To nikako ne znači da se likovi nabrojani na početku teksta ne pojavljuju u knjizi – pojavljuju se skoro svi (kao i mnogi koje nisam pomenuo) ali ne kao nosioci poglavlja već kao epizodni likovi u komentarima na pesme koje je Dilan odabrao. Kada se pročitana knjiga sagleda u celosti, jasna je Dilanova koncepcija izbora pesama. Na prvi pogled nedosledan izbor, odnosno nepostojanje jasnih kriterijuma po kojima je lista sastavljena pretvara se u sasvim logičan izbor jer koncepcija postaje očigledna. Koncepcija liči na onu moju teoriju o javnim i privatnim personalnim mrežama koje svako od nas tokom života pravi, što sam detaljno objasnio u prikazu Dilanove poslednje ploče „Rough And Rowdy Ways“. Za one koji ne bi da napuštaju ovaj tekst, ukratko ću reći da javnu personalnu mrežu čine sve one javne ličnosti iz bilo kog domena ljudskih delatnosti sa čijim se delom svako od nas pojedinaca u svom životu susreo i čije je delo, ovako ili onako uticalo na tog pojedinca. Knjige koje ste pročitali, ploče koje ste slušali, političari koji su vas nervirali (ili oduševljavali), sportisti kojima ste se divili, filozofi koji su vas fascinirali, vojskovođe koje su vas raspamećivale itd., sve to čini vašu, i samo vašu kulturnu mapu. Dilan je, živući svoj život i time praveći svoju javnu mrežu, napravio kulturnu mapu jednog doba koga bih nazvao doba roka (kad može baroka, što ne bi moglo roka!).

Zato je za razumevanje Dilana i njegove javne mreže i sledstveno tome, za razumevanje rok doba, potrebno proučiti njegovo delo u celosti. Diskografska izdanja, knjige koje je napisao, ali i njegovu, za razumevanje vrlo bitnu, seriju radio emisija „Theme Time Radio Hour“ u kojoj radi nešto slično ovome što radi u knjizi o kojoj govorima. Svaka ta emisija je imala temu koju su ilustrovale pesme, poznate i manje poznate, koje je Dilan birao. Tema je bila neki opšti pojam koji je svima znan: radio, Biblija, škola, telefon, kafa, majke, piće, bejzbol…i tako do pojma pod brojem 102. Ti pojmovi, ilustrovani izabranim pesmama, kad se poređaju jedan pored drugog, govore o načinu života, etici i estetici savremenog doba, doba roka. Ova knjiga, kako je ja shvatam, popunjava neke praznine Dilanove javne mreže, samim tim zgušnjava mrežu a neke njene čvorove podebljava (neki od bitnijih likova su pomenuti više puta). Izgleda da se mozaik našeg doba, koga je Dilan rešio da nam ostavi u amanet, privodi kraju, čekamo još knjigu Chronicles, Vol.2 koja će celu stvar da zaokruži. Ako je ikada bude. Možda cela ta stvar, da bi Dilan ostao dosledan sebi, baš treba da ostane nezaokružena.

Vratio bih se sada na naslov knjige, „The Philosophy of Modern Song“. Da je ovo filozofija u pravom smislu reči – nije. U uvodnom delu priče o svakoj od izabranih pesama Dilan ima, rekao bih, izliv toka svesti na papir. Ako bi ti, nazovimo ih, komentari, bili stavljeni u šešir i po principu lutrijskog izvlačenja bili dodeljivani pesmama, ne bismo pri čitanju tako rekomponovane knjige mnogo izgubili. Jednostavnije rečeno, komentari su najčešće vrlo labavo povezani s pesmama (osim u Dilanovoj glavi, ali tu teško možemo da uđemo). Njihov sadržaj nije filozofski, već su to, dobronamerni kritičar bi rekao, slobodne asocijacije koje pesma izaziva kod slušaoca. Drugi deo Dilanovih priča o odabranim pesmama bih nazvao „Vikipedija deo“ jer se često u njima ponavlja sadržaj koji o tim pesmama već postoji na Vikipediji. Taj deo je u većem broju slučajeva obogaćen referencama na pesme sa sličnom tematikom, na srodne autore koji su uticali na onog o čijoj pesmi Dilan govori, pominju se i primeri iz drugih umetnosti, kao i mnogobrojne ličnosti koje su obeležile eru o kojoj Dilan piše. Nisam se usudio da krenem u prebrojavanje (na žalost u knjizi ne postoji spisak pomenutih ličnosti) ali ih sigurno ima više od dvesta, koliko je pomenuto na ploči „Rough and Rowdy Ways“. Ti brojevi ojačavaju dokaze koji idu u prilog mojoj teoriji javnih i privatnih mreža o kojoj sam govorio nekoliko pasusa ranije.

