Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (30)

05 novembar 2018
Author :   Srđan Strajnić

24.09.2018 – 31.10.2018

Preslušao sam i ocenio trideset tri albuma - prosečna ocena je 7,45. Ovoga puta sam u mikstejp, koji možete slušati ako kliknete play na dnu ove stranice, stavio i jednu domaću pesmu – nisam uspeo da odolim klavirskoj kompilaciji “Piano Sky” (opširnije o njoj možete čitati OVDE). Ovde ćete naći šest prilično opširnih prikaza albuma i tri ranije objavljene recenzije. Neki od njih će se naći pri vrhu moje godišnje liste.

Paul McCartney – Egypt Station

Poznato je da nisam preveliki obožavalac njegove matične grupe, možete onda misliti šta mislim o njegovoj solo karijeri. Ipak, mora se priznati da je on taj koji je u Bitlse unosio pop senzibilitet pišući pesme koje su postale „evergreen“, da pomenem samo neke: “Love Me Do”, “Michelle”, “Eight Days A Week”, “Hey Jude”, “Yesterday”, “Yellow Submarine”, “Get Back”. Sviđala mi se i jedna manje poznata, kantroidna “Your Mother Shoud Know” sa LP-ja Magical Mystery Tour. Iz njegove post-Beatles karijere za mene je jedino relevantan album njegove grupe Wings Band On TheRun sa koga sam najviše voleo pesmu “Let Me Roll It”. Sve ostalo je prošlo pored mene ni ne okrznuvši me. Lažem, pevušio sam svojevremeno onaj prilično ljigavi megahit “Mull Of Kintyre”. Što je najgore, većinu tih njegovih solo albuma sam preslušao, ali i instantno zaboravljao čim se preslušavanje završilo. Krivac sam možda ja, a možda, usudiću se da kažem, i Sir Paull lično. Pesme su jednostavno slabije nego one iz vremena Bitlsa. Isti je to, vrlo prepoznatljiv stil, ali nema one energije i nema onog podvlačenja pod kožu. Čuješ, kažeš „dobro je“ i zaboraviš. Ovaj album nije izuzetak. OK je, pesme se daju preslušati, da se prepoznati sijaset poznatih sklopova, čuju se melodije koje asociraju na Bitlse (pa smišljao ih je jedan od dvojice ključnih ljudi) ali one energije nema pa nema. Ne treba ipak biti previše strog u proceni – treba imati u vidu da Paul McCartney ima punih 76 godina. O kakvoj energiji mi pričamo kad čovek dođe u te godine. U stvari, treba mu odati priznanje što je u poznim godinama i dalje aktivan i kreativan. (6.2/10)

Dan Stuart – The Unfortunate Demise of Marlowe Billings

Poslednji nastavak trilogije koju čine albumi The Deliverance of Marlowe Billings (2012), Marlowe’s Revenge (2016) i ovaj o kome pišem, The Unfortunate Demise of Marlowe Billings (2018). Dan je izjavio da posle ovoga neće više snimati albume. Biće, kaže, novog materijala, ali ne u formi albuma. Kaže, tu formu je vreme prevazišlo. Šteta, jer album kao forma dozvoljava umetniku da da zaokruženi iskaz jer mu daje dovoljno prostora i vremena. Doduše, zaokruživši ovu poluautobiografsku trilogiju verovatno je rekao sve što ima da kaže – do daljnjeg.

Dan Stuart je, iako kao ličnost vrlo povučen, muzički vrlo dominantan. S kim god da svira, uvek će biti sasvim prepoznatljiva njegova muzika. Na prvom albumu trilogije sarađivao je sa italijanskim genijem Antoniom Gramentierijem i njegovom grupom Sacri Cuori (Sveta srca), na drugom delu sa meksičkom indi rok grupom TwinTones, na trećem delu sa Danny Amisom iz Los Straitjackets, ali uvek je on taj koji dominira, a njegov glas i struktura pesama priziva sećanja na Green on Red, najbolju nepoznatu grupu svih vremena. Trilogija je snimana u rasponu od šest godina koje su prolazile što na evropskim turnejama, što boravkom kod kuće, u Meksiku, pa je i izbor pomenutih saradnika, koliko god bio promišljen, dosta zavisio od njihove trenutne dostupnosti ili blizine.Našli su se na pravom mestu u pravo vreme - Gramentieri ga je sa svojim bendom pratio na nastupima u Evropi a druga dva saradnika su mu komšije iz Meksika. Posle preslušavanja materijala nikako se ne bi moglo reći da su te saradnje iznuđene, pre bi sa reklo da ih je sam Bog spojio. Razlike između ta tri Danova saradnika nisu dozvolile da muzika bude monotona – svaki od albuma ima svoj zvuk, a povezuje ih Danov glas i Danove pesme. Stuart je na pitanje ko je Marlowe Billings, da li je to u stvari on, to na neki način potvrdio. Rekao je otprilike: ono što je Henry Chinaski za Bukowskog to je Marlowe Billings za mene. Način da preko tog fiktivnog lika lakše kažem neke neprijatne stvari, način da se sakrijem iz lika.

Naravno da mi se, kao velikom fanu Green on Red, sviđaju sva tri dela trilogije, teško mi je da izdvojim jednu kao najbolju. To i nema potrebe raditi - svaka ima svoje draži. Ovaj poslednji ima nekoliko izuzetno dragih mi pesama. Već prva, “March 5, 1961”, što datum Danovog rođendana, razvejava i trunku sumnje da li se radi o autobiografskom iskazu. Suptilne, skoro rajkuderovske gitare bolje od ičega daju nostalgičnu notu. “Last Century Blues” „vuče“ na Dylana, što znači da mi se sviđa. I da sadrži 4:11 minuta tišine, “TheDay William Holden Died” bi mi se samo zbog naslova svideo, ali muzike u njoj i te kako ima, i to dobre. Još bolja je priča koja se događa dvadeset godina posle Danovog rođenja, 1981, na dan kada je umro slavni holivudski glumac. Izgleda da album opisuje Dan Stuartov životni put – naslovi koji su poređani jedan za drugim pretpostavljam da govore o njegovom braku (“You Were the Flower, “Why I Ever Married You”, “The Joke’s On Me”), nekoliko sledećih o smrti (My Final Hour, The Disappeared, In Transit) ali najlepša pesma je ostavljena za kraj. Odnos očeva i sinova.

U dirljivoj “Upon a Father’sDeath” govori o odnosu sa svojim ocem, ali i sa svojim sinom. „…Nikada nije razumeo moje bavljenje muzikom, govorio je svojim prijateljima da mu je sin zabavljač…možda je i bio u pravu., to je ono što sam – klovn.“ „Da li ga volim…mislim da da! Je li to važno? Da li treba da volimo svoje roditelje? Znam da on mene voli – to je važno! Ovim izjavama je ušao na teren mog omiljenog filozofa amatera Zorić Zorana (kolege sa studija) koji me je u to vreme zabezeknuo tvrdnjom da deca ne vole svoje roditelje, za razliku od roditelja koji bezrezervno vole svoju decu. Zorić je govorio otprilike isto što i Dan – deci su roditelji dragi, znaju da treba da ih vole jer ovi vole njih i čine sve za njih, ali imaju svoj životni put i svoja stremljenja koja su retko u saglasnosti sa roditeljskim očekivanjima pa im postaju balast. Tek kad zauvek odu, deca shvataju da ni od koga više nikad neće imati takvu podršku kao što su je imali od roditelja. Vrlo lepa pesma, ovo Danovo sećanje na preminulog oca. Toliko lepa, da će ovu ploču ubaciti u mojih top 20 ove godine.(8.1/10)

Alejandro Escovedo with Don Antonio – The Crossing

Evo ponovo Don Antonia Gramentieri-ja u priči o albumu još jednog južnjaka - Alejandra Escoveda. Album se bavi danas vrlo aktuelnom temom, migrantima – dok se kolona migranata iz centralne Amerike kreće ka granicama Sjedinjenih Američkih Država a Trump šalje vojsku da ih dočeka. Tema je za Escoveda mnogo više nego komentarisanje pisanja dnevnih novina – njegovo rodno mesto jeste San Antonio, Texas, ali je isto tako i sin migranata iz Meksika. Dakle, zna o čemu priča. Osnovni problem migranata (i njihovih potomaka u novoj sredini) je ono što je moj prijatelj,u ovom slučaju pravi, diplomiranifilozof koji objavljuje pod kodnim imenom „Aceton“ nazvao „Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice“. Dakle, ako ste pravilno protumačili pročitano, znate da „melting pot“ doktrina ne daje rezultate ni u USA ni drugde. Zato Escoveda, rođenog u USA, i dalje muče iste muke kao migranta koji je juče prešao famozni Trumpov zid. Zato Escoveda opseda ova tema. I on je kao glavnog muzičkog saradnika angažovao Antonia Gramentieri-ja, rođenog Italijana koga nacionalna pripadnost ne sprečava da „razume“ amerikanu bolje od ogromne većine Amerikanaca. Da nije tako, ne bi ga za saradnika uzeo nekoliko godina ranije i Dan Stuart (o tome ste čitali u prikazu iznad ovoga).

Dakle, ovaj dvojac je stvorio muzičku celinu koja se slobodno može smatrati umetničkim delom. Od „Andare“ (Idemo) do „The Crossing“ (Prelazak) ispričana je priča o tom „nemogućem“ prelasku ulice – prelasku iz jedne zemlje u drugu, iz jedne kulture u drugu, iz jednog jezika u drugi, iz jednog mentaliteta u drugi. Kako se uklopiti a ne odreći se sebe? To pitanje još niko nije rešio, pa neće ni Escovedo i Gramentieri. Ono što Escovedo i Gramentieri jesu uradili, to je amalgamizacija muzike te „dve strane ulice“. Amalgam nije jedinjenje gde se komponente hemijski sjedinjuju (nije, dakle, melting pot), amalgam je smeša u kojoj su osnovni sastojci u bliskom kontaktu ali ne i hemijski sjedinjeni. Američki rok i latino-princip su ovde u savršenom skladu. Najuočljiviji, banalni primeri tog sklada su sami naslovi pesama sa smenjivanjem engleskog i španskog jezika,ali je bolji primer muzički sadržaj. U njemu se oseća prisustvo latino melodijskih linija „nakalemljenih“ na rok osnovu (“Cherry Blossom Rain”, na primer) ili instrumentalnih pasaža čije je poreklo južno od reke Rio Grande, kao u meni najdražoj pesmi na albumu, “Something Blue”. Čini mi se da u njoj, u velikom finalu koji počinje na 2:48, čujem tu kolonu izbeglica iz Centralne Amerike. Proverio sam, samo mi se čini! Ipak, smatram da ni to što mi se tako nešto čini nije slučajno. „Krivac“ je Antonio Gramentieri, u čijoj se muzici, ma kog žanra bila, čuje taj Latino zvuk koji potiče sa Mediterana. I treba da se čuje. Nije li Mediteran kolevka ove naše civilizacije!(8.1/10)

Andrew Combs – 5 Covers & a Song EP

Već sam dosadan sa protežiranjem Andrew Combsa – manje uporni od mene bi odavno odustali. Očigledno mu fali harizma, ili tako nešto, kad pored ovakvih radova, i dalje ostaje potpuno nepoznat van „americana“ krugova. Ovaj EP se, kao što naslov kaže, sastoji od 5 obrada i jednog originala, koji može bez blama da stoji pored njih. Da ih nabrojimo: “4x10” je pesma Loudon Wainwrighta III, “Reptilia” je kao što znate pesma od The Strokes, “You and Whose Army?” je Radiohead, što je prilično iznenađujući izbor, “Don’t Tell Your Friends About Me” je pesma meni nepoznatog Blake Millsa, “I Envy the Wind” je pesma meni vrlo poznate Lucinde Williams, a “Expectations” je jedini Combsov original. Favorit mi je, bez daljnjeg, pesma Lucinde Williams koja je otpevana na posebno emotivan način, uz aranžman koji joj savršeno pristaje. I njegova pesma mi se sviđa jer podseća na zlatno doba pop-roka sa kantri začinima - na sedamdesete godine. To je jedan od problema Andrew-a Combsa – na svakoj ploči je po jedna do dve izuzetne pesme, ostale su prosek. Ovde je ta jedna u društvu provereno dobrih pesama drugih autora. Ali, što kaže naš narod, “ lako je tuđim kur.em gloginje mlatiti”, videćemo na sledećem albumu da li je prevazišao taj „sindrom jedne dobre pesme“. (8.1/10)

Greta Van Fleet – Anthem of the Peaceful Army

Kad sam počeo da slušam ovu ploču osećao sam se kao putnik kroz vreme koji iz vremenske kapsule izlazi pedeset godina pre, u 1968 godinu i upada pravo na prvu probu benda koji se zove Led Zeppelin. Probu sa koje nijedna pesma neće ući u stalni repertoar. Sve je tu, i Plantov vokal, i Page-ova gitara, i John Paul Jonesov bas (nema njegovih klavijatura) i naročito bubnjevi Johna Bonhama (prilično ga je dobro skinuo bubnjar Grete) ali ipak je sve to bez srca i bez muda. U stvari, možda i nije baš tako! Da se Greta Van Fleet te 1968. pojavila sa ovim pesmama u ovom izvođenju verujem da bi „prošla“. Ne bi bila velika kao Cepelini jer pesme nisu toliko dobre, ali bi sigurno napravila karijeru. Kao što je pravi i danas – njihova najslušanija pesma na Spotifyju ima 32 miliona slušanja(za poređenje, najslušanija Cepelin pesma ima 247 miliona).

Njihov problem je u tome što su previše verna kopija grupe Led Zeppelin. Pesme imaju istu strukturu, vokal ima istu boju, bubnjevi zvuče skoro isto (što je u stvari veliki kompliment), bas ima istu ulogu, jedino je gitara prilično daleko od Plantove raznovrsnosti. Pitanje „zašto postoji ova grupa“ ostaje u krugu kritičara, publika nije tako stroga. Izgleda da joj nedostaju nove pesme u maniru voljenih Cepelina. Pa makar bile i mnogo gore. Što se mene lično tiče – jedva sam izdržao preslušavanje ove ploče. Posle pedeset minuta slušanja (toliko traje ploča) jedva sam odabrao pesmu za kompilaciju po kriterijumu da bude što manje slična Cepelinima. Takve u stvari nema. Plantu se grupa sviđa – kaže da su to Cepelini iz vremena prvog albuma, a pevač mu liči na nekoga koga dobro poznaje (hehe). Ipak, sudeći po njihovom plasmanu na Billboardovoj top listi, mladima je trebao jedan ovakav bend baš sada. Ja bih se ipak držao proverenih vrednosti. (5.0/10)

Kurt Vile – Bottle It In

Polako dižem ruke od Kurta Vile-a. Na ovom albumu je daleko bolje fokusiran nego inače, ali ovoga puta nedostaju čak i oni fragmenti melodija koji su postojali u slobodnim formama koje smo nazivali pesmama sa ranijih albuma. Teško mi je izdvojiti neku pesmu za mesečnu kompilaciju – na prvo slušanje najviše mi je privukao pažnju onaj prosti rokenrol srednjeg tempa “Rollin with the Flow”. Da je remek-delo – nije! Daleko od toga, ali je bar dopadljiva pesma u svojoj jednostavnosti (naknadno dopisano: sad vidim da je Charlie Rich cover, što nije baš pohvalno za Vilea!). Ima nekoliko pesama dužine 8-10 minuta koje su repetitivnog karaktera, čiji je zajednički imenitelj dosada koja slušaoca obuzima relativno brzo – čim primeti da se u pesmi ništa zanimljivo ne događa. Kad ga uporedimo sa njegovim drugarom Adamom Granducielom iz War on Drugs, ovaj drugi je u izrazitoj prednosti. Istina je da i on ume da bude dosadan u svojoj monumentalnosti, ali njegove pesme su prave male simfonije u poređenju sa skicama Kurta Vilea. Ljut sam na njega, jer je bio moja uzdanica, pa će i ocena biti manja nego što ovaj ne toliko loš album zaslužuje. Gore je kad te izneveri neko koga voliš, nego kada to uradi neko do koga ti nije stalo! (6.8/10)

Marc Ribot – Songs of Resistance 1942-2018

Davno nisam čuo bolji početak nekog albuma. Prva pesma, “We Are The Soldiers In TheArmy”, počinje klaustrofobičnim zvucima saksofona i vokalom Fay Victor, pevačice sa Trinidada i Tobaga, sličnim onom koji se čuje u završnoj sceni filma Warriors Waltera Hilla kada glavni negativac polako kruži kolima i doziva „warriors, warriors…“… nastavak recenzije (sa ocenom 8.1 od mogućih 10)pročitajte OVDE

Paul Cherry – Flavour (8.0/10)

Ko je sad pa taj, pitaćete se vi! Priznajem, ni sam nisam imao pojma da Paul Cherry egzistira na ovome svetu dok nisam video spisak učesnika ovogodišnjeg Americana Night Festivala, koji se održava u Beogradu, s pauzom prošle godine evo već petu godinu… nastavite OVDE

Igralom – Sunovrat

Prvo što čovek pomisli kada nekoliko puta presluša novi album grupe Igralom je da je u pitanju nesporno kvalitetno ostvarenje… celu recenziju, uz ocenu 8.0, pročitajte OVDE a recenziju Dragane Erjavšek verovatno ste već čitali OVDE.

Evo i ostalih preslušanih, koji nisu imali sreće da dobiju recenziju, što ne znači da neki od njih nisu bolji od nekih recenziranih albuma:

Ana Calvi– Hunter (8.0/10); Anna Burch – Quit The Curse (7.4/10); Black Belt Eagle Scout – Mother of My Children (7.4/10); Buckley - Las Cruces (8.0/10); Idles – Joy As An Act Of Resistance (7.2/10); Israel Nash – Lifted (8.0/10); Jason Eady – I Travel On (7.0/10); Kathy Mattea – Pretty Bird (7.2/10); Kieran Kane &Rayna Gellert – TheLedges (8.0/10); Lola Kirke – Heart Head West (7.0/10); Lorraine Jordan and Carolina Road – True Grass Again (5.6/10); Lucero – Among the Ghosts (8.0/10); Matt Costa – Santa Rosa Fangs (6.4/10); Natalia Lafourcade – Musas, Vol.2 (8.0/10); Our Girl – Stronger Today (7.4/10); Patricia Vonne – Top of the Mountain (7.4/10); Richard Thompson – 13 Rivers (8.0/10); St. Paul &TheBrokenBones – Young Sick Camellia (8.0/10); Sunny Sweeney – Big Machine Classics (8.0/10); Swamp Dogg – Love, Loss, and Auto-Tune (8.0/10); Tami Neilson – Sassafrass! (7.5/10); Thee Oh Sees – SmoteReverser (8.0/10); Willie Nelson – MyWay (6.0/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio