daje solista).

Oba albuma otvaraju kompozicije sa blagim etno prizvukom (na QQ to je Montenegrian Swan, na ST Zlatiborology), s tim da je etno prisutniji u nazivima kompozicija nego u samoj muzici. I nazivi pesama i nazivi grupa su očigledno njihove interne šale, tako se jedna od pesama zove „Šmaušć“, na primer. Za Schime Trio je sam Luka Ignjatović ispričao kako je grupa dobila ime: sedeli su u nekom restoranu i raspravljali kako da nazovu svoj trio kad im priđe konobarica i upita: ščime ćete ove palačinke koje ste naručili? I tako – postadoše Ščime Trio! A kako su došli do Qzama? Kreneš od engleskog „’cause of me“ što se po Vuku piše „koz o me“ pa kad vratiš na Engleski ispadne „Qzama“!!!

Vraćam se na pesme – sa Qzama ploče favorit mi je „No Clue“ koja je nekako oprezna, sa lepim klavirskim uvodom i saksofonom koji kao da će se svakog trenutka razmahnuti, ali se to nikako ne događa. Ta tema koja se provlači kroz celu pesmu prosto vapi za razrešenjem a to očekivanje se u kriminalističkim filmovima zove „suspense“. Ne zaostaje mnogo ni „Never Mind“, znatno brža nego prethodna, sa ritam sekcijom u glavnoj ulozi. Na „A Free Shooter“-u se saksofon konačno razmahnuo i to rafalnom paljbom!

Na albumu Schime Trija Luka Ignjatović ostaje sam u glavnoj ulozi (na Qzama albumu deli glavnu rolu sa Bulatovićem, i kao kompozitor i kao izvođač) pa se tu predstavlja u pravom svetlu. Album je, generalno gledano, tečniji od prethodnog, zahvaljujući pre svega deonicama alt saksofona. Luka proizvodi veoma topao, zaobljen ton, može se slobodno reći lirski. Solo deonice prosto klize (na pr. u „Selfishness“ i „Water“) što stvara melanholično raspoloženje kod slušaoca. Bubnjar Predrag Milutinović briljira u Zlatiborology i Relativity, mada se i u svim drugim pesmama na oba albuma vidi da se radi o majstoru svog instrumenta. Pomenućemo i basiste. Pomenuli smo ih! Ovo je još jedna šala na račun basista koji su, sad ozbiljno, svoj posao besprekorno obavili. Trfeba reći da je ovaj album u odnosu na prethodni za nijansu udaljeniji od mejnstrima, pa mi se baš za tu nijansu više sviđa.

Džez muzika danas nije u žiži interesovanja slušalaca, ali i dalje ima svoje mesto, bar kod nas malo starijih. U mom slučaju, ova dva albuma su u redovnoj rotaciji u cd-plejeru u autu. Idealan su soundtrack za moje solo vožnje (kad sam sa suprugom, čak ni Lukin džez ne prolazi). I tako, vozi Luka, vozim ja, pa dokle stignemo!

Ocene: Qzama Quartet (7.9/10); Schime Trio (8.0/10)

Mary Gauthier – Rifles and Rosary Beads (8.3/10)

Pročitaj OVDE

La Feline – Triomphe

Kažu da je La Fèline predstavnica nove francuske šansone. Ako je zaista tako, onda mi se više sviđa stara francuska šansona. Nije problem u Mačkinom (La Feline je mačka na francuskom) pevanju, niti je problem u samim pesmama. Pesme su baš prave šansone – slatko-gorke, tužne, ali ne previše, ritam poletan, ali ne previše. Moj problem sa ovim izdanjem je muzička pratnja (klavijature i bubanj) koja jeste elektronika ali i zvuči kao elektronika. Ima elektronski snimljenih ploča koje zvuče kao analogne – čini mi se da bi to bio pravi pristup ukoliko autorka želi da se svidi baš meni. Naravno, autorka nije ni svesna mog postojanja pa joj, sledstveno tome, ni na kraj pameti nije bilo da se svidi meni već, pre svega, onoj generaciji slušalaca kojoj i sama pripada. Taj cilj je, verujem, uspešno ostvarila. Da li je to bio baš trijumf, kako nam sugeriše naslov albuma, nisam siguran, po broju youtube pregleda izgleda da baš i nije, ali je sasvim sigurno stekla poštovanje u određenim krugovima. Posle preslušavanja ogoljene verzije (samo gitara i glas) pesme „Senga“ koja otvara album, obezbedila je moje praćenje njenih budućih aktivnosti. (7.7/10)

Sara Renar – Gdje povlačiš crtu?

Živi album koji traje 32 minuta sastoji se od tri pesme. Dve koje su već objavljene na albumu „Tišina“ (2016) i jedna do sada neobjavljena, „Ti si svoja“. Njen prvi album, „Djeca“ iz 2013. je nagoveštravao, ali ne i isporučivao. Generički indie-pop je i sama Sara uz reči „možeš ti to bolje“ (ovo je moja konfabulacija) ostavila u prošlosti. „Tišina“ je bila već nešto drugo. Svež vetar na već pomalo dosadnoj novoj kantautorskoj sceni. Elektronikom je modernizovala muzičku podlogu svojih tekstova koji nisu, kao kod većine koleginica/kolega, poetske konstrukcije ili lirske reminiscencije već su iskazi – njene istine/njena pitanja/njene mantre. Ovim albumom Sara Renar pravi korak u nepoznato – ulazi na teritoriju eksperimentalne muzike. Pitanja koja je muče se multiplikuju (i bukvalno, korišćenjem „loop“-a) – prestaju da budu lična i postaju pitanja njene generacije. Paradigmatična je naslovna pesma – pitanje iz naslova je podignuto na nivo antičke drame. S punim pravom, jer to i jeste pitanje njene generacije. U vremenu prekarijata nema više kolektivne odgovornosti, kolektivne sigurnosti – svako za sebe povlači tu crtu. Sarina crta je postavljena daleko, čak tamo do „Ti si svoja“i visoko, do „Čuvaj svoje pesme“. Vreme će pokazati da li će na tim ekstremima opstati. (8.0/10)

Jesse Marchant – Illusion of Love

Očekivanja od Jesse Marchanta nisu mala. Njegov četvrti album za devet godina, drugi koji sam preslušao. Prethodni, „Jesse Marchant“ iz 2014. sam postavio na visoko četvrto mesto svoje godišnje liste. Ne slučajno. Beleška o njemu iz tog vremena kaže „Njegovo pevanje ima onaj vanvremenski kvalitet, kao da lebdi iznad muzike. Kao propoved u crkvi. Sa dosta ehoa. Tu i tamo je dodata prilično heavy gitara. Moderna muzička podloga je poreklom iz post-rocka. Reči pesama kriptične, otvorene za slobodno tumačenje. Jak album.”Novi album odgovara tom opisu, s tim što danas nema faktora iznenađenja kao što ga je bilo kad sam ga prvi put čuo. I dalje njegove pesme imaju dostojanstvo i nekakvu nedodirljivu uzvišenost, retko prisutnu kod drugih izvođača. Ovaj album, za razliku od prethodnog, ne teče onako glatko. Ima poneku oštricu. Možda je to dobro, a možda i nije. (8.0/10)

Ty Segall – Freedom’s Goblin

Češalj i drombulje – te zvuke evocira Tyjeva gitara. Čak 19 pesama se nalazi na “Freedom’s Goblin” i to 19 prilično raznovrsnih pesama. Ma koliko se Ty trudio da one zvuče prljavo (a zvuče!) i divlje i garažno, pop promalja svoju ružnu glavu. Ty ne pripada onoj punk struji garažnog rocka – on je više na onoj “Stones/Beatles” strani, koja je meni daleko draža. Čak i Brian Wilson proviri tu i tamo. Za Tyjeve standarde, ima prilično mnogo sporih i pesama srednjeg tempa. Koliko ima nezaboravnih? Bojim se nijedna. Izdvojio bih ipak “Every 1’s a Winner” i “She” od bržih i “Rain” od sporijih koja me u nekoj dimenziji podseća na “Sebastian” od Cockney Rebel. Kad se uzme u obzir da je ovo sedamnaesti album (ne računajući Live albume I EP-je!) Ty Segalla za poslednjih dvanaest godina, zvuči zapanjujuće sveže. (8.0/10)

Ostali preslušani albumi:

Amelia White – Rhythm of the Rain (7.0/10); Amy Rigby – The Old Guys (8.0/10); Anderson East – Encore (7.4/10); Ben Miller Band – Choke Cherry Tree (7.0/10); Calexico – The Thread That Keeps Us (7.4/10); Daniel Romano – Human Touch (7.4/10); Daniel Romano – Nerveless (7.2/10); First Aid Kit – Ruins (7.4/10); Grant Earl LaValley – From LaValley Below (7.2/10); James Blood Ulmer & The Thing – Baby Talk (7.5/10); John Coltrane – Chasing Trane; The John Coltrane Documentary (8.5/10); Johnny Reid – Revival (7.8/10); Laura Cortese & the Dance Cards – California Calling (7.6/10); Morrison Kincannon – Beneath the Redwoods (7.4/10); PP Arnold – The Turning Tide (8.2/10); Raising Holy Sparks – Searched For Vanished Heaven (7.0/10); Richmond Fontaine – Don’t Skip Out On Me (7.8/10); Ron Gallo – Really Nice Guys EP (6.2/10); Sam Brown – Damage That I Am (6.6/10); Simple Minds – Walk Between Worlds (6.0/10); Steep Canyon Rangers – Out In The Open (7.6/10); The Brothers Reed – Three (6.8/10); Walter Salas-Humara – Work Part Two (7.4/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio