Jesse Welles – Middle

….Velsova pozicija progresivnog aktiviste svrstava ga na levicu za razliku od Olivera Entonija koji je između dva Trampova mandata pesmom „Rich Man Out of Richmond“ pozicioniran na desnicu, jer je pesma shvaćena kao kritika Bajdenove administracije, ali je sam sebe vratio u politički centar ogradivši se od takvih tumačenja tvrdnjom da ne pravi razliku između dve sukobljene strane. Velsa kao nosioca levih progresivnih ideja nemoguće je ne porediti sa velikanima koji su mu prethodili, Vudijem Gartijem i Dilanom. Sigurno je prerano dovesti ga u istu ravan sa njima (to bi najviše škodilo njemu samom) ali po britkosti i univerzalnosti poruka koje njegove pesme nose lako je zaključiti da je na njihovom putu. Da li će to na svojim plećima moći da iznese, pokazaće vreme.

Album „Middle“ o kome ću najzad nešto i napisati u recenziji koja bi trebalo da govori o njemu, nije direktno politizovan kao što je prethodni. Nije ni on bez poruka, naprotiv, ali su te poruke univerzalnije i opštije od onih sa „Hells Welles“, kao da je hteo da odmori i sebe i publiku od svih konkretnih zala ovoga sveta koja nas ugnjetavaju na dnevnoj bazi. Treba reći da su društvene mreže kanal koji najčešće koristi da bi došao do publike, pre svega Instagram i Tik Tok. Nije, dakle, iznenađenje što sam za njega saznao preko sina milenijalca, korisnika Instagrama, jer relno, nisam blizak ni sa jednim pripadnikom Z-generacije da bih i teoretski mogao da poznajem Tik Tok zvezde. Na tim društvenim mrežama za nove generacije je ekstremno popularan, sa milionima pregleda i strimova, ali, eto, retko ko od moje fejsbuk generacije je čuo za njega…

Ocena: 8,45/10 (kompletan prikaz možete pročitati OVDE)

:::

Valerie June – Owls, Omens And Oracles

Prvih nekoliko preslušavanja ove ploče ostavili su me hladnim jer ne čuh nijednu pesmu koja bi me instant vezala za nju. Takvo što mi se sa Valeri Džun ranije nije dešavalo. Razlog je Valerijin odmak od dosadašnjeg indi-folk izričaja u pravcu gospela koji je kao što znamo muzika stvorena da slavi boga kroz lepotu postojanja kao takvog, bez obzira na svakodnevne nedaće sa kojima se svaki pojedinac susreće. Zato ne iznenađuje da album počinje pesmom „Joy, Joy!“ koja najbolje objašnjava gospel postulate. Ono što ovoj ploči fali, a što svaki pravi gospel sadrži, je trans u koji njegovi slušaoci koji su istovremeno i izvođači padaju tokom bogosluženja u kakvoj baptističkoj ili pentakostalnoj crkvi na dubokom jugu Sjedinjenih država. Tog transa kod Valeri Džun nema, ali u njenu odbranu ću reći da bi se ova ploča mogla opisati sa onim „tiha voda breg roni“ jer polako ulazi pod kožu i sa svakim slušanjem raste dopadljivost ove muzike. Takođe se može reći da se ploča generalno bavi duhovnošću, ljubavi prema bližnjima, preispitivanjem same sebe i odnosom prema prirodi na introspektivan način. Dakle, nije ovo obična kolekcija pesama već zaokružena celina sa jasnom težnjom ka pružanju duhovnog oslonca svojim slušaocima. Nekoliko pesama se, posle detaljnijeg preslušavanja, ipak izdvajaju. Pored pomenute „Joy, Joy!“ tu su i pesma „Changed“ koji Valeri izvodi sa gospel prvacima „Blind Boys Of Alabama“, zatim „My Life Is A Country Song“ koja je Valerijin povratak kantri korenima i starinska soul numera „Love Me Any Ole Way“ u kojoj dominira truba Nejta Volkota. Na jednoj od pesama prateće vokale peva Nora Džons a tu je i M.Ward, koji je producirao ploču i odsvirao većinu gitara koje se na ploči čuju. Na kraju, kao što se po oceni vidi, album je „porastao“ do prva tri mesta u ovom izdanju Dnevnika. Ne bih se zakleo da neće još da poraste!

Ocena: 8.27/10

---

Grey DeLisle – The Grey Album

Glas ove pedesetdvogodišnje žene ste verovatno već čuli i ako niste čuli njenu muziku. Naime, ona između ostalog radi kao „pozajmljivačica“ glasa animiranim junacima crtanih filmova, kao na primer za Dafne Blejk, ličnost iz crtanog filma Skubi Du ali to nikako nije njena jedina glasovna uloga – imala ih je preko 2000. Radi i kao aktivna stand-up komičarka gde takođe dolazi do izražaja njen talenat da sa glasom može da učini šta god poželi. Uz uspešne karijere iz te dve oblasti, od mladosti se bavi muzikom. Otac kamiondžija joj je preneo ljubav prema kantri muzici, a baka koja je pevala sa legendom salse Titom Puenteom glasovne mogućnosti. Njeno meksičko poreklo (po ženskoj liniji) se može „opipati“ u pesmi „Sabor A Mi“ sa njenog prvog albuma „A Small Talk“ koja vam je verovatno poznata iz repertoara mnogih Tex-Mex muzičara koju je napisao legendarni Alvaro Kariljo 1959. Nije „The Grey Album“ moj prvi susret da pločama Delajlove – prošle godine je njen album „Driftless Girl“ završio na 25-om mestu moje godišnje liste. Njen glas je toliko elastičan i „upotrebljiv“ da bi komotno mogla  da impersonalizuje i samog Frenka Sinatru kad bi htela, a kako ne bi Doli Parton, kako je to uradila na pomenutom albumu. Svakako da mi je pažnju privukla ne samo sličnost sa Dolinim glasom, već i sličnost njenih originalnih pesama sa Dolinim. Na ovom albumu, nazvanom duhovito „The Grey Album“ što je igra reči sa sopstvenim prezimenom i direktna asocijacija na „The White Album“ Bitlsa, krenula je po boju glasa još jedne legende kantrija Petsi Klajn, ali je stala negde na pola puta što joj se nikako ne može uzeti za zlo – realno, šta siroti dečak poput mene može više poželeti od amalgama glasova te dve veličanstvene kantri pevačice. Pesme više „vuku“ na Petsi, mada bez onih ružnih orkestarskih aranžmana koji su karakterisali kantri muziku s početka šezdesetih godina. Pesme su, da ponovim još jednom, originalne Grejine, ali zvuče kao zaboravljeni klasici žanra. Naročito ona koja otvara ploču „Hello, I’m Lonesome“, ali ne zaostaju mnogo ni „A Coastal Town“, „Daddy Can You Fix A Broken Heart“, „A Promise I Can’t Keep“ i „Take Me Dancing Again“ mada bi se i među preostalih petnaest našla još koja koja bi zadovoljila stroge kriterijume svrstavanja u klasike. Posebno mi se sviđa instrumentalna svedenost pesama, koje su lišene bilo kakvih producentskih ukrasa pa do izražaja dolazi nepatvorena emocija. Dvadeset pesama koliko čini ovaj album je ipak previše da bi bilo moguće zadržati vrlo visok kvalitet ovih pomenutih, tako da će ova ploča, ako smem da prognoziram, teško biti bolje plasirana na mojoj godišnjoj listi od njene prethodne, ali neće biti ni mnogo gore plasirana. To mogu da obećam.

Ocena: 8.24/10

---

Tobacco City – Horses

Kao što reče moj drug M.G. koga često citiram: slušamo mi novu muziku, ali samo onu koja je bazirana na staroj. Kad pustiš ploču „Horses“ čikaške grupe Tobacco City počnu da ti se priviđaju The Byrds, The Band, Emmylou Harris & Gram Parsons, a u sladunjavijim trenucima kojih takođe ima čak i grupa America. Kantri rok ne bi bio to bez pedal steel gitare, koja dominira zvučnom slikom. Tu su i savršene vokalne harmonije Krisa Kolsloua i Leksi Godar koje dodaju nostalgičnu crtu. Šezdesete i sedamdesete prošlog veka su godine dominacije muzike slične ovoj, muzike koja se lepotom bori protiv surovog sveta. Lepota je, ne moram to posebno naglašavati, taj rat izgubila ali uvek iznova pomalja svoju „ružnu“ glavu, da podseti moćnike da je, ne prolazna, kao što pogrešna izreka kaže, već večna. Lepota se, doduše u različitim pojavnim oblicima, uvek iznova vraća da nam učini ovaj tegobni život bar za nijansu lakšim. Tu vidim razloge pojave ovakvog, „retro“ benda i ovakve „retro“ muzike. Zato, usprkos neoriginalnosti, relativno visoka ocena.

Ocena: 8.09/10

---

Sierra Hull – A Tip Toe High Wire

Siera Hal je legenda svog instrumenta – mandoline. Ne znam s kim nije svirala u svojoj višedecenijskoj karijeri. Sve nagrade za svirače mandoline je pokupila, ostalo je još da se dokaže kao songrajterka. Ovaj album je pokušaj u tom pravcu, pa da vidimo koliko je u svojoj nakani uspela. Ali, prvo da razjasnimo nešto. Biti dobar pa i odličan instrumentalista uopšte ne znači biti odličan songrajter. U stvari, to je često u obrnutoj proporciji jedno s drugim. I neurološka nauka potvrđuje da je to tako jer su centri za sviranje instrumenata i centri za kreativnost u velikom mozgu potpuno odvojeni, nalaze se na različitim mestima. Što se umeća sviranja mandoline tiče, odmah je, na prvo slušanje njenog albuma „A Tip Toe High Wire“ uočljivo majstorstvo sviranja, s tim što je, sasvim logično, mandolina skoro uvek u prvom planu i dominira zvučnom slikom. Za bluegrass kao muzički pravac je karakteristično to insistiranje na virtuoznosti u vidu takozvanog breakdown-a, kada se muzičari smenjuju u izvođenju solo deonica baziranih na temi iz pesme na svojim instrumentima. Za bluegrass su karakteristični akustični instrumenti - violina, gitara,  petožičani bendžo, mandolina i akustični bas, često i dobro, to je gitara sa metalnim telom. Karakteristično je i to da izvođači često, da ne kažem redovno posežu za tuđim pesmama pa ne iznenađuje kad se na nečijem novom albumu nađe jedan do dva originala a sve ostalo su obrade. To nije slučaj sa ovim albumom. Siera Hal je autorka ili koautorka svih deset pesama i to njeno autorstvo nije formalne prirode, što se može videti već na pesmi „Boom“ koja otvara album. Jedino što ovom recenzentu sreću kvari je to što se radi ne o onom sirovom, autentičnom bluegassu, već o njegovoj „sofisticiranoj“ varijanti koja se zove progressive bluegrass. Prevedeno na srpski zvuči još gore – naprednjački blugras. To neminovno budi neželjene asocijacije ali se sličnost sa našim naprednjacima svodi na prevod reči „progressive“. U suštini sličnosti nema, jer progresivni blugras teži da (bespotrebno) intelektualizuje jednostavnu „narodnu“ muziku, dok ovi naši naprednjaci imaju sasvim suprotnu tendenciju – da narod oduče od bilo kakvog razmišljanja i da ga svedu na rulju koja će slepo slediti lidera.

Ocena: 7.81/10

---

Lucy Dacus – Forever Is a Feeling

Može se reći, posle preslušavanja, da se radi o benignom albumu koji ne izaziva neke velike reakcije, pošto danas LGBT teme čak i kod najvećih konzervativaca nemaju više kapacitet da uzburkaju strasti. Pre bih rekao da je to dobro nego da je loše, jer smo jednu do nedavno kontroverznu temu skinuli sa dnevnog reda u civilizacijskom smislu. Drugim rečima, niko se više ne štreca na te teme. Kad se ovaj album poredi sa antologijskim „Historian“ kao što bi antologijski bio svaki koji sadrži pesmu „Night Shift“mora se reći da mu nije ni prineti. Jesu ovih trinaest pesama u trajanju od 43+ minuta dopadljive i lepo zaobljene savršenim aranžmanima koji prosto prizivaju višemilionske preglede, ali su bez ikakve unutrašnje tenzije, čak manje nego one (ne)prisutne u Lusinom vrlo uspešnom izletu u pop muziku „boygenius“. Dakle i nad popom ima pop, kako kaže stara poslovica a dokaz njene istinitosti je ovaj album. To što se album eksplicitno bavi ljubavnim odnosom LGBT osoba čak ni u zemlji Srbiji više nije „big deal“ tako da na polju konteksta neće od mene dobiti nikakve dodatne bodove. Pesme su kratke, oko tri minuta trajanja, što čak i osobe koje pate od ADHD (Attention Deficit Hyperactive Disorder) poremećaja pažnje ipak nekako mogu da isprate. Lusi je, dakle, napravila ustupak savremenom slušateljstvu, koje je kolektivni nosilac tog sindroma i postigla pun pogodak za sebe. Milionski pregledi su tu, i cifre se uvećavaju pred našim očima. Želim joj sreću u njenom poslu, ali mislim da se ove naši putevi razilaze. Meni je tenzija ipak neophodna.

Ocena: 7.45/10

---

Buč Kesidi – Moderne veze

Mejnstrim uspeh Buč Kesidija se u krugu starijih poštovalaca rok muzike u najvećoj meri ignoriše (čast izuzecima kao što je pre svih Žikica Simić) pa i nipodaštava. Ali, ako ćemo pravo, oni idu u mejnstrim putem koji su davno pre njih utabali YU grupa, Bijelo dugme, Parni valjak, Riblja Čorba, Azra, Film, Prljavo kazalište, Idoli, EKV, Bajaga… i svako drugi ko je svojim kvalitetom uspeo da dopre do najširih narodnih masa. Rok muzika je i dalje generacijska stvar, vezana za mlade ljude koji će se jednog dana, kad ostare, rado sećati svoje mladosti i muzike koja je bila njen soundtrack. Dakle, Buč Kesidi „hvataju“ zeitgeist (duh vremena) ovog vremena, kao mnogi pre  njih i kao što će mnogi posle njih, pod uslovom da ovaj svet nastavi da postoji, što više nije toliko izvesno. To je najprostije objašnjenje fenomena „Buč Kesidi“, to jest ulaska u mejnstrim ove grupe koja, bez ikakve sumnje, potiče iz rok miljea. Kad se uđe malo dublje u problematiku, može se zaključiti da je Buč Kesidi dobro organizovan tim čiji najvažniji članovi su, pored Luke Racića i Zorana Zarubice i producent Milan Bjelica i menadžer Nikola Jovanović. Oni su prvi od rokera shvatili potrebe aktuelne, ADHD generacije konzumenata muzike. Zašto kažem ADHD generacija? Nije li to Z generacija? U stvari jeste, mada je ova moja klasifikacija koja uvodi u priču ADHD generaciju čini mi se tačnija, jer deca koja su faktički rođena sa mobilnim telefonom u rukama neminovno u manjoj ili većoj meri „oboljevaju“ od sindroma hiperaktivnosti sa smanjenom sposobnošću održavanja pažnje (Attention Deficit Hyperactivity Syndrome). Hiperaktivnost i nedovoljna koncentracija te generacije ne podnosi muziku koju su slušali baby boomeri punu gitarskih pa čak i bubnjarskih solo deonica koje mogu da se protegni i na deset minuta, ne podnose nikakve „prelaze“ i „mostove“ i slična odmorišta klasičnih rokera.  Njihovu labavu pažnju novi rokeri moraju, kako znaju i umeju, uhvatiti i zadržati. Dozvoljeni su samo strofa, refren i „udica“ (hook) u svim mogućim kombinacijama. Ako pažnju slušalaca zadrže tri minuta uspeli su! Ako vam nije jasno o čemu pričam, poslušajte epizodu Agelast podkasta Galeba Nikačevića u kojoj su gosti bili Luka i Zoran, tu su sve detaljno objasnili. Ipak, u odbranu ukusa svoje generacije mogao bi da kažem da mi ta nova muzika liči na seks bez predigre i promene ritma u fazonu „bam-bam-bam-gotovo“. Ima ih koji tako vole, ja ipak spadam u one koji više vole da „gustiraju“. U tom svetlu posmatrano, novi album Buč Kesidija u potpunosti ispunjava premise koje je autorski tim sam sebi postavio tako da verujem da su oni sami zadovoljni onim što su uradili, a zadovoljna je, kako izgleda, i njihova publika, mada nema više euforije koja je bila prisutna kad je izdata „Euforija“. To i nije iznenađenje, jer efekat novog i do sad neviđenog ovog puta po prirodi stvari izostaje, prosto jer Buč Kesidi više nije novi bend. Što se muzike na albumu tiče, može se reći da je ona nastavak onoga što smo čuli na „Euforiji“ s tim da je redukcija „suvišnog“ dovedena do savršenstva. To važi i za tekstove koji govore o tinejdžerskim dramama koje, posmatrane okom čoveka mojih (poznih) godina izgledaju kao „bura u čaši vode“, ali su među onima koji ih preživljavaju veće od života. Svaki stih svake od pesama kao da je „ukraden“ iz konverzacije mladih ljubavnika čija je ljubav krenula putem bez povratka. Izgovorene rečenice u toj konverzaciji su sasvim autentične i sigurno su hiljadama puta izgovorene u realnom životu, tako da su idealne za identifikaciju ciljane publike. To i jeste ono što dobra pop pesma mora da ima.

Zaključak bi mogao da bude taj da euforija oko Buč Kesidija polako splašnjava što uopšte nije zabrinjavajuće, posebno ako se zna da se kumulativni efekat rok pesama povećava tokom vremena, pa tako svaka sledeća generacija koja se „primi“ na neki bend uvećava njegovu publiku ali i daje novi život starim pesmama.  Ako neki bend ima dovoljno pesama prihvaćenih od publike (namerno ne kažem „dobrih pesama“ jer dobra pesma lako može da ostane ispod radara) trajaće čak i kad prestane da „izbacuje“ nove pesme. Buč Kesidiju je po mojoj proceni potrebno još dva do tri dobra albuma da zacementira svoj status velikog benda i da od toga živi do kraja života. Da li možete da zamislite „Beer Fest“ za trideset godina sa Buč Kesidi na mejn stejžu pred 50.000 gledalaca koji pevaju „Curimo po asfaltu“? Ja mogu, vrlo lako.

Ocena: 8.10/10

---

Ana & The Changes – Sabiranje

Naslov „Sabiranje“ bi se mogao protumačiti kao sabiranje već objavljenog materijala na jednom mestu jer od deset pesama koje čine ovaj album pet ih je već ranije objavljeno. Tako je pesma „Tu“ još 2021 godine objavljena kao singl koji je pobedio u takmičenju za nagradu „Milan Mladenović“ te godine, a 2023. na EPju „Susret“ u dve verzije, singl verzija  i Marko Graberov remiks. Na „EPju „Susret“ su još tri pesme koje se nalaze i na ovom albumu, „Dosta“, „Zla“ i „Susret“ o čemu sam pisao OVDE. Objavljena je i pesma „Brinem“ koja je učestvovala na ovogodišnjem izboru pesme za Evroviziju (PZE) ali ću o njoj reći nekoliko reči, kao i o do sada neobjavljenih pet pesama.

Prvo što mi pada u oči da je Ana sada sasvim opuštena u pevanju na maternjem jeziku. Kao da je na prethodnim izdanjima na srpskom tražila svoj srpski „glas“. Definitivno ga je, sudeći po ove četiri pesme, našla. „Kao slučajno“ je pesma iščekivanja da se nešto lepo desi u kojoj dominira klavir čiji zvuk tom iščekivanju daje pravu boju. „Sabiranje“ je interesantna zbog drastične promene tempa posle prve trećine pesme ali i zbog filozofskog pitanja u refrenu: da li da sabiram ili oduzimam? To pitanje bi se moglo poistovetiti sa onim klasičnim „da li je čaša do pola puna ili do pola prazna“ a ta dilema se svodi na ono: da li smo optimisti ili pesimisti u svom pogledu na život. Ana sudeći po pesmi nije razrešila tu dilemu, mada mi se čini da je odgovor na nju podložan promenama u zavisnosti od životnog trenutka i okolnosti u kojima se u nekom trenutku nalazimo. „Životinjske oči“ su, kako se meni čini, hommage Aninoj ljubavi prema psima mada se pesma može shvatiti i mnogo šire od toga  pod utiskom dramatičnih gudača koji su bitan deo aranžmana. „Ugoditi“ je još jedna introspektivna, još jedno preispitivanje odnosa sa samom sobom sa naglaskom na to da ne treba biti previše strog prema sebi. Minijatura „Outro“, sa međuigrom gitare i flaute, mada bez reči, dosta govori o suptilnosti i delikatnosti muzike i na najlepši način zaokružuje ovaj album. Očigledno je da sve te pesme nisu tu samo da bi bile tu već imaju jasan unutrašnji razlog i smisao svog postojanja. To je uvek i bila odlika Anine muzike. Moram na kraju pomenuti i pesmu „Brinem“ sa kojom je Ana nastupala na ovogodišnjem izboru pesme za Evroviziju na kome je postigla sasvim solidan plasman, negde u sredini. Naravno da ne mislim da je taj plasman adekvatan kvalitetu pesme, koja je po mom mišljenju bila jedna od najboljih u tom izboru, ali ako se zna da takva sofisticiranost nije nešto na šta je navikla naša evrovizijska publika, onda plasman i nije toliko neočekivan. Ipak, učešće je dalo doprinos vidljivosti u medijima u kojima muzičarke sa alternativne scene retko imaju pristup. To što je na Pesmi za Evroviziju uradila Ana je otprilike ono što svojim šetnjama po srpskim selima i gradovima rade studenti – dopiru do onih do kojih drugim sredstvima ne bi doprli.

Na kraju bih dodao da je vidljiv doprinos Milana Bjelice kao producenta novih pesama (EP „Susret“ koji je sastavni deo ovog albuma producirao je Goran Antović, klavijaturista benda). Bjelica je Aninoj muzici pristupio sa dužnim poštovanjem, ostavivši u njoj sve ono što Anu čini Anom, i to sa dobrim razlogom. Neće Ana  biti još jedan Buč Kesidi (ne može, a i ne treba, ako mene pitate), jer Anina ciljna grupa nije ista sa ciljnom grupom Buč Kesidija. Mi, njena publika, više volimo stari način, ili drugim rečima, više smo za sabiranje nego za oduzimanje, ako me razumete.

Ocena: 8.2/10

------

Ostali preslušani albumi:

Kinky Friedman – Poet Of Motel 6 (country, 8.30/10); Sister Ray – Believe (indie rock, 8.15/10); Pug Johnson – El Cabron (country, 8,08/10); Justin Robinson & Rhiannon Giddens – What Did the Blackbird Say To the Crow (folk, 8,01/10); Florist – Jellywish (indie folk, 8.0/10); Brother And The Hayes – In Good Company (country, 7.98/10); Throwing Muses – Moonlight Concessions (indie rock, 7.98/10); Perfume Genius – glory (indie pop, 7.96);  Mekons – Horror ( indie rock, 7.95); Annie & The Caldwells - Can't Lose My Soul (soul, 7.92/10); lilo – Blood Ties (indie folk, 7.88/10); Lilly Seabird – Trash Mountain (indie folk, 7.86); Allison Krauss & Union Station – Arcadia (bluegrass, 7.85/10); Sarah Mary Chadwick – Take Me Out To a Bar/What Am I, Gatsby? (indie folk, 7.85/10); Toria Wooff - Toria Wooff (folk, 7.80/10); My Morning Jacket – is (indie rock, 7.78/10); Clara Mann – Rift (indie folk, 7.75/10); Kris Delmhorst – Ghosts In The Garden (folk, 7.75/10); Lola Kirke – Trailblazer (country, 7.70/10); CocoRosie – Little Death Wishes (indie folk, 7.64/110); Charley Crockett – Lonesome Drifter (country, 7.60/10); Echolalia – Echolalia (americana, 7.60/10); Ashleigh Flynn & the Riverets (country, 7.55/10);Jeffrey Lewis - The Even More Freewheelin' Jeffrey Lewis (indie folk, 7.55/10); The Seldom Scene – Remains to be Scene ((bluegrass, 7.45/10); Phil Cook – Appalachia Borealis (folk, 7.15/10); Jade Turner – Breathe (americana, 6.85/10); Beirut – A Study Of Losses (indie folk, 6.60/10).