No, da se vratimo lepšim stvarima – nastupima bendova sa večerašnjeg programa. S.T.R.A.H. Aleksandra Žikića (neka mi ne zamere ostali članovi, ali prepoznao sam samo bubnjara Aleksandra Timofejeva, poznatog novinara Studija B i B92 dok su još bili respektabilni mediji) je počeo tačno u 20:00 (propustio sam prvu pesmu) i prašio je žestoko svih 45 minuta koliko je imao na raspolaganju. Njihov pop punk horror rock’n’roll za sobom ostavlja pustoš – zvuče kao kaznena ekspedicija koja ima moto „take no prisoners“ (kako će se videti, to bi mogao da bude moto celog festivala!). Kao da su nešto ljuti na nas! Žestoki rokenrol uz unisono pevanje sve četvorice stvarno moćno zvuči. Repertoar je bio kombinacija starih i novih pesama (Žikić mi reče da je u pripremi album!) ali se razlika između njih baš i ne primećuje. Power pop, kako neki vole da ih etiketiraju, meni nekako deluje previše blago za ono što isporučuju. Svideo mi se i Žikićev stajling - cipele sa platformama, košulja i gitara s istom psihodeličnom šarom da ne znaš gde prestaje gitara, gde počinje košulja, bakenbardi kakvi su poslednji put viđeni kod basiste Dr.Feelgooda John B Sparksa. I on, a i svi ostali učesnici prvog dana festivala, su pokazali da je „stage presence“ ili scenska prezentacija neodvojivi deo rokenrola. Biti „jedan od nas“ je lepo, ali ipak, scena je scena, mora dobro da te uoči i onaj iz prvog, ali i onaj iz poslednjeg reda publike. I moraš da se razlikuješ!

Pomenuti Biram je bio moj prvi „pick“ kada sam čitao line-up festivala. Zbog njega bih došao i da je jedini nastupao. Zanimljiv lik sa odličnim ovogodišnjim albumom o kome sam pisao u jedanaestom nastavku dnevnika se nije smeo propustiti. Ipak, posle njegovog nastupa bio sam blago razočaran. Pokušao je da izborom pesama parira ultrabrzim bendovima koji su svirali i pre i posle njega što se bar u mom slučaju nije pokazalo kao najsrećnije rešenje. Teško je sa akustičnom gitarom, usnom harmonikom i rhythm foot pedalom postiči žestinu elektrifikovanih bendova. Bio bih srećniji da se nije takmičio, da je svirao brzo – spori set. Ne kažem da nije bilo dobro – njegovo sviračko umeće je impresivno, posebno kad je uzeo grlić flaše i demonstrirao bottleneck stil sviranja gitare, pevanje je, pak, bilo manje dobro, možda zbog previše vina koje je, kako je sam priznao, popio tokom tog dana. Biram je toliko običan u svojoj pojavnosti da zbog toga postaje interesantan - jedini je od svih u oba dana festivala koga možeš zamisliti kako pije pivo ispred lokalne prodavnice. Posle onog incidenta opisanog na početku, za vreme svirke Slim Cessne, ’ladno je došao u publiku i to u epicentar, u najveću gužvu, i kao da se ništa nije dogodilo, uživao u svirci kolega i ćaskao sa okolinom. Interesantna kombinacija – deluje krajnje dobroćudno, lako stupa u komunikaciju sa svakim ko mu priđe, a opet, u incidentnim situacijama je „kratkih živaca“ i brzo plane. U svakom slučaju, voleo bih da ga ponovo vidim u Beogradu, na solo nastupu u manjem prostoru.

Za prethodni koncert James Lega u Gun Clubu u Beogradu oktobra 2015-te sam imao kupljenu kartu, ali nisam uspeo da dođem, pa sam jedva čekao novu priliku da ga vidim. I sada se pojavio sa bubnjarem koji je svojski udarao po bubnjevima u furioznom ritmu sve vreme trajanja nastupa. Ni Leg nije zaostajao po intenzitetu. Njegov režeći glas i agresivni stil sviranja klavira čine da taj, u osnovi, bluz koji sviraju zvuči kao punk. Težak fizički rad i njega i bubnjara produkuje potoke znoja koji prosto curi sa bine. Prljavo je prava reč kojom se može opisati muzika Jamesa Lega. Nemam primedbi na taj nastup.

Za kraj prvog dana, popravni ispit za Slim Cessna Auto Club. Naime, kada sam ih prošlog septembra (čini mi se da je bio septembar) gledao nisam bio ni najmanje oduševljen (pročitati OVDE). Sve mi je to delovalo kao nekakav teatar, do detalja uvežban i odlično odglumljen a ni muzika me se baš nije dojmila. Aleksandar Delibašić, organizator festivala me pre dvadesetak dana kad smo se sreli na proslavi povodom otvaranja RadioAparata (internet radija) ubeđivao da grešim i da treba pažljivije da ih gledam i slušam. Sad je bila prilika, jer na njihov samostalni nastup teško da bih otišao. Ali, napravio sam grešku. Izašao sam iz publike koja je stajala oko bine, nalaktio se na pult dosta udaljen od stejdža i posmatrao iz daljine. I opet je to bio identičan šou kao taj prethodni u Domu Omladine. Isti redosled pesama, ista postava muzičara, isti scenski pokreti. Pošto je već prošla ponoć, pomislih da je vreme da odem kući, da neću videti od njih ništa što već nisam video. Ali ne lezi vraže, na izlasku nabasah na Del Boja (tako zovemo Delibašića). Ništa me nije pitao već me je bukvalno uhvatio za ruku i odveo u centar euforične mase, negde na tri metra od bine i rekao, u stvari proderao mi se na uvo: ovde stani, tu je najbolji zvuk, odavde treba da slušaš! Polako su me zvuk i uzavrela atmosfera uzimali pod svoje, polako sam isključivao svoj „kritički um“ i prepuštao se ritmovima i vizuelnim nadražajima koji su dolazili sa bine.

Dijabolični ples Slim Cessne i Jay Munlyja mi postaje sve interesantniji, upravo proporcionalno sa saznanjem da je ono što sam pežorativno zvao „glumom“ u stvari scenska prezentacija pesama koja ističe njihovo značenje i uvlači publiku u celu stvar. Publika je kod njih aktivni učesnik – nekoliko puta su silazili sa pozornice, ulazili duboko među narod, klečali, grlili se, ležali na podu. Sve to doprinosi dobrom raspoloženju, može se čak reći euforiji prisutnih. Kad su svi oko tebe euforični onda si i ti (ako baš nisi veliki drkadžija!). Ostadoh bogami do kraja, i bis sam tražio - i dobio (onu veselu pesmicu otpevanu od strane svih članova benda uz matricu koja ih je pratila). Kao što vidite, položi Slim Cessna popravni. Sa vrlodobrim! E, da, još nešto. Slim Cessna Auto Club je još po nečemu izuzetan – izveli su jedinu sporu pesmu („Jesus Christ“ se zove)računajući nastupe svih osam bendova na festivalu!

Eto, tako je bilo prvog dana. Publike je bilo, po mojoj slobodnoj proceni (najčešće netačnoj) oko tri stotine duša. Različitog pola i godina starosti, različitog načina oblačenja – nije bilo uniformisanosti kao na Wovenhand – nije bilo ni mladih ispod dvadesetpet. Mislim da je to bezobrazno mali broj imajući u vidu lineup koji je sasvim relevantan i trud (organizacioni i finansijski) koji je uložio Bad Music For Bad People, to jest Aleksandar Delibašić. Kako je sredio da se evropske putanje šest američkih bendova 16. i 17. juna ukrste baš u Beogradu, to samo on zna. Kojom matematikom je uspeo da sve njih plati mislim da čak ni on ne zna. Tu mora da je neka magija umešala svoje prste.

Drugog dana sam opet morao da dođem tačno u 20:00 jer su nastupali moji novi domaći favoriti Dogs In Kavala. Tri momka, klasični trio gitara-bas-bubanj, s tim da gitarista i bubnjar dele vokalne deonice. Već sam negde napisao, žestoka svirka uz pop melodije pevanja su za mene dobitna kombinacija. Interesantan je gitarista Srđan – drži gitaru vrlo visoko, pod grlom, takođe i mikrofon, pa se kad peva izdiže na prste. Interesantan je i po psihodeličnoj svirci kojom boji pesme Dogs In Kavala. Naročito mi se svidela ona ljubavna pesma koju peva bubnjar - nisam zapamtio ime, ali to je siguran hit! Dobra je bila i obrada psihodeličnih kolega The Black Angels – Telephone. Po mom mišljenju, uz grupu Stepa, najveći talenti domaće rock scene. Vreme je za album!

The Death Valley Girls su 75% ženski bend. Dolaze sa tamne strane što je više nego uočljivo po ikonografiji (obrnuti krstovi, 666, crna boja...) i po stajlingu „frontwomanke“ Bonnie Bloomgarden – obučena striktno u crno, sa crnom maskarom i crnim ružem za usne (pedeset nijansi crne). Peva kao da su je potopili u ključalu vodu negde u sedmom krugu pakla. Ne miruje ni trenutka – u toku svirke prilazi svakom od članova, valja se po podu, kleči, silazi u publiku, plače, grli se sa prvim redovima. Neverovatna energija – najveća od svih učesnuika festivala, što uopšte nije malo dostignuće. Rekoh već, na celom festivalu čuli smo samo jednu (i brojem: 1) sporu pesmu - u toj konkurenciji biti najenergičniji nije lako. Tom energijom vas prosto usisa u celu stvar – ne možete da odolite. E, sad, da ću slušati The Death Valley Girls kod kuće – to neću. Ali, ako opet dođu da sviraju - sigurno hoću. Kao i većinu bendova koji su svirali. Sve su to uglavnom grupe koje su više za žive svirke – slušanje u samoći svoje sobe ne deluje (bar meni) mnogo primamljivo.

Ova poslednja rečenica se ne odnosi na za mene najprijatnije iznenađenje festivala The Shivas. Kao što reče Žikica Simić: ovi kao da su pobegli sa „Nuggets“ kompilacije! Za one koji ne znaju, tu kompilaciju garažnog rocka šezdesetih godina sastavio je Lenny Kaye (Patti Smith Group), a pun naziv joj je „Nuggets: Original Artyfacts from the First Psychedelic Era, 1965–1968“. Muzika The Shivas je, slično kao i muzika Dogs In Kavala, psihodelični garažni rock s tim što naši momci moraju još dosta da rade da dostignu čistotu stila i kvalitet pesama The Shivas. Ovi još uvek vrlo mladi ljudi koji imaju desetogodišnju karijeru za sobom savršeno uklapaju rokenrol tradiciju u svoje autorske pesme. Izvedba je takođe besprekorna, energičnija nego što je to na pločama koje, uzgred, možete preslušati na bandcampu. Ne propustite da to i učinite.

Poslastica za kraj su bili The Legendary Shack Shakers i njihov harizmatični lider J.D.Wilkes. Čovek neverovatne energije, veoma vešt u komunikaciji s publikom, a bogme i u sviranju usne harmonike nije stao sat i po. Na retoričko pitanje koje je često postavljao publici „hoćemo li brzu ili sporu?“ odgovor se znao – uvek brzu! Taj njihov rockabilly-swamp rock već sam po sebi ima pocupkujući ritam, pa prisutnima nije bilo teško da uhvate korak – skakali su sve vreme furioznog nastupa. J.D.Wilkes je svestrani umetnik, pa ne čudi da je svoj nastup obogatio naglašenom gestikulacijom i mimikom lica. Slično su radili hedlajneri od prethodne večeri Slim Cessna Auto Club. Očigledno je da više nije dovoljno samo izaći i odsvirati i otpevati svoje pesme. Današnja razmažena publika za svoje pare očekuje više. Da ih zabavite svim raspoloživim sredstvima!

S obzirom da sam na drugi dan krenuo kao na „blind date“ jer nisam ranije slušao nijednog od stranih izvođača, dobio sam mnogo više nego što sam očekivao. The Shivas, novi omiljeni bend, i dve grupe čije nastupe, ako ih u budućnosti bude u Beogradu, neću propuštati. Drugog dana je, inače, bilo nešto manje prisutnih nego prvog dana, ali su zato bili raspoloženiji za ples tokom svirki. Verovatno zato što su izostali oni koji su došli da budu viđeni, ostali su samo pravi ljubitelji Bad Music. Bad Music For Bad People – i J.D.Wilkesu se svideo naziv Delibašićeve agencije, pa ga je nekoliko puta ponovio tokom svog nastupa, jer je to tačna definicija rokenrola koga smo slušali protekla dva dana. To nije muzika koja će se svideti vašoj mami.

Na kraju, još jednom, čestitke Delibašiću što je uspeo da nam priredi ovaj festival koji je, to treba naglasiti, bio izuzetno dobro organizovan. Dobro ozvučenje, piće po korektnim cenama, sendviči i kolači na raspolaganju, bogat merchandise, dobra ventilacija, jednostavan izlazak u baštu i povratak u salu, brza reakcija obezbeđenja kod onog incidenta, sve je to doprinelo da se posetioci osećaju prijatno i da požele da ponovo prisustvuju sličnom događaju. Samo, bojim se da će uz ovakvu, relativno slabu posećenost koja povlači slab finansijski efekat za organizatora, ovakvih događaja biti sve manje.

*Kompletna galerija fotografija Danka Strahinića je dostupna na stranici Balkanrock portala