Martha Spencer – Out In La La Land

Marta Spenser se u ovom trenutku svoje karijere nalazi tamo gde je Siera Ferel bila pre pet godina. Za svoje nastupe i albume dobija samo pohvale, ali velikog odziva publike nema pa nema. Novi album je prilična promena u njenoj karijeri – silazak sa Vajt Topa na Blu Ridž planinama u Nešvil nije samo put  od 300 milja već mnogo više od toga. To je prelazak sa apalačkog old-time folka na nešvilski kantri. Sa jednom od dve obrade koje se nalaze na albumu, Marta je potvrdila ovu moju priču. Naime, isti put je pre mnogo godina prešla i Doli Parton čiju je pesmu „Do I Ever Cross Your Mind“ izvela Marta na svom novom albumu. Druga obrada je neka vrsta ustupka njenom partneru Arčeru (Strelcu) sa kojim u poslednje vreme nastupa – Dilanova „Tomorrow is a Long Time“ je zgodna da se aranžira za muški i ženski vokal, ali i da se od folk pesme napravi prava kantri pesma, što Arčeru savršeno odgovara. Odgovara i Spenserovoj koja se s lakoćom „prešaltovala“ sa old-time folka na kantri, što i nije tako jednostavno kako na prvi pogled izgleda. Možete i sami na YouTube-u da poredite izvođenja Džudi Kolins i Džoan Baez u folk maniru sa dosta vibrata u glasu (naročito kod Baezove), zatim gospel verziju ove pesme u Odetinom izvođenju i ovo „high lonesome“ izvođenje Spenserove, sa kristalno jasnim glasom bez trunke vibrata. Ostalih devet pesama su originali Spenserove, koja je izgleda sazrela kao autor, čim može da napiše pesme kakve su naslovna „La La Land“, ali i „Sometimes“ koja zvuči kao da je to neki zaboravljeni klasik, ili „Woman of the Road“, najbolju žensku pesmu o putovanju još od „Refuge of the Roads“ Džoni Mičel. Priča o budućnosti Marte Spenser ipak nije tako svetla kao što je priča o budućnosti Siere Ferel koju sam na početku teksta pomenuo. Ipak je Sierin glas univerzalniji i znatno prihvatljiviji širokom spektru slušalaca, dok Martin na pravi način odzvanja samo  u srcima zaljubljenika u muziku Apalačkih planina. Gajim ipak varljivu nadu da neću biti u pravu.

Ocena: 9.0/10

Beth Gibbons – Lives Outgrown

…Muzika Bet Gibons sa albuma „Lives Outgrown“ je onomatopeja života kao takvog sa naglaskom na proces starenja. U tom procesu koji je neizbežan i neumoljiv javljaju se razmišljanja na sve ove teme o kojima Bet Gibons govori, i o smislu života uopšte. U određenim godinama, a Bet se bliži šezdesetoj, sasvim je uobičajeno baviti se rekapitulacijom pređenog životnog puta i razmišljanjima o prolaznosti i smrti, kao i ostavštini, materijalnoj i nematerijalnoj (kako će me potomstvo pamtiti i koliko dugo će me pamtiti). Obično se kaže da čovek živi onoliko koliko živi sećanje na njega, što  kod običnih smrtnika znači dok je živa poslednja osoba koja se preminulog seća, ali, kod onih koji su za sobom ostavili delo trajne vrednosti, taj život posle života je mnogo duži. Nekad se proteže na vekove pa i milenijume. Svaka osoba koja se bavi umetnošću se nada da je njeno delo to koje će preživeti kroz generacije ali niko od njih ne zna da li je u tome uspeo. Ostaje im da se potrude što bolje mogu. Bet Gibons se ovim albumom baš potrudila da poradi na tom problemu. Snimila je album koji će možda nadživeti i nju i ljudsko sećanje na nju. Da li će to tako i biti, to mi, pripadnici ove generacije, nikada nećemo saznati.

