Skoča: Najlepša pesma na svetu

03 decembar 2017
Author :   Vladimir Skočajić Skoča

Pitala me je da li imam kasetofon koji može da radi na baterije. Odgovorio sam potvrdno. Dodao sam samo da mu treba šest baterija, koje verovatno neće idržati duže od dva sata muzike. Rekla mi je da ubacim baterije u kasetofon i da se pojavim na železničkoj stanici u podne. Gde idemo, pitao sam je. Rekla mi je bilo gde i spustila slušalicu. Nisam bio siguran da li se zeza ili je ozbiljna. Ali posle ovog zagonetnog predloga sviđala mi se još više. Teško da postoji nešto više seksi od misterioznosti, iskustva i inteligencije. A ona je sve to imala. Mark Sendmen je sve to znao kada je napisao stih „You have lived and your intelligence is sexy“.

Kao po običaju, pojavio sam se na stanici dvadesetak minuta pre zakazanog vremena. Bio je petak. Grad je bio pun ljudi. Dok sam je čekao ispod onog starog sata, pored mene je prošlo nekoliko stranaca sa šarenim rančevima na leđima. Kako njih baš briga za sve, mislio sam u sebi.

Ispred mene je bio red taksija. Taksisti su stajali ispred vozila i ćaskali. Prišao im je jedan čovek sa velikom torbom i pitao koliko otprilike košta vožnja do Kanarevog brda. Taksista mu je odgovorio 20 maraka. Čovek je odmahnuo glavom i krenuo ka tramvajskoj stanici.

Pored mene je prosio neki deda. Pitao me je da li imam cigaru. Dao sam mu. Pitao sam ga treba li mu upaljač. Stavio je cigaru u džep i počastio me krezavim osmehom, rekavši da mu treba za kasnije. Kaže da voli da je zapali posle ručka. Imaš ručak, a nemaš cigaru, pitao sam ga. Rekao mi je da nema ručak ali da njega lakše užicka. I poručio mi je da budem živ.

Bacio sam pogled na izlog trafike. U njemu su bile razne novine. Naslovi su bili neočekivani, skandalozni, šokantni i neverovatni. Vrištali su. Bili su glasniji od škripe dvojke na krivini Nemanjine. Kvalitet papira tih novina nije obećavao, videlo se i iz izloga. Prošlo mi je kroz glavu kako mi je sinoć centrifuga veš mašine oborila rolnu toalet papira. Rolna je pala na pločice, koje su bile mokre jer mi je tuš kabina propuštala vodu. Nikako da kupim silikon i sredim to. Dobro se sećam trenutka kada sam podigao tu mokru rolnu konstatujući u sebi kako je papir poprilično kvalitetan, s obzirom na to za šta je namenjen. Mogao sam da se kladim da je papir na onoj rolni bio boljeg kvaliteta nego taj novinski, iz izloga. A njegovu vrednost je činilo još većom to što na sebi nije imao nikakve naslove.

Sa bilborda mi se smeškao političar koji je izgubio na izborima pre par nedelja. Još nisu stigli da promene fotku sa bilborda. Ti skidači sigurno imaju mnogo posla. Ispod velikog slogana u stilu „da živimo bolje“, po crticama su bila ispisana njegova obećanja. Između ostalog, obećao je hapšenje svih onih iz bivše vlasti koji su državu doveli do siromaštva. Sticajem okolnosti, poslednja vest koju sam čuo prethodno veče pre nego što sam isključio radio, bila je da je isti taj političar ušao u postizbornu koaliciju sa onima iz bivše vlasti koji su ponovo dobili izbore. Oni koji su doveli zemlju do siromaštva mora da nisu bili na tom potpisivanju. Mora da su bili neki drugi.

Onim taksistima ispred mene je prišla žena sa koferom. Imala je belu bundu iako nije bilo toliko hladno. Pitala ih je da li voze do Crvenog krsta. Potvrdili su i rekli da vožnja košta 20 maraka. Ona je klimnula glavom i dala taksisti kofer koja ga je ubacio u gepek. Pitao sam se kako to vožnja taksijem do Krsta košta isto koliko do Kanarevog brda. Ili do Vranja autobusom. Možda petkom taksisti imaju univerzalne cene? To bi značilo da se onima iz Kaluđerice baš isplati da ih petkom vozi taksi sa štajge.

Među gomilom crnih pohabanih kaputa, pocepanih kesa iz supermarketa, cipela punih rupa i ženskih tašni sa pokvarenim rajsfešlusom, pojavilo se dobro poznato lice u dobro poznatim čizmicama. Kojima je radio rajsfešlus. Došla je tačno u podne. Pitala me je da li sam poneo kasetofon. Pokazao sam rukom na ranac. Samo mi je rekla da idemo. Ali gde, pitao sam. Rekla mi je u tri lepe pizde materine odavde, uzela me za ruku i povela ka peronima. Na prvom je bio parkiran sivi voz. Zastala je za tren, stavila prst na svoje savršene usne, kratko se zamislila i rekla da nećemo u taj. Na sledećem peronu je bio plavi voz. Ne onaj Titov, samo je bio te boje. Rekla je da ćemo taj. Ušli smo. Voz je bio poluprazan. Lako smo našli prazan kupe. Imao sam milion pitanja, ali iz nekog razloga ih nisam postavljao. Tražila je kasetofon. Voz je krenuo. Ušao je kondukter. Pitao je dokle idemo, ona mu je samo rekla dve karte do kraja. „Mislite do...“ on je zaustio, a ona ga je prekinula sa „Da!“ pružajući mu novac. Napisao je dve karte koje joj je pružio zajedno sa kusurom, osmehnuo se i otišao. Ona je zgužvala karte i strpala u džep. Uzela je kasetofon i ubacila u njega jednu kasetu. Voz je prelazio savski most kada mi je rekla:

„A sada ćeš da čuješ najlepšu pesmu na svetu“.

Prvo se začula dečja graja, kojoj se brzo priključila usamljena akustična gitara. Gledala me je dok su joj one smeđe oči bile širom otvorene. Čekala je reakciju. Kada se gitari priključio ceo bend u taj svemirski, noćni, morski, morikoneovski tango, osetio sam žmarce po celom telu. Stvarno je najlepša pesma na svetu, rekao sam joj. Pa zar bih te lagala, više je konstatovala nego što me je pitala, dodavši da je ponela samo tu kasetu i na nju snimila samo tu pesmu. Rekao sam joj da je luđa nego što izgleda. Prešla je na moju stranu kupea. Ljubili smo se u onom sporom ritmu bubnjeva Džona Mekintajera. Kroz prozor su se menjale slike dolina, planina, starih stanica, oblaka i šuma. Iza nas su ostali taksisti, prosjaci, izduvni gasovi, pohabani kaputi, pokvareni rajsfešlusi i zaboravljeni bilbordi. Previše je čemera, bola i jada bilo na mestu na kome smo ustajali svako jutro. Oboje smo to znali. Bilo je vreme da se otputuje na neko drugo mesto. Koje? Na koliko dugo? Zar je važno? Ništa nije bilo važno dok je išla ta čarobna pesma na repeat i dok su njene usne bile spojene sa mojim.

I danas, kada god čujem tu pesmu, mislim da je najlepša na svetu. I svih 369 sekundi koliko traje, ništa drugo nije važno. I sumnjam da će biti drugačije i onog veka kada taksije sa železničke stanice budu vozili ljudi.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio