Dnevnik muzičkog eklektika – Preslušavanje (29)

24 septembar 2018
Author :   Srđan Strajnić

21.08.2018 –23.09.2018

Ovog meseca čak trideset pet albuma, vrlo različitih, ako ne po žanrovima, onda po kvalitetu. Ipak, prosečna ocena (7.3) se ne razlikuje mnogo od prošlomesečne. Mikstejp sadrži trideset četiri pesme, jer domaće sam rešio da ne stavljam, iz razloga što mi često nisu dostupne u mp3 formatu, pa tako da nećete čuti Them Moose Rush. Ko ipak želi da ih čuje, može to učiniti na Bandcampu (provereno), a možda i drugde.

Jenni Ojibwe – Leaving This Town

Kada odete na YouTube kanal Jenni Ojibwe da potražite neki njen uradak, imaćete šta i da vidite! Dva klipa njenog igranja na šipci (tačnije, na spiralnim stepenicama) uz muziku dua Hippie Sabotage (Devil’sEyes) i Zelle Day (Hypnotic), dva klipa njenog vrtenja hula-hoopa oko struka uz muziku JoshaRittera (Harrisburg) i grupe Aerosmith (Cryin’) i dva klipa na kojima uz pratnju akustične gitare izvodi svoje pesme Hallellujah(2015) i Home Song (2018) koja zatvara njen do sada jedini album, ovaj o kome pišem. Dakle, devojka koja je sudeći po prezimenu indijanskog porekla (pleme Ojibwe živi pretežno u Kanadi, pripada Algonqin jezičkoj grupi), pripadnica je istog naroda kao i njena velika prethodnica Buffy Sainte-Marie (ako je Jenni uopšte pripadnica tog naroda, možda je samo uzela pseudonim). Nema njene biografije na netu, na Soundcloudu piše da joj je trenutno boravište Reno, Nevada, a na Amazonu da je ovaj CD import iz Kanade. Našao sam i podatak da je snimala u Dog Water Studiju u Renou, Nevada, čija je tarifa 30$ na sat, što je, kapiram, izuzetno jeftino za američke prilike.Bilo kako bilo, uspela je da izda album iz svoje luzerske pozicije, što je pravi mali podvig. I to dobar album!

Naslovna pesma je pravi pravcati kantri-roker koji nagoveštava osnovnu temu albuma – traganje. Napustiti jedan grad i obreti se u drugom za Jenni ne predstavlja problem. Ne drži je mesto, a bogme ni ljudi. Za čim traga – ne zna verovatno ni ona sama. To je onaj nemir koji neki imaju, koji im ne da mira. Ponchatoula Waltz je uspomena na gradić u vukojebini Luizijane iz koga je – a šta bi drugo, nego otišla. Oproštaj je, u ritmu valcera, trajao nešto više od šest minuta. Idemo i dalje na preskok, do Take Me Down, još jedne brze, koja spada u kategoriju t’ga za jug, koja govori da se Jenni nikada nije dobro osećala u svojoj postojbini na severu (ipak jeste Ojibwe) pa prosto vapi: „Alabama, take me away“! Najdopadljivija pesma na albumu, ako mi dozvoljavate da se izjasnim. Namerno ne kažem najbolja, jer se za tu titulu bore dve poslednje: osmominutna Gold Instead of Silver Lining i četrnaestominutna (ali sa tišinom od 5 minuta između dva dela) Home Song. Prva je prijemčivijeg refrena, ali je druga ključna za razumevanje albuma. Pesma o kući (domu) devojke kojoj bi više odgovarala ona naša „šta će nama šoferima kuća, kad je naša kuća putujuća…“. Čini mi se da to nije pesma o domu, već pesma o tome zašto se beži iz doma. Impresivan debi.