U Dilanovim tekstovima koji govore o svakoj pojedinačnoj pesmi postoji jedan zajednički imenilac, a to je ključna - Reč. Pa je tako za pesmu „There Stands a Glass“ ključna reč „alkoholizam“, za „On the Road Again“ turneja, za „If You Don’t Know Me by Now“ poverenje, za „Blue Suede Shoes“ logično cipele, za „Doesn’t Hurt Anymore“ nepravda… Dilan često ključnu reč vezuje i za ličnosti autora ili izvođača uz reference na druge pesme/autore/izvođače koji se mogu povezati sa tim pojmom. Nekada eksplicitno navodi ključnu reč, nekada se iz pratećeg teksta zaključuje koja je (pažnja! ne iz pesme, već iz pratećeg teksta). Dakle, na kraju za analizu, pored ličnosti koje se pominju, dobijamo i šezdeset i šest pojmova vezanih za doba o kojem Dilan govori. Analizu ključnih reči iz knjige prepustiću čitaocu, jer bi se upuštanjem u tu temu ovaj poduži tekst pretvorio u knjigu, a to ni vi ni ja ne želimo. Ipak, ostaje logično pitanje - koje je to doba?

 Odgovor na to pitanje krije se u naslovu knjige – to je MODERNO DOBA. Reč MODERNO može se prevesti kao savremeno doba ali i letimičnim pregledom spiska pesama videćemo da na njemu nema savremenih, danas aktuelnih pesama. Ostaje nam da reči „MODERNA PESMA“ shvatimo i prevedemo kao „pesma iz doba modernizma“ i sve će odmah leći na svoje mesto. Modernizam (impresionizam, postimpresionizam, simbolizam, art nuvo, ekspresionizam, fovizam, kubizam, dadaizam, nadrealizam, apstraktni ekspresionizam) kao period razvoja umetnosti je počeo u drugoj polovini devetnaestog veka i trajao je kao dominantni pravac do kraja šezdesetih godina prošlog veka, a to je period kada je nastala ogromna većina pesama iz Dilanovog izbora. Savremena umetnost je nešto drugo, nešto što je počelo šezdesetih godina prošlog veka (to je decenija preklapanja dva perioda) i traje do dana današnjeg (postmodernizam, pop-art, op-art, konceptualna umetnost, minimalizam). U klasičnoj muzici, moderni period predstavljaju kompozitori Gustav Maler, Klod Debisi, Moris Ravel, Prokofjev, Skrjabin, Stravinski, Rihard Štraus, Bela Bartok… a savremeni period Džon Kejdž, Arvo Part, Filip Glas, Brajan Ino, Đerđ Ligeti, da navedem samo najpoznatije. Čak i ako samo površno poznajete klasičnu muziku (moj slučaj!) biće vam jasno čiji uticaj apsolutno dominira u Dilanovom izboru. Ništa u njegovom izboru ne liči na Brajana Inoa, to je sigurno.

Pošto smo apsolvirali skrivena značenja naslova knjige, pozabavićemo se ideološkim aspektom izbora, aspektom koji je vrlo uočljiv već na prvi pogled. Politička nekorektnost ovog izbora je prisutna do te mere, da je očigledno da je Dilan taj „nekorektan“ izbor namerno napravio. Što se pola/roda tiče, muškarci dominiraju u odnosu 62 prema 4. Što se seksualnih preferencija tiče, strejt dominira u odnosu na gej u odnosu 63:3 (i to troje, Nina Simone, Džoni Rej i Litl Ričard, su pola/pola). Kada se radi o nacionalnosti, Amerikanci ubedljivo preovlađuju, pažljivim proučavanjem mogu se detektovati i Britanci, a tu je i jedan Italijan, Domeniko Modunjo, ako ne računamo nekoliko Amerikanaca italijanskog porekla. Na listi je i jedna obrada francuske pesme, autora Šarla Trenea. Izvođači bele rase izrazito preovlađuju u odnosu na crnu i u jednom slučaju crvenu rasu. Primećeni su ti disbalansi od strane prvih kritičara, čak su pale optužbe za mizoginiju izazvane Dilanovim komentarisanjem razvoda iz pesme „Cheeper to Keep Her“. Svako ko poznaje njegovu biografiju i opus zna da su optužbe za rasizam potpuno besmislene jer je crnačko muzičko nasleđe imalo i ima ključni uticaj na njegovu muziku, možda i više nego belački folk a i optužbe za mizoginiju ne stoje – on sam priznaje da je njegova prva velika ljubav Suzi Rotolo bitno uticala na njegov intelektualni razvoj. Ni priča o njemu i Džoan Baez kao njegovoj mentorki u prvim godinama karijere ne ide u prilog toj tezi o mizoginiji. Mislim da je, kada se radi o problematičnim stavovima koji se odnose na žene, reč o nečemu drugom. Mislim da on svesno odbija da se povinuje politici kvota (ravnomerne zastupljenosti po svaku cenu) i namerno vraća stvari unazad shvativši da je predaleko otišla liberalna paradigma pretvorivši se u svoju suprotnost onog trenutka kad je „trebalo bi“ postalo „moraš“.  Insistiranje na tome da je ispravan samo jedan način govora i mišljenja je udaljavanje od premisa liberalizma kao ideologije i pretvaranje istoga u svoju suprotnost. Ja to možda prestrogo zovem liberofašizam. To je ono kad jedna grupa ljudi uzme sebi za pravo da određuje šta je ispravno a šta ne, i da to svoje mišljenje nameće putem prinude. Zakonskim putem ili pritiscima putem medija. Čini mi se da je to razlog Dilanovog žala za modernim vremenima (nije li on imao album „Modern Times“), žala koji se u ovom slučaju ispoljio kao (preagresivni?) otpor političkoj korektnosti.

Ipak, Denis MekNali ga je u svojoj knjizi „On Highway 61“ označio kao pripadnika ne modernizma već postmodernizma, i sasvim je u pravu, bar kada je reč o periodu od 1965. godine. Po teoretičaru muzike Džonatanu Krameru jedna od odlika postmoderne muzike je i brisanje granica između muzike za elitu i muzike za mase a tu je Dilan svakako jedan od pionira, za šta ima i Nobelovu nagradu kao potvrdu prihvatanja od strane elite. U prilog toj tezi o brisanju granica između muzike za elitu i one za masu idu i radovi američkog sociologa Ričarda A. Petersona koji je tvrdio da u eri postmodernizma dolazi do promene paradigme: za razliku od prethodnog perioda kada se elita prepoznavala po konzumiranju „umetničke“ muzika, dok je masa konzumirala onu „popularnu“, u postmodernom periodu elita postaje omnivorna (konzumira više muzičkih žanrova istovremeno – ima dovoljno vremena i sredstava!) za razliku od mase koja je univorna (konzumira samo jedan žanr (da li su to narodnjaci, hevi metal, kantri, rok, ili neki drugi pravac, izbor je pojedinca). Jedan od postmodernističkih koncepata je i vizuelizacija muzike, gde je Dilan opet bio pionir, sa svojim čuvenim spotom za pesmu „Subterranean Homesick Blues“ (deo filma Don’t Look Back, 1967, režija: D.A. Penebejker). Marksistički teoretičar Frederik Džejmson (drug Slavoja Žižeka) tvrdi da je postmodernizam doba u kome tradicionalne ideologije prestaju da postoje, i da ih zamenjuje sveprožimajuća kultura koja se širi putem mas-medija i utiče na svačiji život. Dodao bih da ta kultura kojom se iz „oblaka“ „bombarduje“ svetska populacija nema nikakav korektivni faktor u vidu obrazovanih urednika koji mogu da ukažu na onaj deo koji snižava kriterijume t.j. koji podilazi masovnom ukusu, ali i na onaj deo kulture koji je poželjan i koristan. To je samo masa podataka koja pada na glave nedužnog stanovništva, pa ko šta uhvati – uhvati. Ogromna većina na žalost ide linijom manjeg otpora i hvata ono što je najlakše za uhvatiti. Zato nam danas kulturni prostor izgleda tako jadno.

Dilan je u svojim poznim godinama očigledno nostalgičan i bira dosadni red umesto zanimljivog haosa, pa njegova lista izgleda tako kako izgleda. Mislim da je sasvim svestan da se ta moderna vremena koja često pominje neće vratiti ali da mu je želja bila da ovaj svojevrsni zbornik pojmova iz jedne ere koja je prošla ostane definisan kao svojevrsni spomenik toj eri. Da nekad neko u budućnosti, kad se prihvati čitanja ove knjige, može da kaže: pazi, postojalo je nešto što se zove razvod ili vidi ovo, nekada su žene bile u podređenom položaju, ili, ljudi su nekad pili alkohol. Čuj, alkohol?

Na kraju, mora se reći da se knjiga „The Philosophy of the Modern Song“ nije namenjena i neće se svideti onom delu čitalaštva koje kupi knjigu zato što je njen autor nobelovac. Ti ništa neće razumeti. Neće se svideti ni površnom poznavaocu Dilanovog dela, jer se upoznavanjem sa delićem mozaika ne stiče slika celog mozaika. Ali, za one srećnike kojima je ova knjiga dugo očekivani ključ za dešifrovanje Dilanovog umetničkog opusa, a oni će znati da ga upotrebe, otvoriće se sasvim novi svet. Drugim rečima, ova knjiga nije tačka od koje treba krenuti sa upoznavanjem Dilanovog dela, već tačka sa kojom treba završiti.

PRILOZI:

Spisak pesama:

1.       “Detroit City” (Bobby Bare, 1963)

2.       “Pump It Up” (Elvis Costello & the Attractions, 1978)

3.       “Without a Song” (Perry Como, 1951)

4.       “Take Me From This Garden of Evil” (Jimmy Wages, 1956)

5.        “There Stands the Glass” (Webb Pierce, 1953)

6.       “Willy the Wandering Gypsy and Me” (Billy Joe Shaver, 1973)

7.       “Tutti Frutti” (Little Richard, 1955)

8.       “Money Honey” (Elvis Presley, 1956)

9.       “My Generation” (The Who, 1965)

10.   “Jesse James” (Harry McClintock, 1928)

11.   “Poor Little Fool” (Ricky Nelson, 1958)

12.   “Pancho and Lefty” (Willie Nelson and Merle Haggard, 1983)

13.   “The Pretender” (Jackson Browne, 1976)

14.   “Mack the Knife” (Bobby Darin, 1959)

15.   “The Whiffenpoof Song” (Bing Crosby, 1947)

16.   “You Don’t Know Me” (Eddie Arnold, 1956)

17.   “Ball of Confusion” (The Temptations, 1970)

18.   “Poison Love” (Johnnie & Jack, 1950)

19.   “Beyond the Sea” (Bobby Darin, 1958)

20.   “On the Road Again” (Willie Nelson, 1980)

21.   “If You Don’t Know Me by Now” (Harold Melvin & the Blue Notes, 1972)

22.   “The Little White Cloud That Cried” (Johnnie Ray, 1951)

23.   “El Paso” (Marty Robbins, 1959)

24.   “Nelly Was a Lady” (Alvin Youngblood Hart/Stephen Foster, 2004)

25.   “Cheaper to Keep Her” (Johnnie Taylor, 1973)

26.   “I Got a Woman” (Ray Charles, 1954)

27.   “CIA Man” (The Fugs, 1967)

28.   “On The Street Where You Live” (Vic Damone, 1956)

29.   “Truckin'” (The Grateful Dead, 1970)

30.   “Ruby, Are You Mad?” (The Osborne Brothers, 1956)

31.   “Old Violin” (Johnny Paycheck, 1986)

32.   “Volare” (Domenico Modugno, 1958)

33.   “London Calling” (The Clash, 1979)

34.   “Your Cheatin’ Heart” (Hank Williams, 1953)

35.   “Blue Bayou” (Roy Orbison, 1963)

36.   “Midnight Rider” (The Allman Brothers Band, 1970)

37.   “Blue Suede Shoes” (Carl Perkins, 1956)

38.   “My Prayer” (The Platters, 1956)

39.   “Dirty Life and Times” (Warren Zevon, 2003)

40.   “Doesn’t Hurt Anymore” (John Trudell, 2001)

41.   “Key to the Highway” (Little Walter, 1958)

42.   “Everybody Cryin’ Mercy” (Mose Allison, 1968)

43.   “War” (Edwin Starr, 1970)

44.   “Big River” (Johnny Cash, 1957)

45.   “Feel So Good” (Sonny Burgess, 1957/58)

46.   “Blue Moon” (Dean Martin, 1964)

47.   “Gypsies, Tramps & Thieves” (Cher, 1971)

48.   “Keep My Skillet Good and Greasy” (Uncle Dave Macon, 1924)

49.   “It’s All in the Game” (Tommy Edwards, 1958)

50.   “A Certain Girl” (Ernie K-Doe, 1961)

51.   “I’ve Always Been Crazy” (Waylon Jennings, 1978)

52.   “Witchy Woman” (Eagles, 1972)

53.   “Big Boss Man” (Jimmy Reed, 1960)

54.   “Long Tall Sally” (Little Richard, 1956)

55.   “Old and Only in the Way” (Charlie Poole, 1928)

56.   “Black Magic Woman” (Santana, 1970)

57.   “By the Time I Get to Phoenix” (Glen Campbell, 1996)

58.   “Come On-a My House” (Rosemary Clooney, 1951)

59.   “Don’t Take Your Guns to Town” (Johnny Cash, 1958)

60.   “Come Rain or Come Shine” (Judy Garland, 1956)

61.   “Don’t Let Me Be Misunderstood” (Nina Simone, 1964)

62.   “Strangers in the Night” (Frank Sinatra, 1966)

63.   “Viva Las Vegas” (Elvis Presley, 1964)

64.   “Saturday Night at the Movies” (The Drifters, 1964)

65.   “Waist Deep in the Big Muddy” (Pete Seeger, 1967)

66.   “Where or When” (Dion and the Belmonts, 1959)

Broj pesama po dekadama:

20’s/3; 30’s/0; 40’s/1; 50’s/28; 60’s/13; 70’s/14; 80’s/3; 90’s/1; 00’s/3.