Brexit i (Ne)Moć Jezika

02 jul 2016
Author :   Maja Obućina

Ovih dana se pisac u meni čudno oseća u Velikoj Britaniji. Šta znači pisati u vreme zahuktalih nacionalnih previranja? Imati svoj glas, koristiti ga slobodno. Privilegija i odgovornost. A šta znači nemati ga. I da li moć jezika da povredi i isceli je tolika da će ga na kraju lišiti slobode. "Ako se osećaš predugo i duboko ignorisanim onda će tvoj pokušaj govora skoro uvek biti divljački, a ne dostojanstven." (Martin Shaw, mitolog, pisac, pripovedač) Poznajem taj osećaj jako dobro. Bila sam glasna i bila sam nema; divlja i dostojanstvena. Sećam se svojih prvih spisateljskih koraka. Pokušaja da dam svom unutrašnjem nemiru glas. Bila je to kratka priča o nemoj operskoj pevačici. Volela sam ideju da jedan zapostavljeni, ranjeni glas nađe spas u visokim notama. Što se same priče tiče, daleko je bila od belles-lettres. Pa me zato i zbunilo da je jedina kritika koju sam dobila od kolega pisaca-početnika bila kako je priča uvredljiva nemim ljudima. Prvi put sam se susrela sa mogućnošću da moje kreativno piskaranje može da uvredi nekoga. Kakva ironija!, pomislila sam u sebi - moj izbor reči, baš ta reč "nema" je kao lekovit izvor napajala moje presahnulo grlo. Moju ranu. Nakon ovog iskustva godinama sam tražila način da koristim jezik u svoj njegovoj isceliteljskoj moći a da u isto vreme tim aktom ne upalim tuđe rane. Za sada najbolji način mi je da govorim samo o sebi i za sebe. U svoje ime. Da moj jezik služi samo meni. I samo mene može da povredi. I isceli. (Naravno da je ovo je mnogo lakše reći nego uraditi, ali je jedini kriterijum kojim sam bila spremna da se merim.)

Premotaj nekoliko godina unapred i evo me opet se pitam - kako u trenutku toliko inficiranih rana ostati dosledna ovom principu? Kako u nacionalnoj krizi ovih razmera pisati samo o sebi, bez pomena drugih? Nije to ok, je l, pošto kolektiv je veći od individue, njegove potrebe su uvek važnije od individualnih? Ne, mislim da ne. Nema kolektiva bez individue. I svaki pokušaj da se mnogobrojni "Ja" izmrljaju po ivicama ne bi li slika kolektiva izgledala više homogena, je zajedništvo napravljeno naopako. "Novi Laburisti su ponudili redistribuciju [uprave] ali nisu prepoznali udeo radničke klase u društvu (...) I na kraju nisu uspeli da stvore ono za čim su mnogi Brexit glasači verovatno najviše žudili: dostojanstvo koje se nalazi u nezavisnosti i samo-dovoljnosti, ali ne u neoliberalnom smislu, nego u kontekstu zajednice, porodice i drustva." (Will Davies, Predavač Politike na Goldsmiths) Jasno prepoznajem duh ostrvljana opisan u ovom odlomku iz Dejvisovog članka. I to je duh koji duboko poštujem. Odsečen od matice, izložen nestalnoj i često nemilosrdnoj klimi ostavljen da se sam snalazi. To oslanjanje na sebe samog je ono što ostrvljani - bilo gde - najbolje znaju. Što jedino znaju. Nezavisnost je njihovo drugo ime. Jedino u njoj znaju ko su. Iz nje crpe snagu. I osećaj celosti. I zato je jedino kolektiv u kome su individue cele - one kojima ne treba puno nečega i nekoga da se osećaju ispunjenim - zdrav, jak i stabilan kolektiv. "Medju ljudima koji su potpuno odustali od budućnosti, politički pokreti [ideologije] im ne trebaju da bi im obećali željenu i realističnu promenu. Naprotiv, njima je mnogo draže i imaju više poverenja u viziju u kojoj je budućnost beznadežna zato što je baš takva budućnost bliska njihovom ličnom iskustvu sveta, društva i sebe samih." (Fintan O'Toole, Irish Times)

Nekada sam znala takve ljude. To su bili mladi delikventi sa kojima sam radila u školi za odbačenu decu. Tada su i oni pripadali današnjem profilu Brexit glasača - siromašni, neobrazovani, belci, Englezi, odbačeni od strane sistema, napušteni. Ni njima onda nije trebala vizija bolje budućnosti - ili bilo kakve budućnosti - nego osećaj pripadnosti. Mestu, zajednici, društvu. I to urgentno. Pitanje je bilo života i smrti. Njihovog, njihove. I kad se takva osoba otvori ona krvari gnojavo. Iz zatrovane rane koju niko nije umeo da previja nego ostavljena da se inficira toksinima iz okoline. A onda je taj proliven gnoj - ta osoba, njen glas - gadan svima. "Ako želimo da iscelimo ranu, moramo da prestanemo da gađamo jedni druge "činjenicama", i da se pravimo da smo jako racionalna stvorenja. Sve emocije su relevantne i stvarne, čak i kad se ispostavi da "činjenice" kojima podupiremo naše emocije i nisu najpouzdanije." (Philippa Perry, psihoterapeut) Slažem se. I verujem da kad bi našla neko zajedničko - a intimno i oštećeno - tlo sa ljudima koji su svojim rečima i delima inficirali neku moju ranu, da bi je iscelila. A i oni njihovu.

Tlo gde ću se ogoliti ne bi li mi bilo udobnije kad budem stala do njih da čujem njihovu golu istinu. A i oni moju. Tako da ću ipak da nastavim da pišem o sebi. I pitanjima koja (možda) samo mene muče - senke (Jungovog tipa), intima i java mog tela i sve ostale emotivne nelagodnosti koje nemam više načina da izbegavam. Uprkos ali i inspirisana baš ovom - za mog 20-o godišnjeg života u VB - najvećoj nacionalnoj krizi u kojoj smo se našli, Brexitovci i Brinovci (glas za ostanak u EU; termin je moja kovanica). U tim mojim tekstovima činjenice će samo i uvek moći biti verifikovane mojim emocijama i iskustvima. Kao i dok budem čitala i slušala druge neću zaboraviti da su činjenice kojima se oni obskrbljuju samo i uvek neosporivo njihove. Pošto jedino kad sretnemo drugoga na nivou njihove individualnosti - licem u lice, jedan naspram jednog, životna priča za životnom pričom - moći ćemo da izvučemo jedno drugog iz uzburkanih voda divljaštva i uzdignemo se međusobno na nivo dostojanstva. I zbog toga neću ići na demonstracije organizovane od strane mojih (uglavnom) istomišljenika Brinovaca. Koliko god saosećala sa njima i koliko god moj opstanak u VB zavisio od njihovog uspeha. Jer masovne demonstracije su u svojoj biti skup ljudi izgubljenih nada i slomljenih snova. I ponovo probuđenih strahova. I naravno besa. Da ne kažem mržnje. A koji sada udruženi dobijaju opasno na snazi. Snazi vrlo sličnoj onoj koja ih je isprovocirala da se pokrenu. Sličnoj, što mogu da naprave lošu situaciju još gorom. Pa ću zato umesto na demonstracije ovog vikenda biti na žurci sa Brexitovcima - oni s desnog kraja desnice - i tamo ću pažljivo birati svoje reči. Jer hoću da me razumeju. I jer hoću da njih razumem. Ali kao što rekoh, ovo je mnogo lakše reći nego uraditi. I mozda na žurci pretrpim kolosalni neuspeh - baš kao i moj glas da VB ostane u EU. Pa ću se u ponedeljak ipak pridružiti demostracijama. Ali iskreno sumnjam da ću to smatrati nekim ličnim uspehom. Pre porazom. Porazom brige i snage da sačuvam svoje dostojanstvo. Svoju ljudskost. Kao jedinka.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio