Ne i Mark Olson. On je, iz nužde ili iz principa, ko će ga znati, odlazio baš u momentima koji su prethodili očekivanom konačnom proboju. Osnovao je grupu još tamo sredinom osamdesetih (to je bila jedna od prvih alt.country grupa) bio u tom periodu dominantni songrajter grupe - sam Louris, koji inače nije u najboljim odnosima sa Olsonom u pomenutom intervjuu priznaje da je od njega učio zanat pisanja pesama. Oni su, inače, poput Lennona i McCartneyja sve pesme potpisivali zajednički, iako udeo njih dvojice u različitim pesmama nije isti. Neka od pesama je sto posto Markova (recimo, Miss Williams Guitar) naka Garyjeva (Blue, Waiting For The Sun, po rečima samog Garyja), neke su 50/50, kod nekih je odnos 70/30 itd.

Grupa je kreativni vrhunac doživela u vreme izlaska albuma “Hollywood Town Hall” (1992) i “Tomorrow the Green Grass” (1995) koji su od kritike dočekani sa hvalospevima a i publika je dobro reagovala, međutim, Mark je baš tada otišao da bi sa svojom tadašnjom suprugom, Victoriom Williams, osnovao pretežno akustičarsku grupu Original Harmony Creek Dippers sa kojom je krenuo ponovo od nule i nije stigao daleko (u stvari, stigao je do razvoda). Bila je to odluka koja je više naškodila njemu nego Jayhawksima. Dvehiljadedevete sa ponovo vraća u grupu, ostaje do dvehiljadedvanaeste i onda, kada su se stvari ponovo zahuktale, sada već očekivano, ponovo je napušta. Taman da propusti ubiranje plodova minulog rada.

I eto ga dvehiljadeisedamnaeste ovde u Beogradu, pred osamdesetak ljudi, sa svojom muzičkom i životnom partnerkom Ingunn Ringvold, kako sa očiglednim uživanjem izvodi svoje stare i njegove i Ingunnine nove pesme. Lepo zvuče stari Jayhawks favoriti u novim aranžmanima, odsvirani na jermenskom kanonu (instrument sličan harfi) i dulcimeru (citra). Čuli smo “Blue”, “Over My Shoulder”, “Two Angels”, “Pray For Me”, “Wichita”, čini mi se da je to bilo sve što smo čuli iz repertoara Jayhawksa. Mark je svirao električnu gitaru i dulcimer, Ingunn “armenian qanon” kako Mark reče da se zovei djembe (bubanj poreklom iz zapadne Afrike).

Njihove zajedničke pesme nemaju one karakteristične Markove prelaze koji su kod Jayhawks uobičajeni, oštrije su i manje romantične, ali ipak imaju neku svoju privlačnost. Neke od njih zaista dobro zvuče. Dakle, kombinacija starih, poznatih, i novih, prvi put čutih pesama funkcionisala je besprekorno, uz vidljivi fluid koji postoji između njih dvoje. Neće se svima svideti folk motive koji provejavaju kroz pesme svirane na jermenskoj harfi (koji u nekim trenucima liče na našu narodnu muziku inspirisanu istočnjačkim melosom) ali takve pesme su bile te večer ina nivou incidenta – ni u kom slučaju nisu preovladavale. Sve je to bilo lepo složeno, pa kad publika počne da se meškolji i žamor počne da nadglasava izvođače, krene pesma Jayhawksa i sve dođe na svoje mesto.

Tu i leži koren one tuge o kojoj sam pisao na početku. Pre bi se moglo reći da je to seta, jer za tugu i nema nekog razloga. Mark Olson je sam izabrao svoj put. Mogao je, da je napravio bitne kompromise u ključnim trencima svoje karijere, da danas nastupa na velikim scenama (jer malo je talentovanijih songrajtera od njega) no, on je odabrao nešto drugo. Odabrao je da radi ono što voli, sa ženom koju voli, opušteno spolja ali sa jakim emotivnim nabojem iznutra. Podsetio me je na kakvog monaha – isposnika koji svoju veru u ono što radi nikome ne nameće – samim svojim prisustvom pridobija nove sledbenike a svojom skromnošću pokazuje da je put duhovnog mnogo izdašniji od puta materijalnog. Posle izmenjenih par rečenica sa njim posle koncerta, shvatio sam šta je za njega najbitnije. Lična sloboda! “Drugačiji su aranžmani Jayhawks pesama koje izvodite?” “Da, mogu da sviram druge akorde, mogu da menjam tempo, mogu da radim s njima šta god hoću!” – njegovo ozareno lice je govorilo sve. U pedesetšestoj godini još bi eksperimentisao, istraživao nove muzičke puteve kojima bi mogao da krene, još je gladan nove muzike, bez obzira na cenu iskazanu brojnošću publike ili nepriznavanjem od strane kritike. Još uvek iz njega isijava zadovoljstvo dok svira gitarski solo.

Kad samo pomislim da je malo falilo da ne odem na taj koncert! Srećom, Damir Damir, mornar i haiku pesnik iz Kotora i Beograda, koji ih je gledao na tamošnjem “SeaRock” festivalu, je svoje oduševljenje pretvorio u moje moranje odlaska na njihov nastup. Zahvalan sam mu zbog toga. Ne bi bilo u redu ne pomenuti nastup Željka Markuša (ex-Kristali, Pacifik), kojim je počelo ovo veče. Jasno je i iz nastupa sa grupom Pacifik, a naročito kada nastupa sam, da je u pitanju formirani kantautor koji se sa jedne strane naslanja na singer/songrajtere iz zlatnog doba tog izraza šezdesetih godina a sa druge na domaći novi talas. Gitara i usna harmonika kao obavezni rekvizit prvih, posredstvom Markuša emituju muziku ovih drugih. Nastup je bio kratak ali efektan – sasvim dobar početak te lepe muzičke večeri.