Ocena: 8.6/10; kompletnu recenziju ovog Albuma mozete procitati OVDE

Swamp Dogg  - Blackgrass: From West Virginia To 125th St

Džeri Vilijams Junior ima 81 godinu i rodio se u Portsmautu, Virdžinija, što nije beznačajno za ploču o kojoj ovde pišem jer se i kroz tu državu protežu Apalačke planine, rodno mesto bluegrass-a. Njegova teza je prosta: bluegrass je muzika koju su „izmislili“ crnci. Tačka. Ipak, neće biti baš tako. Da su doprineli, jesu, ali blugras je ipak zajednička tvorevina crnaca i belaca. Crnci su donirali definitivni instrument blugrasa bendžo koji vodi poreklo najverovatnije iz zapadne Afrike, iz Gambije, mada su slični instrumenti (polovina tikve presvučena životinjskom kožom sa drvenim vratom i četiri žice) nastajali u raznim delovima sveta (Persiji, Kini…). Taj instrument se preko Kariba obreo na američkoj teritoriji početkom XIX veka ako ne i nešto ranije i vrlo brzo je počeo da se koristi od strane belaca, u old-time folku, kasnije i u blugrasu u čiju je definiciju čak ušao. Naime, jedna od definicija blugras grupe kaže: Blugras bend je onaj koji u svom sastavu ima petožični bendžo sviran sa tri prsta Skragsovim stilom. Ponovo ću pomenuti i tamnoputog gitaristu Leslija Ridla, saradnika A.P. Kartera iz The Carter Family, koji je putovao sa Ezrom Karterom skupljajući usput stare folk pesme po Apalačkim planinama. Ponoviću i ovom prilikom svoju staru tezu o nastanku američke muzike. Dogodilo se to u trouglu čija hipotenuza prolazi kroz gradove  na Misisipiju Sent Luis (džez), Memfis (soul, R&B) i Nju Orleans (kejdžun, džez) i spoj dve katete koji se događa u Nešvilu (kolevka kantrija ali i najčešće ishodište muzike Apalačkih planina). Centar tog trougla je negde oko gradića Tupelo, rodnog mesta Elvisa Preslija, koji predstavlja otelotvorenje rokenrola, arhetipske američke muzike. Tu su se iz te primordijalne kaše različitih rasa, kultura i stilova izrodili svi žanrovi američke muzike, koja i ne postoji u drugom obliku nego kao popularna muzika. Uostalom, ništa logičnije nego da u prvoj zemlji demokratije i muzika bude izraz naroda a ne elite.

Swamp Dogg je pokušao, i u velikoj meri i uspeo da ovim albumom obuhvati sve žanrove i podžanrove te američke muzike, od blugrasa do soul balada sa svim onim što se nalazi između ta dva antipoda, s tim da je još dodatno promešao karte. Tako, čudoredni bluegrass obogaćuje seksualnim konotacijama (vidi „Mess Under That Dress“) koje su tom žanru sasvim neprimerene, ali je efekat isti kao kad staviš ljutu papriku u riblju čorbu. Nekome ne prija, ali je, sa druge strane, za sladokusce obavezno.

Posle te prve pesme, koja je muzički gledano čisti bluegrass, svaka sledeća ima sve manje veze sa tim žanrom, što ne znači da nema veze sa crnačkim doprinosom američkoj muzici. Swamp Dogg je samo jedan od mnogih koji ukazuje na tu činjenicu, s tim da je on talentovaniji i utemeljeniji od većine drugih koji to rade. Zato je slušalačko uživanje zagarantovano. Treba na kraju reći da naziv ovog albuma jasno upućuje na vezu ruralnog i urbanog povezivanjem Zapadne Virdžinije i Harlema u Njujorku. Ako bi ostali na geometrijskim terminima, mogli bismo da kažemo da jedna od tangenti koje dodiruju kružnicu upisanu u trougao Sent Luis – Nju Orleans – Nešvil koji sam pomenuo dobacuje do jednog od centara crnačke urbane muzike Harlema, prolazeći pri tom kroz Brill Building, zgradu u kojoj je napisana skoro cela američka pesmarica - „American Songbook“ (Swamp Dogg-ova posveta toj pesmarici na ovom albumu je pesma „This Is My Dream“) ali i kroz Filadelfiju (gde je nastao Philly Sound). Druga tangenta prolazi kroz Detroit (Motown), treća kroz Čikago (Chicago Blues) itd itd. Swamp Dogg je, dakle, ovim albumom demonstrirao crnački doprinos američkoj popularnoj muzici na vrlo ubedljiv i autorski zapažen način, bukvalno se poigravajući sa različitim žanrovima. Retka  je prilika imati pred sobom i bitan i kvalitetan album. Iskoristite je!

Ocena: 8.4/10

Charley Crockett - $10 Cowboy

Čarli se ne menja mnogo, ali svaki put mi se svidi ono što čujem. Kantri uostalom i nije poligon za eksperimentisanje već je pre utočište za dobre pesme, pa ko zna da takve napravi uspeva, ko ne zna otpada. Surova igra, ali tako mora i treba da bude. Neću da poredim, ali ni svako Džoni Kešova pesma nije bila najbolja na svetu, pa je još za života postao legenda. Ne kažem da će se to pod obavezno dogoditi i Čarli Kroketu, ali je čovek na dobrom putu. I ovaj album, kao i svaki prethodni, ima nekoliko pesama koje se izdvajaju, i često su to baš pesme koje imaju najviše pregleda. Takva je naslovna „$10 Cowboy“ koja ima standardni, kroketovski ritam koji tera noge da cupkaju ali i ona koju sam odabrao za mikstejp, „Hard Luck & Circumstances“. Ima i skrivenih favorita, na primer „Good at Loosing“. Svidelo mi se ovo poređenje Kroketa i Keša pa ću nastaviti u tom stilu. Poput Keša i Kroket ima isti „guilty pleasure“ – ubacivanje gudača u zvučnu sliku, za sada vrlo diskretno ko u pesmi „Gettin’ Tired Again“. Dobra osobina Čarlija Kroketa je njegova konstantnost. Ume da kroz ceo album održi visok kvalitet, pa slušaočeva pažnja protokom vremena ne opada, s tim što je ono što tu pažnju drži takozvana „mala promena“ – tempa, boje glasa, ritma, intonacije. Sasvim dovoljna da se naruši monotonija a da fluidnost ostane. Mada ovo svakako nije njegov najbolji album (to mesto je, po mom mišljenju, rezervisano za „Welcome To Hard Times“ iz 2020) $10 Cowboy je sasvim solidan reprezent njegovog rada.

Ocena: 8.3/10

Abiagail Lapell – Anniversary

Nove pesme Ebigejl Lapel imaju jaku dozu pompe i zvuče nekako svečano pa ne čudi što se novi album zove „Anniversary“ („Godišnjica“). Kanađanka je odavno na mom radaru (od drugog albuma “Hide Nor Hair” iz 2017.) tako da pratim njen konstantni napredak. Ovo je njen peti po redu album (plus jedan EP) koji će zasigurno dodatno učvrstiti njenu poziciju na indie sceni. Stilski, Ebigejl se polako ali sigurno pomera od folka ka folk roku, tako što se ona lično oslanja najviše na gitaru ali i na način pevanja, koji sve više postaje rokerski, bar u nekim pesmama. Tu pre svega mislim na pesme na kojima je prati kanadski folk rok bend „Great Lake Swimmers“ a to su „Count Me In“, „Flowers In My Hair“ ali i „Wait Up“ na kojoj nastupa solo.

Vokalni aranžmani većine drugih pesama su, opet, više vezani za njeno folk nasleđe. Mnogo je pažnje posvetila slaganju glasova, pa ko to voli neće biti razočaran. Takva je recimo naslovna pesma koja otvara album „Anniversary“, zatim „Rattlesnake“ i „Someone Like You“. Na kraju krajeva, pesme koje su izvedene u maniru singer-songwritera i one sa „Great Lake Swimmers“ se u suštini ne razlikuju puno, s tim što su ove sa bendom nešto „čvršće“. Slušaocu će posle preslušavanja biti jasno da se radi o vrlo dobrom do odličnom albumu. Ova razlika u oceni je isključivo stvar ličnih preferencija.

Ocena: 8.3/10

Kyshona – Legacy

Kad sam prvi put video ime „Kyshona“ pomislio sam da se radi o još jednoj pop „umetnici“ koja se okušava na polju komercijalnog R&B-ja ili repa ali nisam mogao da pomislim ništa pogrešnije od toga. Kišona (Armstrong) pre spada u društvo Rianon Gidens i Lejle Makale jer muzika koju izvodi pripada žanrovima soul, gospel i folk, ne nužno tim redosledom. Mada, kad sam malo bolje proučio njene odabrane saradnike koji učestvuju na ovoj ploči nametnuo mi se zaključak da se prevashodno radi o autorima bliskim gospelu i bluzu kao što su Niki Konli, Odesa Setls, Ruti Foster, Kris Pirs i Kelvin Armstrong a tu su i Elen Anđeliko i Morin Marfi, poznate sešn muzičarke iz Nešvila. Prva je multiinstrumentalistkinja, druga pevačica. Ipak, najpoznatije ime potpisano kao saradnik na albumu „Legacy“ je bluzer Keb’ Mo’ koji se pojavljuje na najslušanijoj pesmi „Carolina“ koju sam i ja odabrao za plejlistu DME #70. Dakle, jasne su vam muzičke koordinate u okviru kojih se kreće Kišona. Što se tekstova tiče, Kišona u njima preispituje svoje nasleđe – rasno, porodično, teritorijalno, spiritualno. To čini veoma ubedljivo, tako da verujem da bi njeni preci bili ponosni da mogu da je čuju. Posebno njen deda, koji je autor crkvene himne „Heaven Is a Beautiful Place“ koja se nalazi na ovoj ploči. Kako je Kišona Armstrong licencirani muzički terapeut (ma šta to bilo!) slušanje ove ploče može se shvatiti i kao terapija protiv vrlo česte bolesti današnjice – otuđenja. Ta bolest može da snađe svakog ko je izgubio vezu sa svojom prošlošću, sa svojom porodicom ali i sa etničkom grupom kojoj pripada. Zato album „Legacy“ i treba shvatiti kao lek koji se, srećom, može uzimati kad god vam duša želi!

Ocena: 8.2/10

Kamasi Washington – Fearless Movement

…Ono što se tek ponegde na albumu čuje je onaj njegov post postmodernistički kolažni pristup u kojem meša hor kineske armije sa „Fleš Gordon“ soundtrekom i sve to obmotano furioznim sax solo deonicama. Toga nema mnogo, ali zato ima mantričnih napeva etiopskih pravoslavnih sveštenika tako da je začudni, bolje reći „weird“ elemenat ipak prisutan…Zaključak bi mogao da bude da je džez muzika koji stvara Kamasi Vošington pre svega interesantna, što je za muziku koja je svoje zlatno doba prošla pre pedeset i kusur godina veliki kompliment. Ipak, ovaj album bih rangirao niže u poređenju sa dva njegova prethodna, pre svega zbog koketiranja sa pop zvukom u prvoj polovini ploče, što je, iako nije skroz neuspelo, ipak otupelo oštricu i znatno uobičajilo njegov aut(o)put.

Ocena: 8.1/10; kompletnu recenziju ovog začudnog albuma možete čitati OVDE

Ostali

Kaia Kater – Strange Medicine (indie folk, 8.3/10); Phosphorescent – Revelator (indie folk, 8.3/10); Lost Dog Street Band – Survived (country, 8.2/10); Lemoncello – Lemoncello (folk, 8.2/10); Pat Todd & The Rankoutsiders – Keepin’ Chaos At Bay (garage, 8.2/10); Judith Hill – Letters from a Black Widow (R&B, 8.2/10); Shabaka – Percieve Its Beauty, Acknowledge Its Grace (jazz, 8.1/10); Delaney Davidson – Out Of My Head (indie folk, 8.1/10); Ann Savoy – Another Heart (folk, 8.1/10); Terre Roche – Inner Adult (folk, 8.1/10); Jessica Pratt – Here In the Pitch (indie folk, 8.1/10); Willie Nelson – The Border (country, 8.0/10); Kelsey Waldon – There’s Always a Song (country, 8.0/10); Amigo The Devil – Yours Until The War Is Over (country, 8.0/10); Khruangbin – A La Sala (rock, 8.0/10); Emily Nenni – Drive & Cry (country, 8.0/10); Darin & Brooke Aldridge – Talk Of The Town (bluegrass, 7.9/10); Dana Gilespie – First Love (rock, 7.9/10); Tony Trischka – Earl Jam (bluegrass, 7.7/10); Jim White & Marisa Anderson – Swallowtail (alt folk, 7.5/10); Ana Egge – Sharing in the Spirit (folk, 7.4/10); Billie Eilish – Hit Me Hard And Soft (pop, 7.3/10); Ismay – Desert Pavement (folk, 7,2/10); Pearl Jam – Dark matter (rock, 7.2/10)

Taylor Swift – Tortured Poets Department (7.0/10)

Katarina Pejak – Pearls on a String ( 8.3/10)

---

Domaća izdanja:

Gordan – Gordan

Posle prvog preslušavanja albuma „Gordan“ ne znam šta da mislim. Sasvim nova grupa (ovo im je drugi album) koju čine Srpkinja, Austrijanac i Nemac svira muziku sa Balkana u skroz tradicionalnim aranžmanima kad se radi o vokalu, i skroz netradicionalnim kad se radi o instrumentalnoj pratnji. To što su te pesme zapadnjačkim ušima čudne i originalne nama Balkancima ne znači ništa – mi te stvari slušamo od kako smo došli na ovaj svet, po saborima, svadbama, sahranama i opštenarodnim veseljima. Zato ne mogu prema ovoj muzici da imam odnos prosečnog zapadnjačkog slušaoca, niti da pojmim šta on tačno oseća pri slušanju. Ja je osećam kao duboko konzervativnu muziku koja oživljava patrijarhalne narative bez ikakvog ironijskog odmaka, što bi rekli, jedan kroz jedan, bar kad se radi o pevanju. Instrumentalna pratnja je, opet, vrlo neuobičajena za srpske izvorne narodne pesme, mada je sasvim u drugom planu zahvaljujući snazi i sugestivnosti glasa Svetlane Spajić.

Bez sumnje ključna članica grupe, da se ne naljute Andi Šteher (bubanj) i Gvido Mebius (razni zvuci), je svakako Svetlana Spajić, po obrazovanju filolog, po vokaciji pevačica srpske tradicionalne muzike, pedagog, kulturni aktivista i prevodilac. Učestvovala je u umetničkim projektima Marine Abramović i Roberta Vilsona. Brojne su grupe u kojima je pevala, između ostalih „Paganke“, „Moba“, „Drina“, „Žegar živi“, „The Cyclist Conspiracy“. Bavila se i sakupljačkim radom na terenu, učeći od starih izvođača tradicionalne muzike.

U grupi „Gordan“, koja je kao što rekoh međunarodnog karaktera, nastavila je da se bavi onim čime se bavi od 1993., dakle preko trideset godina. Mada neke od pesama imaju nazive na engleskom jeziku, sve su to,  kako se nekad govorilo, izvorne narodne pesme, ili autorske pesme rađene u tom duhu. Jedina novokomponovana pesma na albumu, „Ne spominji oči plave“, je delo Mileta Basa (Miodrag M. Ilić) koji je napisao muziku i Milenka Jakšića pisca teksta. Mile Bas je poznat po svojoj grupi „Južni vetar“ koja je harala regionom tokom osamdesetih godina prošlog veka sa pevačicama i pevačima kao što su Dragana Mirković, Šemsa Suljaković, Mile Kitić, Kemal Malovčić… Naravno da je deo svega toga bio i originalni izvođač pesme „Ne Spominji oči plave“ Sinan Sakić ali se Svetlana Spajić svojim načinom pevanja oštro distancirala od originala tako što je Sinanovo nazalno orijentalno pevanje zamenila svojim odsečnim, može se reći i strogim tradicionalnim stilom. I muzička pratnja u Spajićkinoj verziji je drastično drugačija – čuje se Šteherov bubanj i čuju se zvuci koje proizvodi Mebijus koji nimalo ne asociraju na harmoniku koja dominira originalom. Još dve pesme po podacima koji su mi bili dostupni su autorske (“Selo moje” i “O Nikola”, kao autori su potpisani  članovi grupe) ali su vokalne deonice rađene striktno po kanonima izvornih srpskih narodnih pesama. Ostale su izvorne. Interesantno je uglazbljivanje narodne pesme postkosovskog ciklusa „Kako planinkinja vila zavadi dva brata Jakšića“ koja je pisana u desetercu a otpevana u maniru pravoslavnog crkvenog pojanja s tim što se intenzitet izvođenja Spajićeve pojačava kako se pesma bliži svojoj kulminaciji. Druga pesme pisana u desetercu je „Krajiška kontra“ koja je otpevana mnogo ravnije, gde sa tekstom koji govori o kultu oružja u Krajini. Još jedna krajiška pesma se nalazi na albumu i to „Zvoni zvonce čoban tera ovce“ (ili „The Bell is Buzzing“, kako je preveden naslov).

„Barabinska“ koja otvara album je još jedna pesma iz BiH, iz regiona Ozren planine, koja je, koliko sam uspeo da shvatim, jedna vrsta bećarca, kod kojih se na poznatu melodiju dodaje tekst po želji i mogućnosti izvođača, koji ga često smišlja na licu mesta. U ovoj, „Gordan“ verziji pesma počinje ovako „Evo mene i do mene moga, oj pogin’o bi jedan za drugoga…“. I na kraju jedna sa juga – goranska/makedonska/srpska narodna pesma „Navali se Šar planina“ koja je u Srbiji sedamdesetih godina prošlog veka bila veliki hit, naročito na svadbama u izvođenju Nenada Jovanovića (1973) i Bore Spužića Kvake (1975). U Makedoniji pesmu je pevao Stevče Stojkovski. Kvakina verzija mi je za nijansu draža od ove druge dve pomenute, ali i verzija Svetlane Spajić ne zaostaje mnogo. Bubanj je taj koji njenu verziju jasno povezuje sa prethodnim, čak se buka u pozadini koju proizvodi Mebijus sasvim lepo uklapa.

Na kraju, može se slobodno reći da ovaj spoj tradicionalnog i modernog može da prođe, jer moderno je ipak strogo u funkciji tradicionalnog. Narativ je tradicionalan, pevanje Svetlane Spajić je tradicionalno, čak je i bubanj Andi Štehera pretežno tradicionalan. Ono što je moderno to su zvuci koje proizvodi Gvido Mebijus, ali taj moderni aspekt, moram da priznam, nisam ni primetio pri prvom slušanju, toliko su ovi drugi aspekti angažovali moju pažnju. To je u stvari velika pohvala za Svetlanu Spajić koja je snagom svoje ličnosti i svog glasa u potpunosti ukrala šou svojim kolegama – saradnicima. Pohvale idu i za Glitterbeat Records Krisa Ekmana koji je prepoznao kvalitet „Gordana“ i dao im šansu koju apsolutno zaslužuju.

Ocena: 8.6/10

-------------------

World’s Okeyest Pianist Petar Ćulibrk – Sail Away

Drugi album „Svetskog naj okej pijaniste“ Petra Ćulibrka nastavlja tamo gde je prvi stao – nastavlja sa utvrđivanjem njegove čvrste pozicije pri samom vrhu domaćih džez klavirista. Ono što sam napisao za njegov prvi album (OVDE) važi i dalje, s tim što ovaj tu-i-tamo izlazi iz manira evropskog džeza. Drugim rečima, negde iza ugla pomalja se „swing“ (P’doobah Blues) gde je to „P’doobah“ onomatopeja sving ritmičkog paterna, a nije daleko ni „Legacy“ na kojoj saksofon svira Oliver Potočnik koji me je podsetio na duvačke linije Big benda Kaunta Bejzija, mada Ćulibrk u jednom intervjuu navodi Koltrejna kao inspiraciju za tu pesmu, ali i Koltrejn je uzeo ponešto od Bejzija. Uostalom, poslušajte legendarni album „Atomic Basie“ Bejzijevog big benda pa prosudite sami. Izdvaja se i pesma „Dance Class“ koju Ćulibrk izvodi sa basistom Zvonimirom Šestakom koja organski povezuje muziku i ples i to kroz kubansku salsu, omiljenu nastavnu jedinicu svih škola plesa…

Ocena 8.6/10; kompletnu recenziju ovog albuma možete čitati OVDE

----------

Amnasti – It Took Me So Long

….Bio sam radoznao da čujem kako Ana zvuči u novom muzičkom okruženju u čijem je kreiranju bitno učestvovao i neko drugi. Taj drugi nije bilo ko – taj drugi je Marko Nastić, čuveni producent i tehno DJ koji se bavi elektronskom muzikom. Odmah mogu da kažem, kao neko ko se ne razume mnogo u elektronsku muziku ali i neko kome nije prvi put da mu se elektronska muzika svidi, da je saradnja bila plodonosna. Kako to? Tako što je došlo da sažimanja telesnog i duhovnog – repetitivnost ali i nepredvidljivost Nastićeve muzičke podloge označava telesno, a melodije pevanja i tekstovi Ane Ćurčin ono duhovno u toj kombinaciji. A kad se zadovolji i telo i duša cilj je postignut a to je mir kao ravnoteža. Kad govorim o telesnom ne mislim pri tom o trci za bitovima u minutu, jer ne radi se ovde o tome, već o telesnim damarima i pulsacijama organizma čija su transkripcija zvuci koje čujemo koji su delo Marka Nastića. Da bi ovakvo delo nastalo neophodna je transcendentalna povezanost kreatora a ta magija se očigledno dogodila. Stvaranje magije je bilo proces koji je trajao (možda zato naslov „It Took Me So Long“), jer Ana i Marko su album dugo pripremali, verovatno i zbog paralelnog rada na sopstvenim karijerama…

Kompletnu recenziju albuma, sa ocenom 8.5/10, možete čitati OVDE

They Drive By Night – Pomračenje

Da voze – voze! Da noću voze – i to je tačno! Jer koncerti se dešavaju uglavnom noću. Kombinacija stoner roka i srpskog novog talasa koju sviraju They Drive By Night morala bi ovde da nađe svoju publiku, što im od srca želim. Naravno da se nisam naprasno zaljubio ni u stoner rok ni u srpski novi talas, nego poznajem Ivu Kuzmanović (čak mi jedna njena slika visi iznad kanabea) i Vladu Milićevića (basistu bendova Stray Dogga i Oxajo) pa sam im naklonjen do pristrasnosti. Verujem da će jednog dana i njih početi da nerviraju moje recenzije (kao što sumnjam da nerviraju većinu domaćih muzičara o kojima pišem) ali još oni nisu stigli do tog stepena popularnosti pa će im verujem prijati čitanje, posebno što ću se truditi da budem krajnje pozitivan. Ipak, uz svo uvažavanje meni dragih ljudi iz benda „They Drive By Night“, ključni čovek za bend je Nemanja Nikolić, vizuelni umetnik, gitarista i kompozitor. Treba pomenuti i Nemanjinog brata Bojana Nikolića, drugog gitaristu i Pavla Popova, multiinstrumentalistu, ovde u ulozi bubnjara, koji svako na svoj način doprinose zvučnoj slici.

Bend je nastao u okviru umetničkog kolektiva U10 kome pripadaju Nemanja i Iva i donedavna članica Marija Šević, i oni su činili nukleus benda kome su se priključili muzičari po vokaciji Vlada, Pavle i Bojan. Od slikara se svakako očekuje insistiranje na vizuelnom identitetu pa to i dobijamo preko omota albuma i video spotova koji slede film-noir estetiku. Čak je i ime grupa dobila po filmu “They Drive By Night“ Raula Volša, jednog od klasika (sub)žanra. Ako muziku delimo na „tvrdu“ i „meku“ (najšira moguća podela) muzika TDBN svakako spada u tvrdu, s tim što uzore koje Nemanja navodi (Iggy & The Stooges, Black Sabbath, Velvet Underground, Nirvana, bristolska scena…) ne prepoznajemo na prvu loptu u njihovoj muzici. Više mi to zvuči kao kombinacija stoner roka sa elementima psihodelije i ex-Yu novog talasa a to bi mogla da bude i dobitna kombinacija bar koliko ja poznajem našu muzičku scenu. Što se tiče pesama, ima ih osam, od kojih je jedna obrada Blajnd Lemon Džefersonovog klasičnog bluza „See That My Grave Is Kept Clean“, koja se sasvim lepo uklapa u originalni materijal grupe. „Frankenštajn“ će verovatno biti koncertni favorit jer ima upamtljiv gitarski rif a ima čak i refren. Pet od ostalih šest pesama su sličnog ugođaja a kad bih morao izdvojio bih „Nikad nismo imali šanse“ i „Zid“ a ta šesta, „Propast sveta“, koja pomalo odudara, rabi etno motive iako prilično diskretno tako da se i ona sasvim dobro uklapa u zvučnu sliku albuma. Ukupan utisak je vrlo povoljan naročito ako se ima u vidu da je ovo njihov debitantski album pa ima još prostora za napredak

Ocena: 8.2/10

Klotljudi – MODA/МОДА

Znate da muzika koju sviraju Klotljudi nije ona koja bi se meni mogla svideti (bar u ovoj životnoj dobi) ali ću ipak napisati nekoliko rečenica o njihovom novom albumu „Moda/Мода“. Razlog je jednostavan – to je jedini „politički“ bend na ovoj učmaloj ideološki amorfnoj sceni, bar kad se radi o centru i levom krilu političkog spektra. Desnica se još koliko-toliko drži preko Beogradskog sindikata i sličnih bendova, ali i religiozno-mističkih bendova poput vaskrslih Bjesova. Na ovoj drugoj strani je usamljeni Marčelo (koga su mogli pozvati u ProGlas, zaslužio je) i kako mi se čini niko drugi. Zato pojava lika koji se u ovom trenutku zove  Ilija Uzelac (čini mi se da se na prošlom albumu zvao nekako drugačije?!?) mora da se pozdravi od „homo politicusa“ mojih gabarita. Čak i da Uzelac, Hajduković, Mijailović i Bulatović provociraju radi provokacije same, treba pozdraviti jer je stavljanje glave u torbu tog tipa (vidi pesmu „Albanija“ koja je izdata kao singl i ne nalazi se na albumu) dokaz neizmerne hrabrosti i snažnog karaktera. Uostalom, provokacija ne da je u duhu rokenrola nego bez nje isti i ne postoji. Zato je u pravu Daniel Kovač kada kaže da su Klotljudi jedini beogradski rokenrol bend koji postoji u ovom trenutku. Da nije lako slušljiva ova muzika čoveku poput mene – verujte da nije! Ali, da je ipak treba čuti i podržati, treba!

Ocena: 8.0/10