Za „Lives Outgrown“ se ne može reći da je tuga preovlađujuće osećanje koje ostaje posle preslušavanja. Ima tuge, što je sasvim logično, jer kako je to u svom romanu „Elizabet Finč“ pomenuo engleski pisac Džulijan Barns, slavni Gete je na samrtnoj postelji rekao, citiram po sećanju, da je u svom dugom i sadržajnom životu pravu sreću doživeo tek petnaestak minuta (kad se saberu svi ti trenuci sreće). Dakle, sreća je retka da ne kažem izuzetna stvar i pri tom efemerna, dok je tuga češća i duže nas drži, pa nije čudo što je češća tema u pesmama. To je opet Barns lepše definisao u istoj knjizi navodeći Mocartovu dilemu: da li je život lep ali tužan, ili tužan ali lep? Dilema je razrešena prostom konstatacijom: život je lep i tačka. Baš tu lepotu života (sa svim usponima i padovima koji ga prate i koji ga na kraju krajeva čine) pokušala je Bet Gibons da pretoči u muziku. Najvažnije sredstvo kojim se koristila da nam dočara lepotu života su glasovi. Njen pre svih, ali i ono što kolokvijalno nazivamo „prateći vokali“ mada oni na „Lives Outgrown“ često preuzimaju glavnu ulogu. Oni su ti koji albumu daju tu „nebesku“ atmosferu. Instrumenti koje je Bet Gibons koristila više pripadaju simfonijskom orkestru nego rok bendu pa zato možda taj moj utisak da se radi o ploči savremene klasične muzike.

Ne verujem da je rok kritičar „Gardijana“ koji je pisao recenziju albuma „Lives Outgrown“ slušao mnogo klasike, jer da jeste ne bi pisao o bodidlijevskim već o hačaturijanskim bubnjevima kao uzoru za bubnjara Lija Harisa (takođe iz grupe Talk Talk) koji je svirao na albumu. Bubnjevi su prilično zastupljeni na ovom albumu, ali način sviranja ne donosi „groove“ u tu muziku sa kojom su bubnjevi u sadejstvu. Sasvim suprotno, način njihovog sviranja iznosi tenziju svakodnevnog života u prvi plan što je naročito izraženo u pojedinim pesmama, gde je ta tenzija dominantna i potpuno „pokriva“ ljudsku jedinku koja postaje njen objekat. U prevodu, tenzija se bavi nama a ne mi tenzijom.

Teme kojima se bavi Gibons su mahom teške i depresivne, dakle životne. Rastanak od voljenih, menopauza, smrt. Počinje od dnevno promenjivih raspoloženja menopauze (Tell Me Who You Are Today), preko meditacija o smrti i svrsi postojanja (Floating On A Moment; Burden Of Life), o ljubavi kao pokretačkoj sili života (Lost Changes), o uništenoj životnoj sredini koja se neće oporaviti (Rewind), o neminovnosti propasti veze koja mnogo znači (Reaching Out), o ovulaciji koja se nije dogodila (Oceans), o ličnim izborima baziranim na lažnim uvidima i preispitivanju tih izbora dok stvari ne odu predaleko (For Sale, Beyond The Sun) do prolaznosti života i ljubavi koja se priziva iz podsvesti (Whispering Love).

Muzika Bet Gibons sa albuma „Lives Outgrown“ je onomatopeja života kao takvog sa naglaskom na proces starenja. U tom procesu koji je neizbežan i neumoljiv javljaju se razmišljanja na sve ove teme o kojima Bet Gibons govori, i o smislu života uopšte. U određenim godinama, a Bet se bliži šezdesetoj, sasvim je uobičajeno baviti se rekapitulacijom pređenog životnog puta i razmišljanjima o prolaznosti i smrti, kao i ostavštini, materijalnoj i nematerijalnoj (kako će me potomstvo pamtiti i koliko dugo će me pamtiti). Obično se kaže da čovek živi onoliko koliko živi sećanje na njega, što  kod običnih smrtnika znači dok je živa poslednja osoba koja se preminulog seća, ali, kod onih koji su za sobom ostavili delo trajne vrednosti, taj život posle života je mnogo duži. Nekad se proteže na vekove pa i milenijume. Svaka osoba koja se bavi umetnošću se nada da je njeno delo to koje će preživeti kroz generacije ali niko od njih ne zna da li je u tome uspeo. Ostaje im da se potrude što bolje mogu. Bet Gibons se ovim albumom baš potrudila da poradi na tom problemu. Snimila je album koji će možda nadživeti i nju i ljudsko sećanje na nju. Da li će to tako i biti, to mi, pripadnici ove generacije, nikada nećemo saznati.

Ocena: 8.6/10