O mini seriji „Pistol“ i pank sceni sred sedamdesetih

O mini seriji „Pistol“ i pank sceni sred sedamdesetih

font size: + –

27 oktobar 2022

Author : Srđan Strajnić

O mini seriji „Pistol“ i pank sceni sred sedamdesetih

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (42)

„Mi smo za Bej Siti Rolerse ono što su Stounsi bili za Bitlse“ reče menadžer Sex Pistolsa Malkolm MekLaren u jednoj sceni serije „Pistol“ i ostade živ. Ne znam da li bih ja ostao živ da tako nešto ustvrdim pred svojim urednikom, ali rečenica, kad je gledam iz ove perspektive, ne može biti pogrešnija. Ne zbog pogrešno postavljene proporcije, jer proporcija manje-više stoji, već zbog nesagledavanja šire slike. Naime, i Pistolsi i Bej Siti Rolersi i Stounsi i Bitlsi su u stvari svi deo iste čorbe, i to čorbe koja prima sve i apsorbuje sve, a to je čorba popularne kulture. Ko je tu bolji a ko gori, ko je pametniji a ko gluplji, ko je uticajniji a ko manje uticajan, sve su to pitanja čiji odgovori zavise samo od ugla posmatranja, a nikako od suštine stvari (ako se suština stvari uopšte može dokučiti). Serija ne daje odgovor da li su Pistolsi autentična pobuna ili marketinški proizvod, niti taj odgovor iko može da da. Fakti kažu da odgovor kao što rekoh zavisi od ugla posmatranja. Ako posmatramo iz ugla Vivijen Vestvud i Malkolma MekLarena, onda su marketinški proizvod, ako posmatramo iz Rotenovog i Džounsijevog ugla, onda je to čista nepatvorena anarhija. Pošto je serija rađena na osnovu memoara gitariste Pistolsa Stiva Džounsa „Lonely Boy: Tales From a Sex Pistol“, njegov ugao je najprisutniji, a to je ugao mladića koji je funkcionalno nepismen, odbačen od porodice, prepušten samom sebi od ranog detinjstva, ogrezlog u promiskuitetu, krađi i tuči – to je ugao emocionalno oštećenog dečaka koji se bori za prosto preživljavanje. Anarhija koja hoda na dve noge! Lidon je svakako sofisticiraniji (taj pridev je na prvi pogled tako teško povezati sa njim), ali ni on nije bio manje oštećen - bio je osetljiv dečak iz porodice siromašnih irskih emigranata koji je vaspitanje sticao na ulici i to kao „jebena“ strana. Bubnjaru Polu Kuku i basisti Glenu Matloku su u startu bile podeljene za nijansu bolje karte, ali samo za nijansu bolje. Da ne govorimo o ortaku Džonija Rotena iz predmuzičkih dana, Sidu Višizu, koji je na basu zamenio Matloka, taj je sam rekao da neće doživeti dvadeset i prvu i bio je u pravu.

Dakle, ta rulja puna negativne energije plus menadžer koji je potpirivao njihovu međusobnu mržnju i sukobe je trebalo da promeni svet, da digne revoluciju. Za dizanje revolucije ipak je potrebna bar rudimentarna ideologija koju oni ni u naznakama nisu imali. Zato je anarhija promolila svoju ružnu glavu kao ideologija bez ideologije. Pod tom firmom prolazilo je sve, od načina oblačenja, prostakluka, nevaspitanja i slobodnog izražavanja seksualnosti, preko oslobađanja agresivnih nagona do bunta pripadnika radničke ili ne-radničke klase (lumpenproleterijata). Lepo je i verno sve to prikazano u mini seriji „Pistol“. Lepo je prikazano i to što u panku nije bilo jasne granice između izvođača i publike. Lepo su prikazani i složeni međusobni odnosi glavnih likova. Sve je to, verujem, prilično verno stvarnosti, jer serija je kao što rekoh rađena po Džonsovoj autobiografiji, ali i pod direktnom supervizijom Džonsa i Kuka. Roten se ogradio od serije izjavivši da je to „fantazija za srednju klasu“, čak se upustio u sudski proces da zabrani upotrebu muzike Pistolsa, ali je na sudu izgubio. Ne shvatam zašto je to radio, jer je prikazan u suštini vrlo pozitivno, kao mlad gnevni čovek u suštini empatičan prema sebi bliskim osobama. Kad malo bolje razmislim, možda se i bunio baš zato što je prikazan kao razuman (s obzirom na okolnosti) i dobar čovek. Verovatno je mislio da će mu to narušiti imidž.

Savetnica na snimanju serije bila je i Krisi Hajnd, liderka grupe Pritenders. Ona u seriji igra jednu od glavnih uloga (i sama je bila iznenađenja koliko je u seriji ima) a nije bilo tako u stvarnom životu, kako kažu i ona i Džons. Jeste ona poznavala Pistolse još pre nego što su formirani (čak je trebalo da se venča sa Sidom ili Rotenom da bi kao Amerikanka dobila boravak u Engleskoj) jer je radila u butiku „Sex“ kod Vivijan Vestvud i Malkolma MekLarena gde su redovno „visili“ svi članovi budućih Pistolsa. Međutim, u seriji je prikazano da je bila u on/off sentimentalnoj vezi sa Stivom Džonsom što svi akteri negiraju, uključujući i Nika Kenta, kritičara Nju Mjuzikl Ekspresa, koji je u to vreme bio s njom u vezi i živeo s njom. Ipak, nisam sasvim siguran da je to ubačeno samo iz razloga da priča bude zanimljivija. Ovo je jedna od onih stvari koje se negiraju da se ne povrede osobe koje su uključene, ili da se ne povredi slika u javnosti o samoj/samom sebi pa mi se čini da tu ipak ima bar malo istine. Naslućuje se i zamisao režisera da kroz njen lik problematizuje prohodnost žena u panku, ali taj pucanj po mom mišljenju promašuje metu. Naime, ona je prikazana kao najtalentovanija muzičarka od svih prikazanih aktera, koja nikako ne može da se probije na sceni, sa podtekstom da je razlog to što je žena. Jeste to isticanje diskriminacije prema ženama danas politički korektno i popularno, ali bar što se panka tiče ne odgovara istini. Taj muzički pravac se može optužiti za mnogo toga ali za diskriminaciju žena teško. Samo onaj ko nema pojma o panku može zanemariti Suzi Su (Siouxsie Sioux, koja se pojavljuje u seriji), Poli Stajrin i Loru Lodžik iz X Ray Spex-a, da i ne govorimo o skroz ženskim grupama kao što su The Raincoats i The Slits i mnogim drugim ženama članicama pank grupa. Razlog njenog neuspeha u panku je u stvari vrlo prost – njena muzika jednostavno nije bila pank.

Ono što serija propušta da učini je prikaz šire pank scene koja je tada bila u snažnoj ekspanziji. Sve se svodi na Seks Pistolse i ljude oko „Sex“ butika u Sohou. Možda se ipak moglo bar natuknuti da su u to vreme postojali i drugi bendovi koji su delili pank estetiku, ovako izgleda kao da The Clash, The Jam, Sham 69, The Damned itd. itd. i već pomenuti „ženski“ bendovi nisu ni postojali. Pominje se, onako usput Mik Džons, kao saradnik Krisi Hajnd iz tog vremena, bez objašnjenja ko je i šta je, iako su veze Kleša i Pistolsa tada bile mnogo dublje. Ostali kao da nisu postojali. Mnogo je bolje prikazana muzička scena sredine sedamdesetih en general, a i ona ranija, kroz saundtrek serije. Tu se može čuti bukvalno svašta – Bay City Rollers, Leo Sejer, T.Rex, Bouvi, Igi Pop, Modern Lovers (Pablo Pikaso!), New York Dolls, Bo Didli, Elvis, Alis Kuper pa i Rik Vejkmen, Pink Floyd i Hawkwind, i mnogi drugi. Eklekticizam sedamdesetih u punom sjaju. Pank scena u nastanku je ipak vidno ostala uskraćena – osim grupe Buzzcocks nismo čuli ništa drugo. Interesantno je da su skoro sve pesme Sex Pistolsa koje se čuju u seriji izvodili sami glumci i to vrlo uverljivo. Kad smo već kod glumaca, ceo kast zaslužuje sve pohvale jer su uspeli da likove koji su prepoznatljivi poput kakvih strip junaka iznesu na takav način da se uopšte i ne pitamo koliko fizički liče na one koje igraju (većina liči!) već im prosto verujemo. Ako vas nervira Malkolm MekLaren u izvođenju Tomasa Brodi-Sangstera znajte da je uspeo da savršeno dočara lik – MekLaren je stvarno bio iritantan tip.

Kao zaključak moglo bi se reći da mini serija „Pistol“ nije najbolji prikaz londonske muzičke scene sredine sedamdesetih, niti je najbolji prikaz engleske pank scene (ako vas interesuje pank pisao sam o njemu OVDE i OVDE) ali jeste sasvim solidna romansirana biografija rok grupe koja je manje značajna po svojim muzičkim dometima a više po uticaju na društvene tokove ne samo u Londonu i Engleskoj, već u celom svetu. Pank je, kada se posmatra iz današnje perspektive (opet taj ugao gledanja!) prvi nagoveštaj ove sada aktuelne „reality“ kulture u kojoj živimo. Kulture u kojoj više nema blama, u kojoj ne samo da je sve dozvoljeno, već je čak i poželjno raditi ono čega se pametan stidi, a budala ponosi. Prijatno vam bilo gledanje.