„Living in the City“ je instant klasik. Kao da je nastala kad i sve velike pesme, još tamo negde šezdesetih (a nije – to je original pisan za ovaj album), pa ju je hiperosetljiva PJ Harvey, osećajući šta nas čeka u postindustrijskom dobu, dibidus unervozila devedesetih, da bi je danas, 2017, u godinama velike smene civilizacija, Alynda Segarra, devojka iz Bronxa, New York, portorikanskog porekla, sa nuyoricansoulom u duši (nije pleonazam!) koja predvodi grupu pomalo zbunjujućeg naziva Hurray For The Riff Raff, opet vratila u stanje rezignirane bezperspektivnosti izkoje se može roditi samo dve stvari – bekstvo ili otpor. Kada izgovori reči ...I’ll take you to the stairway and I’ll give you something I can offer, you know the heart is not that hopeless, the heart is a lonely hunter...oni načitani među nama znaju da je ovaj poslednji stih, "The Heart Is A Lonely Hunter", naslov knjige još jedne genijalne spisateljice sa dubokog juga („deep south“, tako kažu), Carson McCullers.

Znaju i o čemu će pevati (hajde da zapamtimo to ime) Alynda Segarra. O „misfits and outcasts“ što bi rekli Amerikanci. O poniženima i uvređenima, što bi rekao Dostojevski. O jadnima i bednima, što bi rekao Balašević (dobro, on je to rekao za godinu, sećate se onog... jadna i bedna, osamdesetsedma). U ovom slučaju radi se o manjinama, preciznije, Portorikancima. Ah, da, nisam vam rekao da je ovo konceptualni album. Možda najbolje realizovani konceptualni album ikada. Ideja, realizacija, simbioza teksta i muzike. Sve funkcioniše savršeno. Priča o Portorikancima u New Yorku transcendira na sve manjinske grupe po bilo kojoj klasifikaciji – rasnoj, polnoj, rodnoj. Kao i svako pravo umetničko delo, od pojedinačnog dobija opšte značenje.

Ali, da se vratimo još malo na „Living in the City“. Zavodljivost i poželjnost grada zastupaju slatki kao med ženski prateći vokali. Dok Alynda kuka kako je život u gradu težak, oni nam ipak sugerišu da taj život ipak ima i svojih čari. Još nešto mi je palo u oči, iako je za celu priču skroz nebitno – pesma ima „feeling“ i tempo kao onaj stari hit Dire Straitsa „Sultans of Swing“. „Life to Save“ je kao i prethodna, rock pesma, sporija, koja kaže da i kad izgubiš sve što ti je značilo, ipak imaš svoj sopstveni život koji moraš da spašavaš. Tenzije se polako podižu sledećom „Hungry Ghost“. „Bila sam niko i ništa i kao luda jurila levo i desno, došlo je vreme da me iščupaš, postalo je tesno. Ja mlada bila sam na zidu cvet, sada sam konačno spremna za svet!“ Ovako nekako bi za svoju knjigu prepeva rock pesama „Stereo stihovi“ ovu pesmu preveo legendarni Dragoslav Andrić. Tih par jednostavnih rečenica sve govore – za život u gradu, i tamo i ovde i svugde, važi parola „snađi se!“.

U sledećoj pesmi sam naslov kaže „Ništa neće promeniti ovu devojku“. E, pa ipak hoće! Njeno portorikansko poreklo se tek ovde stidljivo prikrada u zvučnu sliku. Jer, kako sama Alynda kaže, nije ona rasla u svom etničkom okruženju, uz karipsku muziku – više je volela hardcore punk kao bilo koja njujorška tinejdžerka. Tek u petoj pesmi pojavljuje se Portoriko, više kao slutnja kroz razvučene violine i sinkopiranije ritmove, ali još nema ni udaraljki ni španskog jezika, ni Tita Puentea.

Portorikanska muzika je, kao i karipska uopšte, vrlo raznovrsna. Glavni žanrovi su „bomba“ i „plena“, prva više plesna forma, druga sa akcentom na pevanju, ali obe sa obaveznom pratnjom perkusija bez kojih se portorikanska muzika ne može zamisliti, pa „danza“, koja nije samo lokalna portorikanska muzika za ples koju sviraju klasični orkestri, već je zastupljena i u drugim latinoameričkim zemljama. Dakle, tek u šestoj pesmi, „The Navigator“, po prvi put se čuju udaraljke. Alynda Sagarra se, u svojoj dvadesetpetoj (ako sam dobro računao), vratila svojim korenima. Prethodno je, sasvim sama, putevima i načinom Woodyja Guthirieja, uskačući u terente vozove u pokretu, obišla Sjedinjene države uzduž i popreko, našla alternativni dom u New Orleansu, izdala nekoliko zapaženih folk albuma, jednom rečju, iskusila mnogo više i dublje od nekog drugog svojih godina. Zato je njenih dvadesetpet kao nečijih pedeset.

Minijatura „Halfway There“ je univerzalnog značenja – „gde god se okreneš neko kleči i traži pomoć, a mi pevamo pesmu i izgovaramo molitvu – tek smo na pola puta“. Zašto je u „Fourteen Floors“ baš četrnaest spratova pomenuto evo već treći put na ovom albumu, ne znam, ali svaki put je to ilustrovalo teškoće života u gradu. Ovde je prisutan interesantan „twist“ – klasična urbana balada se jednim rezom pretvorila u isto tako klasičnu portorikansku „bombu“ koja je u stvari samo uvod u sledeću pesmu – „Rican Beach“. Vrlo bitna pesma, ključna za razumevanje ovog konceptualnog albuma.

Muzički amalgam Portorika i Njujorka - udaraljke i rock gitara – uz refren koji kaže „I’ll keep on fighting to the end“ sažima sve što Alynda Segarra želi da nam kaže. Integracija u društvo u kome živim – da, gubljenje identiteta – to već ne! „Settle“ nije „bomba“ već „plena“, delikatnija, nežnija, sa pitanjem suštinskim za jednu lutalicu „...I wonder how long I’m gonna settle...“ u jednom gradu, uz jednog čoveka. Izuzetna pesma „Pa’lante“ (u portorikanskom slengu: napred, ’aj(de)mo) je dramatična, posebno posle onog rap dela, pesma tako jaka da, ako se previše sluša, može sama da digne revoluciju. I na kraju veliko finale, opet ide ono s početka „Ajmo jednu za navigatora...“ ali ovoga puta uz Alyndu je i portorikanski pevač koji dodaje „...jednu za moju devojku...“ koja se vratila svome jatu, sve to zacementirano solom na udaraljkama. Impresivno!

Sveukupni utisak o ovom konceptualnom albumu je veoma povoljan. Kao dete sedamdesetih, nisam ljubitelj konceptualnih albuma koji su mi tadašnji pretenciozni izvođači dobrano ogadili. To je uvek bila neka „mudra“ priča sa poukom praćena nazovikvalitetnom muzikom, izvedena sa manje ili više žara i ubeđenja, ali je skoro uvek delovalo iskonstruisano i izveštačeno. Setimo se, na primer, iz današnje perspektive totalno promašenog konceptualca „Too Old To Rock’n’Roll, Too Young To Die“ Jethro Tull-a, promašenog, jer danas znamo da niko nije prestar za rokenrol! Ovde, sasvim suprotno, sve izgleda prirodno i logično, priča je sasvim lična i samim tim vrlo životna, a muzika nije uzrok nastanka problema već njegovo rešenje. Toliko se lepo prepliće rock sa latino elementima, da može da posluži kao recept za integraciju – muzika sredine u kojoj etnička manjina živi i muzika porekla te manjine su u savršenom skladu, bez da ijedna od njih dominira. To je muzika druge ili treće generacije doseljenika – onih koji su odrasli u kulturnoj sredini svojih domaćina i još samo u genima nose sećanje na svoje poreklo. To je muzika koja pokazuje da autosegregacija i getoizacija nije rešenje za bilo koju manjinu, po bilo kojoj osnovi.

Zrelost je, dakle, dostignuta šestim albumom. Prethodnih pet su pripadali amerikani, ali onoj, kako lepo reče kritičar All Music Guide-a Stephen Thomas Erlewine, koja se trudi da konzervira prošlost, dok ovaj svojom unapređenom verzijom amerikane prošlost inkorporira u sadašnji trenutak i time žanru daje novu dimenziju. Posle ovog albuma bolje razumem izjavu Ivana Lončarevića da je najbolja pesma domaće amerikane „Lastavice, lasto“ Ane Ćurčin, jer u tu pesmu savremenog aranžmana uključeni su i prošlost i lokalni momenat. Takođe, poklanjam se velikom magu domaće rock kritike Žikici Simiću koji je još prethodni album Hurray For The Riff Raff, „Small Town Heroes“, vizionarski stavio na prvo mesto svoje godišnje liste za tu, 2014-tu godinu, koliko intuitivno, toliko kognitivno osetivši o kakvom se dragulju radi. Moja nemarnost ili čak bahatost je svrstala tek na 58. mesto. Mislim da ove godine neću napraviti takvu grešku.

Ocena: 8.6/10