Mikstejp trideset i četvrtog izdanja Dnevnika muzičkog eklektika možete slušati OVDE:

https://www.mixcloud.com/SergeStray/dme34ost14/

A sada, idemo na prikaze:

Motel Mirrors – Gotta Lotta Rhythm

Znate da su Motel Mirrors osnovali Ejmi Lavir (Amy LaVere) i Džon Pol Kit (John Paul Keith). Ovo im je treće diskografsko izdanje – hvaljeni EP „Motel Mirrors“ (2013) i album „In the Meantime“ su prethodili. Na ovoj ploči koja traje jedva dvadesetak minuta pokazuju da su pravi bend iz Memfisa. Ovo je njihov Elvis Prisli album. Rekreiran je zvuk Elvisovog klasičnog sastava – Elvis Prisli, Skoti Mur, Bil Blek i DiDžej Fontana su reinkarnirani, pomalo trapavo kad je reč o izgledu, kao Džon Pol Kit, Vil Sekston, Ejmi Lavir i Šon Zorn (tim redosledom). Naime to je sada sastav Motel Mirorsa, kao što vidite to je kompletan bend, ne više duo ili trio. Što se zvuka tiče, reinkarnacija je daleko uspešnije obavljena. Iako nema nijedne pesme koju je Elvis izvodio, niti vokali podsećaju na njega, rokabili koji Motel Mirrors sviraju je taj koji pravi tu vezu – sa ranim Elvisom, naravno. Pesme su iz repertoara, redom: Petsi Klajn, Glen Glen, Džon Pol Kitov original, Vanda Džekson, Džimi Rid, Gram Parsons. Dakle, rokabili, rani rokenrol, soul/bluz, kantri – tu se krug zatvara i vraćamo se na početak, u Memfis. Tamo je sve počelo! (8.0/10)

Patty Griffin – Patty Griffin

Peti Grifin je prošla kroz težak period u životu. Rastanak sa Robertom Plantom i rak dojke su ostali iza nje ali su ostavili ožiljke. Trebalo joj je skoro četiri godina da izda ovaj album koji je nazvala po sebi. Albumi koji nose ime autora su obično prvi albumi, ili oni koji označavaju novi početak. Ovaj je očigledno ovo drugo. Folk muzika Peti Grifin je bivala i modernija nego što je ova – kao da je vratila stvari na početak, u stara vremena, kada smo bili čisti i nevini i kada smo posle napornog dana pravili posela na tremu. Gitara, bendžo, violina, sasvim dovoljno da se isprati zalazak sunca na ušću dvaju reka, Penobscot i Stillwater, u Starom gradu (Old Town) u državi Mejn. Ima li mirnijeg mesta na svetu od tog gradića koji se nalazi na rečnoj adi u kome je rođena Peti Grifin?

Pitanje je retoričko i postavljeno je ovde samo da bi se dočarao spokoj kojim odiše muzika Grifinove. Po tom osećanju koje preovlađuje, ploča me podseća na album „Spirit“ Vilija Nelsona koga je ovaj izdao krajem devedesetih, a koji mi je tada izgledao kao epitaf ispisan samom sebi. Srećom, ispostavilo se da nisam bio u pravu, Vili je i dalje hvala bogu živ i zdrav, ali to i nije bio epitaf, to je bilo nešto drugo. To je bilo, nazovimo ga tako, zatvaranje kruga. To je onaj trenutak kada spoznate da ste doživeli sve što se može doživeti – od najveće sreće do najdublje tuge, i dalje, do iskonskog straha za sopstveno zdravlje i život. Posle toga se, što bi rek’o Džon Bon Džovi, živi na molitvi (living on a prayer). Tada više nije važno mišljenje drugih, nije važan uspeh, nije važna slava – važno je samo udovoljiti sebi, raditi ono što vam je volja. Pati Grifin je u toj, nazovimo je zen fazi, kada je toliko ispražnjena da može da primi ceo kosmos u sebe. Baš je briga što pesme nisu moderne, baš je briga da li će se svideti mladim jutjuberima (a neće!) jer njima nisu ni namenjene. Namenjene su onima koji se suočavaju sa starošću, toj generaciji koja se bliži šezdesetim godinama i koja polako podvlači crtu.

Pesme koje otvaraju album, „Mama’s Worried“, „The River“ i „Where I Came From“ su posveta majci i rodnom gradu, dok je „Hourglass“ filozofski traktat o slobodi i ljubavi i snovima. Posle nekoliko neautobiografskih pesama, dolazi „What Now“, sa tim pitanjem koje se često javlja u njenim godinama – šta sada? „Luminous Places“ je pesma o životu na putu u kojoj je divan stih koji taj život opisuje „criss-crossing the land like a stitch of the wound“ ili, u prevodu, „špartajući zemljom kao šav po rani“ što u stvari odgovara onome što kaže Džoni Mičel u onoj svojoj pesmi „…westbound and rolling, takin’ refuge in the roads“ (kotrljam se ka zapadu, nalazeći utočište na putu). “Boys From Tralee” je pesma o dedi koji je došao iz Irske, dok su poslednje dve po svoj prilici ljubavne. Možda u njima preispituje svoju vezu sa Robertom Plantom. Album sve vreme ima isto, melanholično raspoloženje koje neće prijati svakome. Ne preporučuje se, dakle, onima koji traže/očekuju raznovrsnost, pa ni onima koji će ga površno slušati radeći nešto drugo. Tačnije, ovi drugi neće imati problema, muzika im neće skretati pažnju sa onoga čime se bave, ali će biti uskraćeni uživanja u delikatnim tekstualno muzičkim bravurama Grifinove. (8.1/10)

Bohemija- Nasmeši se i reši se?

“…Niš je, dakle, u poslednjih nekoliko godina, posle sastava Eyot i Igralom, dobio još jedan bend koji ulazi u sam vrh domaće popularne muzike, pa je time ponovo postao značajan muzički centar na Balkanu.” Kompletnu recenziju albuma (sa ocenom 8 od 10) možete čitati OVDE.

Gracin – Dva

Naslovna pesma „Dva“ je tour de force ovog albuma, njome Gracin potvrđuje svoje posebno mesto među domaćim kantautorima. Neko bi se možda još i usudio da izbaci pesmu koja traje 8:56, ali bi retko ko uspeo da pesma nijednog trenutka ne dosadi, da sve vreme drži pažnju. Dominantno raspoloženje albuma je mir ili spokoj. Ako ćemo koristiti terminologiju mornara, reći ćemo bonaca. Pesme se ređaju jedna za drugom,  stabilnog tempa, ljubavne su ali obogaćene filozofskim razmišljanjima. Električna gitara tu harmoniju tu-i-tamo narušava i to na dobro. Da nje nema ne bi bilo neba u našem malom stanu…pardon, to je neka druga pesma, malo sam se zaneo. Da nje nema bilo bi previše monotono. Ima i drugih elemenata koji razbijaju monotoniju. Recimo, početak pesme „Kako da kažem“ je zvučao kao da je izvučen iz pesmarice Zvonimira Varge, i taman kad mi se ta jeretička misao ugnezdila u glavi, došao je drugi deo pesme (onaj sa vokalima koji dolaze iz offa) koji ju je instantno odagnao (tu misao), dok ju je kratki solo na klaviru koji je usledio, u potpunosti satro. Dakle, zavodljiva vargoidna numera s početka, do kraja se transformisala u eksperimentalni komad. To je Gracin – kad god pomisliš da je vreme da se u pesmi nešto dogodi – nešto se i dogodi.

U “Maloj pjesmi” na primer, dogodi se gitarski solo, u „Ovo nije New York“ dogodi se ceo bend. Bendovske pesme kojih na albumu ima nekoliko su potpuno na nivou akustičnih, možda su čak dopadljivije. Kada se album „Dva“ uporedi sa njegovim prvim albumom „Mono“ iz 2014 primećuje se da se Gracinov izričaj nije bitno promenio, svi bitni elementi su od početka tu: i natprosečno duge pesme, i tematski okvir, i repetitivni minimalizam ali ima i nekih razlika. „Mono“ je radio Gracin potpuno sam, na „Dva“ je sarađivao sa Franom Duilom kao glavnim saradnikom i sa bubnjarima Sandrom Barabom, Veljkom Popovićem i Dimitrijem Petrovićem i basistom Pierom Malkočom. Oseća se razlika u zvuku, naročito na bendovskim numerama. Čini mi se da je „Mono“ za nijansu življi ako se živost uopšte može koristiti kao epitet kojim se opisuje Gracinova muzika, dok je „Dva“ eksperimentalniji. Bilo kako bilo, u pitanju je autor čiji svaki novi rad sa zanimanjem slušam i mnogo mi je žao što sam bio sprečen da prisustvujem njegovom prošlogodišnjem nastupu u Beogradu. Obećavam da ću sledeći put kad dođe biti na licu mesta. (7.8/10)

Weyes Blood – Titanic Rising

Evo šta sam na potlisti napisao o prethodnom albumu Weyes Blood „Front Row Seat to Earth“, izdatom 2016: „Slušajući pesme Natalie Mering pomislih da je rasla u dobrostojećoj građanskoj porodici, uz lepu književnost i časove baleta i klavira. Da je prosvirala je u ranoj mladosti Czernyjeve etide, ali ne kao junakinja Henry Millerovog romana Jarčeva obratnica (Tropic of Capricorn) već skroz štreberski, i da je pročitala knjige koje je trebalo da pročita (po jednoj od njih, Flannery O’Connorinoj Wise Blood, je uzela sebi umetničko ime). Kada sam pročitao njenu biografiju, videh da to što sam pomislio uopšte nije tačno. Rasla je u konzervativnoj hrišćanskoj porodici uz oca, bivšeg rok muzičara, i majku, songrajterku, koji su se u jednom trenutku odrekli svojih karijera da bi živeli u skladu sa svojim verskim uverenjima. Interesantno je da se i ova, prava biografija, sasvim lepo uklapa u njenu muziku. Pridevi koji bi je najbolje opisali su: spiritualna, uzvišena, vanvremenska. I nekako uzdržana. Sa suspregnutim osećanjima. Hladna. Mirna. Daleka. Presavršena.“ Ne bih ni posle preslušavanja ovog albuma mnogo izmenio taj tekst. Dodao bih samo da je novi album bolji – pesme su zaokružene, dorađene do perfekcionizma i sve više liče na one od Kejt Buš. Iz tog razloga joj opšta popularnost raste, dok kod mene pada. Presavrešeno – to je i dalje ključna reč! (8.0/10)

Son Volt – Union

Džej Farar je uvek isti. Uvek je tu taj „prašnjavi“ zvuk njegove grupe Son Volt koji toliko volimo. Nostalgija je prosto ugrađena u njega. Zvuk je uvek isti, sa istim, za njrga karakterističnim, meni toliko dragim zavijanjem. Ono što se na ovom albumu razlikuje su teme pesama. Dnevna politika je tema, dakle, a kako se radi o SAD, tema je Tramp. Farar je na Trampa krenuo naizgled logično, preko arhetipskog borca za radnička prava, Vudi Gatrija (jedna pesma, „The Symbol“ mu je direktno posvećena, nekoliko ih je snimljeno „Woody Guthrie Centru“) i borkinje (urednici dragi, je l se tako kaže?) za ista, legendarne sindikalne aktivistkinje Meri Majke Džons (Marry Harris zvana Mother Jones) u čijem su muzeju u Ilinoisu snimljene tri pesme. Ne zove se album džabe „Union“ (Sindikat)!

Paradoks Fararovog pristupa je u tome što se u napadu na Trampa (sasvim legitimnom iz mnogo razloga) oslanja na radnički klasu koja je u stvari izglasala Trampa jer je intuitivno osetila da protekcionizam za koji se Tramp zalaže (America First!) ide njoj u korist. Ne mislim, naravno, da bi Vudi Gatri i Majka Džons danas bili za Trampa – bili su previše pravdoljubivi i levo orjentisani za tako nešto, ali je očito da su „beskorisni“, kako je manuelne radnike našeg doba nazvao Juval Noa Harari u svojoj knjizi „21 pitanje za 21 vek“, zahvaljujući Trampovim radikalnim potezima (trgovinski rat sa Kinom, izgradnja zida prema Meksiku) ponovo korisni. Dakle, američka radnička klasa, koju Farar na ovom albumu zastupa, je glavna Trampova uzdanica, jer je, za razliku od vremena Vudi Gatrija i Majke Džons, sa levice premeštena na desnu stranu političkog spektra. Levi i liberalni intelektualci su danas glavni Trampovi protivnici, među njima je i veliki broj rok muzičara. Džej Farar svakako spada u tu grupu i lepo je što je tako, mada taj (previše) eksplicitni aktivizam meni izgleda kao kucanje na otvorena vrata.

Naklonjeniji sam suptilnijoj kritici posebno kod autora čija je muzika prilično introvertna i neprikladna za animiranje širokih narodnih masa. Jedini mogući zaključak je taj da mi se ploča daleko više svidela pre nego što sam počeo da se udubljujem u tekstove. Ako za formu dam 9, a za sadržaj 6, srednja ocena bi bila ova pored. (7.5/10)

Frank Magnolia – Almost There

Namerno neću Frenka Magnoliju da upoređujem ni sa kim – to sam već uradio u prikazu CantOut festivala, pa ako vas zanima potražite u tom tekstu. Vukša Veličković (tako se u stvari zove Frank M.) zaslužuje bar jedan prikaz svog albuma u kome se neće pominjati stanoviti američki singer/songrajter. Nemam ja baš toliko dobro uho da ocenim da li je Vukšin izgovor engleskog savršen, samo znam da meni ni najmanje ne smeta. To sam hteo da razjasnim odmah na početku, jer mislim da se muzika koju izvodi Frank Magnolia jednostavno mora pevati na engleskom. Pa ljudi, bluz je u pitanju! I to dobar bluz.

Frank je samouki svirač gitare, ali je bez obzira na to svoje sviranje doveo do visokog nivoa. Toliko visokog, da nije bitno ni kako peva, ni šta peva. Pevanje mu sigurno nije glavni adut, ali je sasvim korektno i sasvim primereno žanru. Sve vreme je šaputavo, prigušeno, pa je instant prepoznatljivo iako možda ne bi bilo loše povremeno izaći iz tog moda, čisto radi raznovrsnosti. E, sad, idemo na ono: šta peva. To bi se najlakše objasnilo onim stihom braće Vranešević, koji ide, ako me pamćenje služi, ovako „viski, žene i varanje na kartama“. OK, za prva dva sam siguran da se pominju, za treće ne baš, ali tematika vam je otprilike jasna. Budimo realni, to je tematika bluza – tu i tamo uskoči nečastivi, desi se po koje ubistvo, ali to je to. Ni Džon Li Huker i Madi Voters nisu mnogo raznovrsniji u svojim pesmama.

Dakle, kako oceniti album koji je ispoštovao sve postulate žanra kojim se bavi, žanra koji sam po sebi ne dopušta prevelika odstupanja (pitanje je da li dopušta ikakva)? Da bi se dobila odlična ocena, album bi morao da iznedri bar jedan bluz klasik – pesmu koja će se pamtiti i bezbroj puta obrađivati. To nam ovaj album neće dati. Za odličnu svirku, pristojne pesme i uživljeno, sasvim korektno pevanje, po mojim kriterijumima (koji su, kao što znate, prilično fluidni) sledi vrlo dobra ocena. (7.9/10)

Shovels & Rope – By Blood

Vrlo dobar album bračnog para Keri En Harst i Majkl Trenta koja se slobodno može nazvati rokenrol pločom. Za razliku od njihovih ranih radova, pretežno akustičnih „rootsie“ kompozicija, sada imamo poletno bubnjanje Keri En i Majklovu moćnu gitaru koji pretežu na rokenrol stranu. Ono što je ostalo isto, to je savršeno slaganje njihovih glasova, sa dozom sirovosti u tim harmonijama i davanje sebe u potpunosti. Pitam se kako obnavljaju baterije na turnejama, kada nastupaju iz dana u dan. I posle više preslušavanja, omiljena pesma ostaje „C’mon Utah!“, ali je blizu i grandiozna „Twisted Sister“ i poletna „Mississippi Nuthin’“. Ploča je dokaz da se sa bubnjevima i gitarom (uz minimalni upliv drugih instrumenata) i glasovima koji se ne sreću svaki dan, uz odličan songrajting može napraviti zanimljiva ploča. Nije velika verovatnoća da će moje oduševljenje deliti previše ljudi jer ipak se radi o „crossover“ ploči u kojoj se mešaju rokenrol i folk pa će se svideti samo ljubiteljima ta dva žanra. Od mene, kao što najavih, visoka ocena! (8.1/10)

Luther Dickinson & Sisters of the Strawberry Moon - Solstice

Znate već sve o braći Luteru i Kodiju Dikinsonu iz North Mississippi All Stars i njihovom pokojnom ocu Džimu Dikinsonu. Vrlo produktivna porodica. Ovaj album je jedan od mnogih projekata u koje je Luter uključen, karakterističan po tome što su „Sisters of Strawberry Moon“ u stvari pevačice koje gostuju na albumu: Alison Rasel, Ejmi Helm, Ejmi LaVir, Šarde Tomas i Como Mamas. Dikinson koji preferira opuštene varijante snimanja muzike, nije odstupio od tog načina ni ovoga puta. Doveo je sve nabrojane na porodični ranč, na kome se nalazi i studio u kome se snimalo. Na licu mesta je odabran repertoar koji se sastojao od originala i kavera, s tim da su neke pesme već bile  objavljivane na prethodnim albumima pevačica. Uz njega i par studijskih muzičara na gitari i klavijaturama, svirale su i Ejmi LaVir na basu, Alison Rasel na bendžu i klarinetu i Šarde Tomas na fruli i bubnjevima, dok su sve učesnice pevale i solo i u pratnji drugih. Neki instrumenti koje ćete čuti na snimkama su kasnije nasnimani. Na kraju je sve ispalo skoro savršeno.

Zna se da sam slab na Ejmi LaVir, to se potvrdilo i ovoga puta- sve tri pesme (Hallelujah (I’m a Dreamer); „The Night Is Still Young“ i „Cricket“) su odlične, naročito prva. Alison Rasel iz Birds Of Chicago je dodala tri takođe odlične („Superlover“, „Kathy“ i „Til It’s Gone“), Šarde Tomas dve („Fly With Me“ i „We Made It“), Ejmi Helm takođe dve („Like a Songbird…“ i „Sing To Me“) baš kao i gospel trio „Como Mamas“ („Hold To His Hand“ i „Search Me“). Stvar je ukusa da li će vam se više svideti mazni glasić Ejmi LaVir, gospel napevi Como Mamas ili seksi glas Alison Rasel, ali mogu da garantujem da ćete uživati. Ponoviću još jednom – „Solstice“ je jedan od onih nepretencioznih, spontanih albuma koji, poput dobre fotografije, hvataju trenutak. Nema u pozadini nikakvog koncepta, mudrovanja i politizovanja – ploča je snimljena od ljubitelja muzike za ljubitelje muzike a to se oseća iz svake odsvirane i otpevane note. Zato ova nerealno visoka ocena! (8.2/10)

The Mountain Goats – In League With Dragons

Ti uznemireni ljudi su me uvek na neki čudan način privlačili. Džon Derniel je sav ustreptao, kao da ga goni hiljadu zmajeva koji bljuju vatru. Čujte pesmu “Doc Gooden” i proniknućete u tajnu njegovog songrajtinga – način na koji izgovara strofe svojih pesama diže tenziju, kao i prateći, frenetični ritam. Što neko reče – ritam sekcija je na ovom albumu obavila ključni posao. Kod Darniela je najbitnija rezignacija – pomirenost sa sudbinom – što verovatno potiče od zlostavljanja od strane očuha tokom detinjstva. Labavo strukturirani konceptualni album inspirisan igrom Dungeons & Dragons o kojoj ne znam skoro ništa, pa ćete ovoga puta biti pošteđeni mog „iščitavanja“ autorovog koncepta. Što se pojedinačnih pesama tiče, moram da primetim da su manje intenzivne, i još manje lične od Darnielovih klasika kao što su “This Year”, “Up The Wolves” ili “No Children”, no, te pesme je retko ko nadmašio bar što se tiče navedenih parametara. Ipak su to i dalje pesme Džona Darniela sa svim svojim vrlinama (i manama). U vrline spada nepresušna Darnielova mašta, i sposobnost da radnju pesme smesti na najneobičnije lokacije. Recimo, veče koje je Ozi Ozborn proveo u Pasaiku, Nju Džersi, gradiću od sedamdesetak hiljada stanovnika, davne 1975 godine. Ili drama koja se odvija u kasinu u Meskvakiju, Ajova, u kome neki tip čeka da ga panduri „pokupe“ dok Vejlon Dženings svira sa svojim bendom. Jedina mana koja mi pada na pamet, kada se govori o Darnielovim pesmama, je njihova strukturalna i melodijska predvidljivost. Kada imate dat tempo, možete sa velikom verovatnoćom predvideti kako će se razvijati pesma. Darniel ipak uspešno postiže raznovrsnost tako što koristi različite „trikove“: menja boju glasa, menja vodeći instrument, stavlja akcenat na ritam (kao na ovoj ploči),  pa to ne bode oči, posebno u poslednje vreme, kada produkcija vrlo utiče na sliku koju album ostavlja.

Ne uzimajte ove moje kritičke opaske preozbiljno, imajte uvek u vidu da ja mislim da se radi o jednom od najznačajnijih živih autora rok muzike. Autora koji je odavno prevazišao ispovednu fazu u svojim pesmama i krenuo da razobličava mitove popularne kulture u sa kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka. Čini se da to radi sistematski. Prethodni album, Goths, bavio se tom, darkerskom subkulturom, „Beat the Champ“ američkim rvanjem kao fenomenom, „Transcedental Youth“ o emocionalnim krizama mladosti, „All Eternal Deck“ o okultnom – natprirodnom… Ne iznenađuje što se poslednjih godina Džon Darniel uspešno bavi književnošću. Svaka njegova pesma je predložak za priču koja bi se na osnovu nje dala napisati. Bejzbol pičer kontroverzne biografije Dwight „Doc“ Gooden, koji je tema jedne od pesama sa „In League With Dragons“ bi komotno mogao biti tema celovečernjeg filma, ako baš ne romana. Na kraju ću još jednom podvući – Darniel vas neće „oduvati“ originalnošću svojih kompozicija, ni vituoznošću svog sviranja, ali itekako hoće svojim poetskim imaginarijumom i izvođačkom frenetičnošću. (8.1/10)

Jimbo Mathus – Incinerator

Pravi južnjački džentlmen koji je napravio karijeru sa svojim prvim bendom – legendarnim Squirrell Nut Zippers, bendom koji je svirao nešto što bi se moglo nazvati njuorleanskim svingom. Kako god je zvali, bila je to uzbudljiva muzika koja kao da se digla iz mrtvih. Evocirala je uspomene na početke džeza dvadesetih godina u Nju Orleansu. Album o kome pišem nije u tom fazonu, više liči na radove Doktor Džona (Dr. John) no to je i dalje Nju Orleans, samo pedesetak godina kasnije. Definitivni favorit je pesma „South of Laredo“ mada ima još njih koje zaslužuju ponovljena slušanja. Dakle, Džimbo je i dalje u formi, iako je promenio žanr. (8.0/10)

Terry Allen and the Panhandle Mystery Band - Pedal Steal + Four Corners

Kažu da je kantri prosta, seljačka muzika. Možda i jeste, većim delom, ali ima jedan izuzetak. Teri Alen. Čovek čija se umetnička dela nalaze u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MOMA) i u Muzeju savremene umetnosti u Los Anđelesu (MOCA) je verovatno jedini iz kantri miljea kome je to uspelo. Ne tako što je mistifikovao kantri i pravio od tog muzičkog pravca nešto što on nije , već tako što je kantri estetiku plasirao kroz različite umetničke žanrove. Slikarstvo, skulptura, umetničke instalacije, video art, muzika, performans, ples, poezija – svi ti žanrovi se u postmodernističkom maniru prepliću u delu Terija Alena. Ovaj album je dobar primer.

Sastoji se od jedne plesne predstave i četiri radio-drame izvedene između 1985. i 1993. i najviše liči na ono što danas nazivamo podkast. Nemojte očekivati standardan album kantri muzike da se ne bi razočarali. U svakoj od numera preovlađuje govorni element, zvučni efekti pa tek onda klasične pesme, tačnije, fragmenti pesama u najvećem broju slučajeva. Najviše muzike ima u prvom segmentu koji se zove „Pedal Steel“, koji je bio saundtrek za plesnu predstavu. Numera koju sam odabrao za mikstejp je četvrto, poslednje poglavlje u kome završnu pesmu peva Bač Henkok (Butch Hancock), još jedan legendarni teksaški trubadur. Ne preporučujem ovo ostvarenje za „uvod u Terija Alena“ – treba početi od prvog, konceptualnog albuma „Juarez“ ili, još bolje, od Terijevog remek-dela „Lubbock (On Everything)“. Kad smo već kod Laboka, gradića u zapadnom Teksasu, treba pomenuti da to nije samo Alenovo rodno mesto. U njemu su između ostalih, rođeni Badi Holi i Vejlon Dženings, kao i Alenovi drugari Džimi Dejl Gilmor (Jimmy Dale Gilmore) , Džo Eli (Joe Ely) i već pomenuti Bač Henkok. U njegovom Penhandle Mystery Bandu je još jedan Labočanin, veliki pedal steel gitarista Lojd Mejnis (Lloyd Maines).

Teri Alen nema imidž odmetnika i luzera kao što ga ima Townes Van Zandt već intelektualca, pa nije toliko voljen od fanatika žanra ali zato uživa veliko poštovanje fanova i muzičara iz Teksasa (nosilac je nagrade „Townes Van Zandt“ koju dodeljuje grad Ostin). Ovaj album neću ocenjivati jer ne mogu da ga uklopim u kriterijume koje primenjujem ali ga preporučujem onima koji su upoznati sa njegovim delom. Ostalima sam već dao savet.

Ostalo je još da nabrojim ploče koje su, zasluženo ili nezasluženo, ostale bez recenzije:

Robert Forster – Inferno (7.5/10); Murray A. Lightburn – Hear Me Out (6.8/10); Du Blonde – Lung Bread For Daddy (8.0/10); Billie Eilish – When We All Fall Asleep, Where Do We Go (7.5/10); Anthony Mills – Blue Collar Work Ethic (7.5/10); Kim Taylor – Songs of Instruction (7.8/10); Steve Earle & The Dukes – Guy (8.0/10); Hozier – Wasteland, Baby! (7.0/10); Mekons – Deserted (7.2/10); Sophie Zelmani – Sunrise (7.8/10); Amanda Palmer - There Will Be No Intermission (8.0/10);Yola – Walk Through Fire (7.2/10); Andrew Bird – My Finest Work Yet (7.5/10); Nathan Belt & The Buckles – Ready, Set, Let Go! (7.8/10); Smokey Mountain Moonlighters - Bones In The Closet (7.4/10); Kehlani – While We Wait (7.8/10); Lucy Rose – No Words Left (7.8/10); Molly Tuttle – When You’re Ready (7.7/10); Durand Jones & The Indications - American Love Call (8.0/10); Norah Jones - Begin Again (7.5/10); Danny Schmidt – Standard Deviation (8.0/10); Roseanne Reid – Trails (8.0/10).