Da ne zaboravim, nije to ploča devojke sa gitarom, prati je kompletan bend kantri usmerenja uključujući i slajd gitaru, s tim što njeno pevanje nije u kantri formatu, pa to celu stvar čini još zanimljivijom. Pevanje je baš onakvo kakvo volim, slobodne forme, uživljeno i iskreno. Nije Jenni Ojibwe još jedna devojka s gitarom kakvih ima na hiljade, ona je više od toga. Na žalost, prolazi sasvim neopaženo, čak i u specijalizovanim medijima. Dajte joj šansu, možda dobije odlučujući vetar u leđa baš sa dalekog Balkana.(8.1/10)

Kinky Friedman Circus of Life

I evo ga, „Jewboy“ rides again! Posle četrdeset godina izdao je album sa novim materijalom. Razlikuje se taj materijal od onoga iz njegove prve karijere – nema više onih, do banalnosti zajebantskih, pesama, jer uozbiljilo se, sazrelo se, ostarilo se, zaboga! Album Circus of Love počinje u Kinkyjevom stilu – pesmom o vojnom psu zvanom Freedom koji je ostao bez noge u Iraku.Već u prvoj strofi te antiratne pesme uzvaća kompliment Bobu Dylanu (kako je Dylan njega komplimentirao saznaćete na kraju teksta), pominjući ga kako peva Blowing in the Wind u neka davno prošla vremena, dok su ljudi još verovali u bajke. Tada se, kao što i treba, prvi put oglasila usna harmonika, ali ne Dylanova, već Mickey Raphaelova, koja nije ništa manje „glasna“. Oni koji prate „roots“ muziku znaju da je Mickey sarađivao sa svima koji nešto znače u tom žanru, a konstantno je sa legendom – Williejem Nelsonom... (8.3/10)

Kompletnu recenziju pročitajte  OVDE

The Low Anthem The Salt Doll Went to Measure the Depth of the Sea

Ljudi su sa Providence-a, Rhode Island – valjda moraju tako da zvuče! Nešto nežnije i šaputavije odavno nisam čuo. Ta dva lika koja vode bend (Ben Knox Miller i Jeff Prystowsky) su kreativno jezgro grupe. Da ne idem „u sitna crevca“, ono što treba reći je da su osnovani 2006-te, pre ovoga izdali su pet albuma, od kojih sam delimično čuo Oh My God, Charlie Darwin, a prethodna dva (Smart Flash i Eyeland) u celosti. Sudeći po ocenama koje sam dao, nisam bio baš oduševljen. Ovim novim, mogu vam reći, jesam! Počevši od intrigantnog naslova (Lutka od soli ode da izmeri dubinu mora) koji je Ben Knox Miller pozajmio iz biografije Johna Cagea koju je čitao te kobne noći, kada su The Low Anthem imali saobraćajnu nesreću u kojoj je uništena sva njihova oprema (kombi se zapalio) a njegov prijatelj Jeff teško povređen. Problem sa lutkom od soli koja meri dubinu mora je odmah uočljiv – čim to pokuša, ostane bez dela tela koji je došao u dodir sa vodom. Međutim, originalno budističko tumačenje priče je da ako hoćeš da potpuno spoznaš nešto (lutka je htela da spozna more), jedini način je da se utopiš u to nešto, da postaneš to nešto. Lepa priča koju su Ben i Jeff sa saradnicima pretopili u prelep album koji je, prosto, onomatopeja rastvaranja lutke od soli u moru. Album božanskog mira koji će ravnodušnost slušaoca uzdići do umetničkog doživljaja. Tenzija tu nema, niti su dobrodošle, a ni ne nedostaju. Samo za ljude koji su uspostavili mir sa samima sobom.(8.1/10)

The Jayhawks Back Roads and Abandoned Motels

Grupa je jedan od mojih all-time favorita. Posebno dok je sa njima bio Mark Olson. Međutim, mora se priznati da je Gary Louris srce benda (Olsonu onda ostaje duša). Ovaj album mi se mnogo više svideo nego prethodni iz prostog razloga što vrlo liči na njihova dva remek-dela (Hollywood Town Hall i Tomorrow The Green Grass) i po sveukupnom zvuku, i po tome što sadrži gomilu odličnih pesama. Tačna je ona da svaki pisac celog života piše isti roman, ali je tačna i ona koja kaže da je original uvek bolji od obrade, čak i kad nije bolji. Drugim rečima, ono ushićenje koje sam osetio kada sam prvi put čuo Hollywood Town Hall je neponovljivo – možda je neka od pesama sa novog albuma i bolja, ali sve je to od te 1992. mnogo puta čuveno. U ovom slučaju, primeniću pravilo ocenjivanja iz All Music Guide-a, koje kaže da je najpravilniji način da se ocena formira isključivo u odnosu na ostala izdanja grupe o kojoj govorimo – u ovom slučaju The Jayhawks. Ako uzmemo da dva gore navedena albuma imaju desetke, Rainy Day Music devetku, Sound of Lies osmicu, onda bi, kada se gleda njihov celokupni opus, i ovaj album bio tu negde oko osmice. (8.0/10)

Mitski Be the Cowboy

Ta devojka, Mitski, zapala mi je za oko još svojim prošlim albumom. Naročito mi se svidela jedna pesma, zvala se My Body’s Made of Crushed Little Stars koja je odudarala od ostalih, bila je urgentna i frenetična i pominje se Jerusalem, kao da ju je otpevao John Darnielle iz The Mountain Goats. Nadao sam se da će naredni album krenuti tim pravcem ali ne, Mitski se opredelila za sigurniji i lukrativniji put, put pop-rocka. Dobra je Mitski i na tom putu, kao mlađa sestra Kristin Hersh i Tanye Donelly iz Throwing Muses koja se iznenada pojavila da učestvuje u podeli nasledstva. Dobiće ona svoj deo, zaslužuje ga. Pratićemo dalje! (8.0/10)

Blood Orange Negro Swan

Devonte Hynes je engleski neo soul/R&B performer koji bi mi, da nije „srpski zet“ možda i promakao, jer ne pratim pažljivo žanr, ali pošto jeste, moram da kažem neku o njegovom novom albumu. Nije on od juče – pojavio se još 2004-te kao gitarista i synth plejer u dance-punk (šta li je to?) bendu Test Icicles iz Londona. Od 2007. živi u New Yorku i tu započinje svoj sledeći projekat Lightspeed Champion koji je folk orijentisan. Pod tim imenom je izdao dva albuma (Falling Off the Lavander Bridge(2007) i Life is Sweet! Nice to Meet You (2010)), išao na turneju sa Bright Eyes (to je ta vrsta muzike) da bi se polako „šaltovao“ na Blood Orange, svoj sledeći projekat. Očigledno, Dev Hynes je hipertalentovani muzičar, koji, kakvu god muziku da stvara, uspeva da napravi uspeh. Uvek je priznat od kritike i voljen od publike pa se to nije izmenilo ni kada je postao Blood Orange. Pre nego što sam išta njegovo čuo, mislio sam da je to nešto „žestoko“, valjda mi je ime „krvava pomorandža“ budilo takve asocijacije. Međutim, u pitanju je vrlo „smooth“ – mekani soul, vrlo prijatan za slušni aparat. Naravno, ne samo on. Opet se priča širi na više uključenih stilova – tu je i funk, dream-pop, indierock, džez… pravi postmodernistički pastiche.

Sam čin preslušavanja teče glatko, sklad ne narušavaju ni govorni delovi, ni rap, ni povremeni ritmički uzleti. Više različitih vokala se može čuti, redovno i u okviru iste pesme. Generalno, i vodeći i prateći vokali su savršeni, podsećaju me na The Three Degrees i druge Philly Sound vokalne grupe. Muzika je istovremeno i retro i moderna, za razliku od produkcije koja je samo moderna. Što se tekstova tiče, i površna analiza potvrđuje da je DevonteHynes u suštini singer/songwriter. Sam naziv sve govori – svi znamo simboliku crnog labuda. Tema je želja za ljubavlju, prihvatanjem, ali istovremeno i potrebu da se bude originalan, da se bude svoj. Postoji tu još jedan narativ koji izgovara Janet Mock, transdžender aktivistkinja i spisateljica koji se nadovezuje na osnovnu temu albuma. U pesmi Family govori o porodici, ali ne kao biološkom pojmu, već grupi ljudi u kojoj si prihvaćen onakav kakav si, bez potrebe za pretvaranjem i skrivanjem. Ali, zaboravimo na čas sve te psihoanalitičke priče i vratimo se muzici. Ona je ta koja će i vas vezati ili odbiti od ove ploče – mene je privukla. Blood Orange nije tako radikalan kao Kendrick Lamar, niti je toliko muzički razuđen kao Kamasi Washington, ali ima nečega u njegovoj muzici što ga povezuje sa ovim, najznačajnijim predvodnicima „crne“ muzike danas. Zbog svega navedenog ne treba da vas iznenadi visoka ocena. (8.1/10)

The Beths Future Me Hates Me

Privukao me je naslov: Buduća „Ja“ me mrzi. Lepše zvuči na engleskom: Future Me Hates Me. Ispostavilo se da se radi o debi albumu novozelandskog benda The Beths čija je glavna kreativna snaga Elizabeth Stokes koja peva i svira gitaru i što je najvažnije, piše te svoje pesme. Gitarska muzika je u pitanju, iako su sva četiri člana benda studirala džez u Aucklandu, NZ. Žanrovski bi se dala svrstati u indie-rock-pop-punk što je vrlo široka i proizvoljna odrednica. Prostim rečima, muzika je brzog ritma, sa dominantnom gitarom, dok vokal pretežno boravi u višim registrima. Ono što osvaja su vrlo pevljivi refreni (probajte You Would’t Like Me ili Whatever, na primer). Moram reći da mi se ovaj uradak više sviđa od prilično ishajpovanog albuma grupe Idles Joy As An Act Of Resistance, koji je sličnog žanra, ali više nagnut na pank stranu. Postoji još jedan razlog zašto pišem o ovom albumu: da ga se lakše setim kad mi urednici budu tražili da napravim listu najboljih debitantskih ostvarenja ove godine. The Beths zasigurno zaslužuju da se nađu na toj listi.(8.1/10)

Eli Paperboy Reed Meets High & Mighty Brass Band

Proverite u Dnevniku muzičkog eklektika #3 šta sam napisao o prethodnom Elijevom albumu My Way Home i videćete da je, osim one pošalice o dezodoransu, skoro sve pozitivno. Posle preslušavanja ovog albuma, Magdalena B., njegov veliki fan, može da bude sasvim spokojna, jer sam skroz revidirao, što kažu golootočani. Od, recimo, poštovaoca sklonog kritici, postao sam fan. Kako se takav kopernikanski obrt dogodio, pita se dobronamerni čitalac? Možda baš zbog duvača (High & Mighty Brass Band) koji su oduvali taj pomenuti dezodorans i Elijevu muziku učinili znojavom i prljavom kakva i treba da bude. Spoj Eli Paperboy Reeda i High & Mighty Brass banda se dogodio povodom Record Store Day-a i ispostavilo se da je taj spoj dobitna kombinacija. Iako su svi sto posto belci, zvuče kao najbolji crnački soul bend što nije nikakvo čudo. Najveće soul hitove Percy Sledgea, Wilson Picketta, Arthura Conleyja i Arethe Franklin između ostalih, sa kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih, svirali su takođe belci, studijski muzičari iz Muscle Shoals studija u Alabami, čuvena Muscle Shoals Rhythm Section. Album koji je snimljen sadrži samo jednu novu Reedovu pesmu (As I Live and Breathe), ostale su ranije bile objavljivane. Treba čuti te duvače koji se nadgornjavaju sa Elijevim falsetom – poželećete da ih čujete ponovo. (8.1/10)

Ostali preslušani albumi:

Coeur de Pirate – En cas de tempete, cejardin sera ferme (7.8/10); The California Honeydrops – Call It Home, Vol. 1&2 (7.8/10); Them Moose Rush – Don’t Pick Your Noise (5.8/10); Catherine Britt and the Cold Cold Hearts – Catherine Britt and the Cold Cold Hearts (8.0/10); Let’s Eat Grandma – I’m All Ears (7.9/10); The Wood Brothers – One Drop of Truth (7.7/10); Amanda Shires – To The Sunset (8.0/10); Ben Bostick – Hellfire (7.5/10); Whiskey Wolves of the West – Country Roots (6.0/10); Sarah McQuaid – If We Dig Any Deeper It Could Get Dangerous (6.2/10); Jason Boland & The Stagglers – Hard Times Are Relative (7.5/10); Dawn Landes – Meet Me At The River (8.1/10); Jimmy LaFave – Peace Town (8.1/10); Jim Lauderdale - Time Flies (7.0/10); Great Lake Swimmers – The Waves, TheWake (7.5/10); Jenny Van West – Happiness To Burn (7.2/10); Tomberlin – At Weddings (7.5/10); Animal Collective – Tangerine Reef (7.2/10); Lera Lynn – Plays Well With Others (7.0/10); Elephant Micah – Genericana (5.2/10); Marla& David Celia – Deydreamers (8.0/10); Saintseneca – Pillar of Na (8.0/10); Joanna-James – Bluegrass and Roses (7.4/10); Eliza Gilkyson – Secularia (8.0/10); Hawks and Doves – From a White Hotel (8.0/10); Waxahatchee – Great Thunder EP (7.8/10); Jennifer Castle – Angels of Death (7.3/10).

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio